Jeftimijević Mihajlović: Čovek koji je posvećen na kraju će biti nagrađen



"Čovek koji je posvećen, koji sebe daje do kraja, nikada ne može promašiti u svom putu, jer čovek koji sve da od sebe, nekako zna da će na kraju biti nagrađen", ovo je jedna od važnih poruka koju je Marija Jeftimijević Mihajlović nedavno uputila tokom razgovora za Radio Kontakt plus.

jeftimijevic-mihajlovic-covek-koji-je-posvecen-na-kraju-ce-biti-nagraden

Radio Kontakt plus

Donosimo vam još jednu priču o uspešnoj ženi sa severa Kosova, koja, prema našoj oceni, zavređuje pažnju javnosti.

Marija Mihajlović Jeftimijević, iz Kosovske Mitrovice, je doktor književnih nauka. Iza sebe ima tri objavljene knjige: Slika i ideja (poetika i kritika), 2011, Miljković između poezije i mita, 2012. i Znamenja i značenja, (ogledi o srpskoj književnosti Kosova i Metohije), 2018. Osim naučne delatnosti, kod nje je prisutan i umetnički izraz - piše poeziju i bavi se slikanjem. Udata je i majka dva sina.

Od svega navedenog, najviše je ponosna na svoju decu, jer kako kaže, svi su uspesi merljivi u odnosu na njih, ali oni sami nisu merljivi ni sa čim.

Razgovor sa Marijom nije bilo lako ugovoriti, upravo zbog obaveza koje ima. Sticajem okolnosti, intervju sa njom, obavili smo u Beogradu, gde trenutno živi. Mesto za razgovor se nekako samo nametnulo, a koje joj zasluženo pripada, to je Udruženje književnika Srbije, čiji je ona član.

Marija Jeftimijević Mihajlović je naučni saradnik na Institutu za srpsku kulturu Prištine, koji je 1999. godine, posle ratnih zbivanja, izmešten u Leposaviću. 

"Sada radimo u jednim improvizovanim uslovima, ali taj institut zaista ima jedan dobar naučni kadar, dobru izdavačku delatnost. Moje angažovanje na projektu Instituta vezano je za naučni rad. Osim toga, ja sam i u uredništvu časopisa „Baština“, koji je Glasnik Instituta za kulturu. To je inače naučna institucija koja obuhvata radove iz oblasti književnosti, jezika, istorije, istorije umetnosti, sociologije, politikologije, etnologije, etnomuzikologije... ali sva su ta istraživanja vezana najkonkretnije za kulturu KiM, a u jednom širem kontekstu, izučava se i veza sa užim prostorom centralne Srbije."

Akcenat stavlja i na duhovne veze sa Rusijom i ruskom kulturom.

"Institut je prošle godine organizovao jedan veliki naučni skup koji je za temu imao rusko-srpski odnos u prošlosti i sadašnjosti. U okviru tog skupa, naučni radnici Instituta su pokušali da književnost dovedu u vezu, odnosno, srpsku kulturu sa ruskom kulturom i ruskom književnošću. Jer ta tradicija je zaista jedna viševekovna, poznata je još od Svetoga Save. Dakle, naše veze duhovne, kulturne i religiozne traju i dan-danas. Takođe, 10 radnika Instituta je prošle godine boravilo na Krimu, na jednoj naučnoj konferenciji. Tom prilikom smo se predstavili u najlepšem svetlu, gde je svih nas 10-oro izložilo svoje naučne radove koji su bili sa oduševljenjem prihvaćeni."

Magistrirala je na temu Poetika Branka Miljkovića, da bi 2016. godine odbranila doktorsku disertaciju pod nazivom Stilsko-tematske odlike romana Petra Sarića.

"Bilo je sasvim prirodno i logično da za predmet svoje doktorske disertacije izaberem nekog književnika koji je životom, radom, stvaralaštvom, vezan za prostore naše južne srpske pokrajine. Nekako se samo po sebi nametnulo da bi to mogli da budu romani Petra Sarića. Petar Sarić je inače jedan od retkih književnika koji je ostao da živi i stvara na prostoru KiM. Živi u Štrpcu, na Brezovici, iako je rodom vezan za Crnu Goru, za Banjane. Ali je ceo život proveo na Kosovu, gde i danas živi. Poznato je da je on 2008. godine za roman 'Sara' dobio i prestižnu nagradu 'Meša Selimović',  što ipak svedoči jedan kvalitet njegovog dela."

Satisfakcija joj je da se bavi onim što voli.

"Nagrada je sama po sebi što se bavim onim čime volim. Što sam u tome, da kažem, postigla jednu vrstu uspeha. Naravno da ću istaći da sam član Udruženja književnika Srbije. Za svoj naučni angažman sam najviše bila pohvaljena, odnosno, istaknut je kvalitet mog rada, recenzijama, ocenama kritike, ocenama profesora... Mislim da je to jedna vrsta stimulacije koja je potrebna svakom mladom čoveku. Sve te reči i pohvale koje sam ja dobila, potvrde, ali i usmerenja tokom proteklih godina, su nekako i mene samu definisali i učvrstili u veri da nisam na pogrešnom putu. Ja sam imala i sreću da upoznam neke ljude još na početku svog rada koji su mi nekako ukazali na 'znakove pored puta'. Prosto, ljudi se u našem životu ne pojavljuju tek tako. Iako se nama čini da su došli iznenada, da je njihova uloga u našim životima slučajna, ne mislim da je tako, zaista. Ljudi se susretnu da bi vam pokazali ko ste, gde ste i kojim putem treba da idete. Ja sam imala tu sreću da su mi neki veliki ljudi, neki veliki profesori, veliki akademici na vreme ukazali da se treba baviti i tragati samo za pravim vrednostima, kako u književnosti, tako i u životu i to će vas jednog dana dovesti sebi. Svaka vrsta rada, istraživanja, posvećenosti je vrsta samospoznaje."

Izdvaja učešće na naučnom skupu na Krimu, gde je svoj rad posvetila pesniku i jeromonahu Romanu Matjušinu.

"Zahvaljujući angažovanju na projektu Instituta, bila sam u prilici i da putujem, osim da učestvujem na naučnim skupovima. Učestovala sam na naučnom skupu na Krimu, na Jalti, oktobra meseca prošle godine, gde sam se bavila stvaralaštvom jednog savremenog pesnika, ali i duhovnika, jeromonaha Romana Matjušina, Rusa, koji je interesantan po tome što je 1999. godine tokom bombardovanja, boravio u Srbiji. On je tom prilikom obišao sve manastire u Srbiji, zatim manastire u Crnoj Gori i bio je na KiM kratko. U svojim dnevničkim beleškama, ostavio je dragoceno svedočanstvo o srpskom stradanju. Taj dnevnik još uvek nije objavljen na srpskom jeziku. Prilikom pisanja tog rada koristila sam se ruskim izvorom, ali interesantno je sagledati iz pozicije jednog Rusa, duhovnika, dakle sveštenika, ono što se dešavalo u Srbiji."

Učestvovala je i na skupovima u Crnoj Gori, Kosovskoj Mitrovici, Leposaviću, Beogradu.

"Učestvovala sam na nekim tematskim međunarodnim skupovima, kao što je skup o Petru Sariću u Crnoj Gori. Zatim Filozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici svake druge godine organizuje skup Nauka bez granica, na kome sam takođe bila učesnik. Tu su i skupovi koje organizuje Institut. Oni su vrlo često međunarodnog karaktera, gde imamo goste iz inistranstva - Austrije, Rusije, Bugarske, Makedonije i uopšte iz regiona. Više puta sam učestvovala na međunarodnom slavističkom kongresu u Beogradu." 

Radi posao koji voli i obaveze joj ne padaju teško. 

"Ja neću reći da moj običan dan izgleda naporno, on je ispunjen od jutra do mraka. Ja sam tip ličnosti koja je nekad noću više radila, a sada više danju, s obzirom na obaveze privatne, obaveze porodične. Onda vas sam život nekako navede na to da uskladite i svoje radno vreme sa svim drugim obavezama koje imate i porodičnim, naravno. Ali kada svaki minut koji imate, inače izdvojen van tih obaveza porodičnih, profesionalnih, kada odvojite za nešto što volite, što je opet vezano za posao, dakle jedna vrsta stvaralaštva, ovo nije samo naučni rad, ovo je, slobodno ću reći i umetnički rad, to je onda vrsta zadovoljstva, vrsta ispunjenja koja vam nadoknađuje sav onaj umor i sav napor koji ulažete u profesionalni rad."

Lakše je raditi u Beogradu zvog dostupnosti literature za naučno-istraživački rad, čemu i sama svedoči. 

"Osim što profesionalno dolazim na naučne skupove, dolazim na posao na sednice naučnog veća. Sav moj angažman u Institutu nije vezan samo za kabinetski posao. Ja radim, bavim se naukom, naučnim radom, najčešće u bibliotekama u Beogradu i prosto je to jedna velika mogućnost da se bude na izvoru stanja. Jer kada ste okruženi knjigama, izvorima, literaturom... sve je jednostavnije i lakše raditi." 

Bavila se, kaže i stvaralaštvom žena pesnikinja sa KiM.

"Ima naravno žena stvaralaca sa prostora KiM. U najnovijoj knjizi, bavila sam se stvaralaštvom pesnikinje Milice Jeftimijević Lilić, radila je kao urednik na RTV Priština, pa posle na RTV Beograd. Međutim, ja nisam, recimo, puno proučavala stvaralaštvo Darinke Jevrić, ali je činjenica da je jedan od najreprezentativnijih pesnika, uopšte iz književnosti, ne samo na prostoru KiM, nego i šire. Pesme Darinke Jevrić su ostale kao jedno znamenje doba u kome je živela, ali i doba koje dolazi."

Foto: Marija Jeftimijević Mihajlović

U Beogradu se o piscima sa Kosova malo zna, ali kada se upozna njihovo delo, onda se stekne sasvim drugačije mišljenje, tvrdi Marija. 

"Vrlo često sam bila u prilici da čujem od starijih kolega, koji nisu poznavali stvaralaštvo Grigorija Božovića, da su dok su istraživali i pisali o njegovim pripovetkama, pripovedačkom radu, putopisima, prosto izgradili jednu sasvim drugačiju sliku koja se inače ne čuje tako često u kritičkoj javnosti centralne Srbije."

Mišljenja je da ne postoji provincijalizam u duhovnom smislu, citirajući Berđajeva, ali da život u provinciji može čoveku da usadi neke vrednosti i merila koja postaju putokaz u svaralaštvu i literaturi.

"Samo preseljenje, meni u principu nije predstavljalo neku novinu. Zato što čovek stvara svoj duhovni prostor gde god da živi. Veliki ruski filozof Nikolaj Berđajev, kaže da ne postoji provincijalizam u geografskom smislu, postoji provincijalizam samo u duhovnom smislu. Ali godine koje sam provela, najveći deo svog života u Mitrovici, meni nisu predstavljale težinu. Predstavljale su izazov da se skoncentrišem, da se fokusiram na one vrednosti, ne samo u literaturi, možda i neke u životu, koje su me naučile, pomogle zapravo da brže izrastem, brže sazrim, brže saznam ko sam. Što jeste u neku ruku cilj bavljenja literaturom, pogotovo umetnošću, naročito literaturom."

Ističe važnost i neophodnost duhovnog rada na sebi, kao preduslov uspeha.

"Ja zaista mislim da čovek mora da neprestano radi na sebi, ma koliko godina imao, ma gde živeo, ma čime se bavio. Literatura ima tu privilegiju da čoveku daje tu mogućnost da stalno raste, da se stalno menja, odnosno da stalno sebi postavlja pitanje - ko sam ja? šta treba kod sebe da promenim? Tome nas literatura uči."

Tu su i zadovoljstva i izazovi iz svakodnevnog života, koji takođe čoveku daju snagu i stimulišu ga da istraje na putu ka uspehu. 

"Materinstvo zaista daje jednu veliku snagu. Naravno da je to veliki izazov, za današnje vreme, mada se stiče utisak da nijedno vreme nije bilo lako, ali čini se da je vreme u kome živimo uvek najteže. Momo Kapor ima jednu lepu izreku koja kaže: Svako vreme u koje sam živeo bilo je pakleno. Prema tome, ne mislim da je bilo bolje pre 50 ili 100 godina, niti je vreme u kome danas živimo."

U svakom slučaju, nekako se čini da je vreme u kome živimo uvek najteže. Da bi se sve to prebrodilo, potrebna je podrška. Marija je dobija od porodice - supruga i dece, ali i bližeg okruženja.

"Oni su mi zaista jedna velika podrška, jedno veliko utočište. Činjenica je da živimo u jednom turbulentnom vremenu i da nas sve te svakodnevne stvari vrlo često troše. Ali ako imate jednu mirnu luku, ako imate podršku u onome što radite, ako vaši najbliži prepoznaju da to što radite vama čini zadovoljstvo i sreću, zapravo, to i jeste vrsta ljubavi, onda će vam svakako biti lakše da u tome što radite iscrpite snagu, da imate dovoljno snage da sve obavite do kraja."

Najviše je ponosna na svoje sinove, jer su, kako kaže, svi uspesi merljivi u odnosu na njih, ali oni sami nisu merljivi ni sa čim. 

"Zato što, svi mi da kažem i naučni radnici, i umetnici i književnici ili uopšte posvećenici svog posla, smo na neki način i dužni da, kako bi rekla Isidora Sekulić 'svoje darove koje smo od Boga dobili umnožene u izvor vratimo', a to svakako jesu deca. Kroz decu i rastete. Kroz decu učite. Kroz decu se vraćate u detinjstvo. Kroz decu ispravljate greške kojih ni sami niste bili svesni u svom vaspitanju, u svom odrastanju. Pre svega učite da budete ljubav. Učite da budete smireni. Učite ih vremenu u kojem žive. Učite ih vremenu u kojem ste vi živeli. Učite ih prednostima i manama svog doba - kako da se naviknu na život kakav jeste, a kako da ostanu dosledni sebi i onim vrednostima koje ovo vreme ne može da poljulja u njima. Kada to prenesete na ono što ste stvorili, mislim da je to vrsta uspeha koja ne može da se meri ni sa čim drugim."

Fali joj slobodno vreme, koje za sebe nema dovoljno.

Na pitanje šta je ono što biste promenili u svom životu, odgovara:

"Čovek u principu ne može da bira ni vreme ni mesto u kome živi. Ako bih sada išta menjala, recimo da bih imala mnogo više hrabrosti i smelosti da se upustim u neke veće teme."

Za nju je uspeh, pronalaženje sebe u bavljenju onim poslom koji čovek voli. 

"Uspešna žena ili uspešan muškarac, svejedno, ja ću reći da je to onaj čovek koji je našao sebe. Na pitanje uspeha, može da se gleda dvojako. Možete biti formalno uspešni, profesionalno, ali morate biti izgrađeni pre svega iznutra. Čovek mora da se izgradi kao ličnost da bi bio uspešan. Kada shvatite da taj uspeh nije došao preko noći, da je to rezultat godina rada, istraživanja, pre svega rada na sebi, to je onda vrsta uspeha koja vas sama iznenadi, zato što vas iznenadi radost i sreća koja je sa tim uspehom došla."

Kada smo je zamolili da ona kao neko ko je uspešan, uputi mladim ženama poruku, skromno je odgovorila: 

"Ja sam već par puta primetila da me tretirate kao nekog ko je veoma uspešan, ja to zaista sa neke formalne strane neću reći da je poseban uspeh."

Međutim, s druge strane, ističe to da je imala sreću da na vreme prepozna ono čime želi da se bavi. Pored spoznaje o sebi i svom unutrašnjem biću, potrebna je i velika posvećenost, dodaje.

"Mislim da je to prva i ključna stvar. Čovek prosto mora da nekako zaviri u sebe, da pogleda šta želi, čime želi da se bavi, šta su njegova interesovanja i da tim putem ide, da ostane dosledan i da ne izneveri sebe, uprkos svim izazovima, okolnostima kroz koje prolazi tokom godina, a svi mi prolazimo na ovaj ili na onaj način. Mislim da velika posvećenost bilo kom poslu ili bilo čemu, odnosno ljubav prema svemu što radimo, nas može dovesti samo do uspeha. Čovek koji je posvećen, koji sebe daje do kraja, nikada ne može promašiti u svom putu, jer čovek koji sve da od sebe nekako zna da će na kraju biti nagrađen. On je dao sve, a ostalo je, kako se kaže, do Boga."

Foto: Marija Jeftimijević Mihajlović

Razgovor nas je ponovo naveo da se vratimo njenim knjigama.

U najnovijoj knjizi "Znamenja i značenja", istraživala je i manje poznate pisce KiM, ali i one koji su stvaralaštvom vezani za taj prostor, a koji danas, nažalost posle rata, tu ne žive. Ovu knjigu vidi kao dug prema zavičaju. Recezenti su ovu njenu poslednju knjigu okarakterisali kao "dragocenu dopunu srpskoj književnoj istoriji", a Mariju kao "nacionalno-kosmopolitskog stvaraoca". 

"Nisam samo formalno ispunila zadatak prema projektu Instituta, tako što sam se bavila književnošću i književnicima sa prostora KiM, nego sam prosto bila u prilici da jedan dug vratim svojim korenima, a to je i mesto gde sam rođena. To je mesto gde sam studirala, ali i mesto gde sam najlepši deo svojih godina provela, gde sam podigla porodicu, gde su se rodila deca. Ta vrsta duga je i dug prema roditeljima, prema najužoj porodici, jer vas svi ti ljudi nekako grade - i ljudi koji su vas stvorili i ljude koje stvarate.“

Za kraj razgovora poručuje da treba da budemo posvećeni očuvanju nacionalnog identiteta i nacionalne kulture - kroz očuvanje znamenja, odnosno, simbola koji postoje u našem kolektivnom sećanju.

"Svesni smo godina i društvenih okolnosti da se sve radi na tome da sve što je srpsko, sve što ima prefiks ’srpsko’ nekako postane multinacionalno ili multikulturalno. Čini mi se da se taj obrazac samo nekako ponavlja, budući da je bio aktuelan 50-tih i 60-tih godina uopšte u kulturi i književnosti KiM. Moja ideja je bila da ta znamenja nekako sačuvam od zaborava, jer mislim da znamenja ne postoje samo u tom geografskom prostoru kao spomenici kulture. Znamenja postoje u nama samima, u našoj kulturi pamćenja, našem sećanju. Ukoliko uspemo da tu kulturu sećanja očuvamo, prenesemo na generacije koje dolaze, mi smo već na putu da damo najviše od sebe. A mislim da je to zadatak svakog od nas. Ne mislim samo naučnih radnika koji se bave uopšte javnim poslom. To je prosto dužnost svakog čoveka koji danas živi, pogotovo živi na KiM ili van ovih prostora."


Tagovi: Žena plus

Povezane vesti