Boza – hleb koji se pije



Na Kosovu, naročito među Gorancima, poslastičarstvo je prisutno od davnina, može se reći tradicionalno, a boza je specijalitet bez kojeg je ovaj zanat nezamisliv.

boza-hleb-koji-se-pije

Radio Kontakt Plus

Stari osvežavajući napitak. Poznat na teritoriji celog Balkana i šire. U poslastičarnici „Pelivan“ još uvek jedno od glavnih osveženja, koje Mitrovčani rado popiju. 

Reč je o vrlo hranljivom piću, bogatom vitaminom B, za čiju pripremu je potrebno izdvojiti dosta vremena, objašnjava nam suvlasnik poslastičarnice, Nazim Mehmedi.

„Boza se prvenstveno pravi od kukuruznog brašna. To brašno se kuva sa vodom, onda se dodaje i jedan postotak pšeničnog brašna, ne bi li ona ostala kompaktna. Da bi se to dobro vezalo, dodaje se kvasac. Nakon toga se dobro kuva najmanje 6 sati, u zavisnosti od jačine plamena. Potom se boza hladi, razređuje i rashlađuje, a takođe i zaslađuje po sopstvenom ukusu“, otkriva nam Nazim.

A zbog svoje hranljivosti, boza je u narodu poznata kao „hleb koji se pije“.

„Ranije kad deca nisu jela, kad popiju bozu, onda su majke to tretirale kao da je dete jelo. Jednostavno boza ima svoj hranljivi sastojak, ima vitamin B. Zatim se koristila kod dojilja zbog mleka, a i zbog pritiska. Boza je jednostavno dobra za sve“, smatra ovaj poslatičar.

U „Pelivanu“ bozu prave po recepturi Nazimovog dede i oca, a tajna je u kvalitetu kukuruza.

“Na nekim drugim prostorima, umesto kukuruznog brašna, stavljaju postotak i griza, pirinča... U Turskoj, recimo, stavljaju i deo pirinča. Onda ona bude gusta, dodaje se cimet odozgo i ona se ne pije kao kod nas, nego se jede kašikom. Bude onako hladna... Bitno je brašno, recimo kukuruzno. Da li je kukuruz hibridni ili je ovaj domaći naš, zaista je razlika velika. Uvek bude razlike u zavisnosti od brašna, kao kod proje recimo. Znači, vrsta kukuruza je veoma bitna“, pojašnjava nam dalje.

Boza se pravi tokom cele godine. Danas na mnogo lakši način, nego ranije.

„Sada se sve to radi mašinski, ne ručno. Ranije su se naši preci mučili. Moj otac takođe. Donosili su led sa Mokre Gore, Rogozne, to se držalo u slamama. Kod izvesnog našeg majstora Žike se kupovao led, donosili su kocke leda, onda su se posude stavljale u led da bi se boza hladila“, priseća se Nazim.

Ovaj napitak se najviše traži tokom letnjeg perioda, kao i kada nastupi post.

„Najviše se boza prodavala i dan-danas se prodaje leti kada su vrućine, a boza je hladna, i onda to bude čudesno piće. Jednostavno osvežava i hrani. Boza se i dan-danas nalazi na trpezama kada je u pitanju post. Ljudi koriste bozu pošto je posna, a ujedno i hranljiva, ne bi li ostali tokom dana siti. Isto tako se nalazila i na soframa kada je u pitanju mesec Ramazan. Ranije se koristila drugačije. Ljudi su radili, bili su opterećeni poslom, kako u poljskim radovima, tako i uopšte. Nije bilo da se ljudi druže, da sede, nego su bozu kupovali za kući. Onda su uveče, na posedak, pili bozu. Tada su se osvežavali, odmarali uz razgovor, uz piće, uz bozu.“

Ranije se boza više pila nego danas. Međutim, kod Mitrovčana je ovaj napitak i dalje popularan. Često ga uzimaju i za poneti.

„Ranije je boza bila u svakoj kući kao obavezno piće. Sada je previše tih industrijskih sokova. Previše je raznih vitamiziranih, nevitamiziranih, obojenih, neobojenih... ali, u svakom slučaju pije se boza i dalje. Tradicija je ostala. Naročito u Mitrovici bozu koriste svi. Tako da i mladi koriste bozu. Ja mislim da se neće zaboraviti i da će ostati u konzumaciji kod stanovnika još uvek“, uveren je Nazim.

Uglavnom se služi uz baklavu, ali je efikasan lek i za mamurluk.

„Boza je najspecifičnija, kako se mi to šalimo, ujutro kada neko dođe naštinu pa popije kriglu boze, onda mi u šali posle pričamo: ‘ko je večerao rakiju, taj doručkuje bozu’. Inače, boza i rasol su najtraženije piće za one koji uveče popiju malo više ili budu malo veseliji.“

Boza je najukusnija nekoliko dana nakon njene pripreme, kaže Nazim.

„Dobra je boza kad je onako sveža, kad se popije drugog ili trećeg dana nakon njenog spremanja. Nije loše ni četvrtog dana, ali petog dana kažu da je najbolja, onako rezni, bude kiselkasta, grebe u grlu, ujedno i osvežava, tako da je tada najbolja.“

Prema Nazimovim rečima, najbolja je ona boza koju naprave Goranci.

„Svaka poslatičarnica koju drži Goranac je najmanje stara pedesetak godina, pa i do 100, 150, kako ko je održao tradiciju. I ubeđen sam da na ovim prostorima niko ne pravi bolju bozu nego mi.“

Današnji sladokusci imaju i svoje zahteve, pa bozu često kombinuju sa nekim drugim napitkom.

„Naši gosti često ne konzumiraju samo bozu. Konzumiraju i takozvani špricer gde ide pola boze pola limunade. Postoji i špricer sa borovnicom, tako da se ukusi malo mešaju. Neko voli bozu, neko ne voli. Onaj ko je ne voli, on je iskombinuje sa nekim pićem koje voli i tako to postane nešto interesantno i nešto što osvežava gosta koji traži to od nas.“

Za tajne porodičnog zanata, među kojima je i pravljenje boze, Nazim je počeo da se zanima od malena. Treća je generacija u njegovoj porodici, koja ovaj napitak čuva od zaborava.

„Kod nas se obično raste u radnji. Obično se još kao deca tu vrtimo dok se to pravi, gledamo... Znači, ja sam znao još kao možda desetogodišnjak kako se pravi boza. Uvek sam tu nešto pomagao, radio i tako to, ali počeo sam aktivno i da redovno radim u radnji kao osamnaestogodišnjak sa punim radnim vremenom. Učio sam od oca. Otac je učio od svoga oca i tako u krug. Ranije su se uortačavali naši preci, išli zajedno, radili. Radili su recimo kao baklavdžije, bozadžije, alvadžije... Prodavali su po trgovima, čaršijama, pijacama. To je bio mukotrpan rad. Nakon toga bi dolazili kući, spremali za sutra. Isto se to tako išlo od kuće do kuće, od radnje do radnje i tako dok se nije pojavilo ovo novo vreme. Nakon Drugog svetskog rata, oslobođenja, došlo je i do modernizacije našeg zanata.“ 

Goranci su tada počeli da rade na drugačiji, moderniji način. Otvarili su radnje, odnosno poslastičarnice, u kojima se i danas sedi i podjednako, uz druge specijalitete, uživa i u čudesnoj bozi.


Tagovi: Čuvari tradicije

Povezane vesti