Ženska prava u teoriji i praksi

Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama: Kako razumeti i osnažiti žrtve da potraže pomoć?

---

---

Porodično nasilje je kompleksno, jer se dešava među onima koji su u emocionalnoj vezi, od onih koji bi trebalo najviše da vas vole, da vam pružaju najviše podršku, a oni vas povređuju.

Jako je teško osobi koja je u emocionalnoj vezi sa nekim da uopšte razume da ta osoba umesto da je štiti, ona je omalovažava, kritikuje, tuče. Razlozi zašto ostaje u takvom odnosu na prvom mestu su vezani za strah. Strah je nešto što parališe žrtvu. Svaka pomisao da ode u njoj izaziva ogromnu količinu anksioznosti i straha. Trebalo bi razumeti da nije u pitanju samo strah za njenu bezbednost, već i strah za bezbednost bližnjih, naročito dece. Počinilac nasilja vrlo često potkrepljuje ta uverenja, tako što preti. Osim straha, jedan od razloga zašto žrtva ostaje u takvom odnosu je gubitak samopouzdanja i svojevrsna izolacija. Žrtve nasilja postepeno imaju sve manji krug ljudi od kojih mogu očekivati podršku. I to nije slučajno. Nasilnik je manipulacijom doveo do toga da je njen krug potpuno sužen i da ona više nema kome da se obrati. Nekad to ne čini i zato što ju je sramota, jer je više puta probala da izađe iz tog odnosa i vraćala se. A nekada je to zato što su se svi drugi udaljili od nje. 

U našoj kulturi se porodično nasilje vezuje isključivo za porodicu iako utiče na funkcionisanje celokupnog društva. 

Možemo li zaista da razumemo žrtve porodičnog nasilja? Kakve su posledice po žrtvu, njenu decu, njeno okruženje? Kako da im pomognemo? Na kome je odgovornost za nasilje u porodici, nad ženama? Šta su okidači za ono što se beleži u statistici? 

Danas se obeležava Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. 

Statistika kaže da su 53 slučaja porodičnog nasilja otvorena u četiri opštine na severu Kosova i Metohije u prvih devet meseci ove godine. 

“Od početka godine do sada, imamo ukupno oko 53 slučaja. Od tog broja 31 slučaj je imala opština Severna Mitrovica. Ostale tri opštine imaju oko 22 slučaja” – kaže Vesna Krivokapić Rajković, istražni i primarni policajac za nasilje u porodici u razgovoru za Radio Kontakt Plus. 
Pojašnjava da su 53 slučaja – broj slučajeva koji su otvoreni, te da postoje i takozvane mere zaštite gde žrtva nasilja ne otvara slučaj. 

Ovaj broj identičan je broju slučajeva od prošle godine. Krivokapić Rajković navodi i da prema njenom dosadašnjem iskustvu broj slučajeva je nešto veći u određenim periodima - septembar, kraj godine i početak nove. 

Koliki je broj neprijavljenih slučajeva porodičnog nasilja niko ne može sa sigurnošću da tvrdi. 

I ovo je samo početak kompleksnosti sistematskog porodičnog nasilja. Posledice su sveobuhvatne, ono kroz šta prolazi žrtva je dug i iscrpljujuć proces, podrška je ključna, dok se na istinskoj rehabilitaciji nasilnika retko radi. 

Simona Đurović se preko 20 godina bavi upravo pitanjem porodičnog nasilja. Supervizor je u Centru za socijalni rad u Zubinom Potoku, psiholog i porodični psihoterapeut. 

U razgovoru za Radio Kontakt Plus osvetlila je ključna pitanja o ovoj temi. 

Kako sistematsko nasilje utiče na žrtvu? 

„Prvo treba da radimo na tome da ona uopšte shvati, spozna da je stvarno žrtva. Ona je dugi niz godina izložena, u stvari, jednom pokušaju kontrole. I taj pokušaj kontrole, uticao je na njenu percepciju, njen doživljaj kakva je ona stvarno. Zanimljivo je, u stvari, da partneri dugoročno takvim manipulacijama dovedu žrtvu do uverenja da one zaslužuju nasilje. Ja se često susrećem sa racionalizacijama za nasilnika. Žrtvama nije lako da prihvate da vole nekoga, ko ih, očigledno povređuje. I zato često ubeđuju sebe da su krive za ono što se desilo“ – kaže Đurović. 

To daje lažni osećaj kontrole nad nasiljem, jer onda žrtva misli da ćeo ona, ukoliko unapred izbegne neko ponašanje, komentar, koji bi ga, eventualno, mogao izazvati, sprečiti da se nasilje desi, pojašnjava: 

„Međutim, ono što uvek potenciram i na čemu radim sa žrtvom je da shvati da problem nije u njoj, već je u ponašanju počinioca. Ona može da ima bilo kakvo ponašanje, ali njegov odgovor na to ponašanje je njegova odgovornost, dakle, on bira da se nasilnički ponaša. Ako uzmemo u obzir to da u velikom broju slučajeva počinilac nasilja godinama svesno radi na srozavanju samopouzdanja žrtve, ne čudi onda da žrtva stvarno počne da veruje da je nasilje tretman kakav zaslužuje.“

Zato se prvo radi na osnaživanju žrtve kako bi uvidela da nije kriva, da to što joj se nasilje dogodilo nije njena odgovornost, kao i da bi trebalo da priča o tome. I to su samo početni koraci. 

Đurović podseća da se dešava da žrtva prijavi nasilnika usled čega se izriče hitna mera nakon koje se  dašava da se žrtva vraća počiniocu. Stiče se utisak da su se stvari smirile:

„U stvari, ta ciklična dinamika nije nešto što nas iznenađuje, nasilje se upravo tako i odigrava, tu su stalno smene nasilja i stresa, izvinjavanje i olakšanja. Nakon nekih najgorih svađi i batina, uvek nastupa period takozvanog ’medenog meseca’. Tada počinilac počne da se izvinjava, obećava da neće nikad više da učini to što je učinio, kupuje poklone, i onda žrtva u želji da se sve vrati u normalu, da bude sve kao što je nekada bilo, popušta i daje novu šansu. I onda ulazi u novi krug“.  

Zašto žrtve ostaju u odnosu u kojem trpe nasilje? 

Đurović ističe da je upravo ovo pitanje potpuno pogrešno postaviti žrtvi:

„Zašto je opasno to pitanje zašto? Iza njega se krije vrlo opasna premisa, koja na leđa žrtve stavlja deo tereta”.

“Trebalo bi u stvari da razumemo odakle dolazi snaga da ostane u tom odnosu i da ode od njega. Za nasilničko ponašanje je odgovoran isključivo nasilnik”.

Objašnjava i da je niz faktora koji utiču na odluku žrtve da izađe iz takvog odnosa:

„Finansijska zavisnost ili nezavisnost jedan je od razloga koji je drži, odnosno navodi da ode iz tog odnosa. Ali tu su i mnoge druge stvari, pre svega, već sam pomenula - strah. Neke žene iako su ekonomski nezavisne, one iz straha zbog pretnji koje slušaju, zbog nepoverenja u institucije da će uraditi nešto što treba da urade, ipak ostaju u tom odnosu“.

Naša sagovornica ponavlja svoju poruku s početka razgovora o gubitku samopouzdanja žrtava nasilja: 

„Misle da ne mogu same da uspeju bez njega. Toliko je u pitanju jedan kompleksan, toksičan odnos, gde je njeno samopouzdanje sistematski urušavano da su sada potrebni meseci oporavka da ona počne da veruje u sebe, da počne da veruje da može to da uradi. Takođe, ne smemo da zanemarimo uticaj okoline. Kada analiziramo motivaciju žena koje ostaju u odnosima sa nasilnicima, uticaj okoline se vrlo često javlja kao jedan od motiva zato što je porodično nasilje u Srbiji široko rasprostranjeno. Nekako je čak i malo normalizovano. Ako su žrtve imale i prethodno iskustvo nasilja, ako su videle, imale nasilje u svojoj porodici, okolini, to utiče na normalizaciju nasilja u partnerskim odnosima.“

Đurović dodaje da su sve to faktori koji drže žrtvu u odnosu sa nasilnikom i dodaje da bi pravo pitanje umesto zašto je sa nasilnikom, trebalo da glasi drugačije: 

„Umesto da se pitamo zašto ostaju u tim nasilnim odnosima, možda da se zapitamo odakle one pronalaze snagu da izađu iz tih odnosa, jer realno kada gledamo, ne nailaze na veliko razumevanje ni u okolini, niti na neku veliku ažurnost od strane institucija. Na kraju, tim ponašanjem i nasilnik dovede do toga da se i njihovi najbliži članovi distanciraju“.

Društvo, objašnjava Đurović, pojednostavljuje pitanje sistematskog porodičnog nasilja, odnosno odlaska žrtve iz takvog odnosa: 

„To je jedan dug proces, kao što sam rekla na početku, ona mora da postane svesna da je žrtva, da prestane da preuzima odgovornost za nešto za šta je odgovoran isključivo počinilac nasilja, pa tek onda kada je osnažimo - da donese odluku da li želi da izađe iz tog odnosa ili ne. Ja sam često čula da one žele da se prekine nasilje, ali da ne žele da napuste vezu. I to je isto njihovo legitimno pravo. One bi volele da ostanu sa tim partnerom ali ukoliko se on ne bi više nasilno ponašao.“

I to je samo još jedan od razloga zašto bi trebalo da se razviju tretmani rada sa počiniocima nasilja. 

Na našu konstataciju da se stiče utisak da se sa nasilnicima gotovo uopšte ne radi, Đurović dodaje da je tačno da se mnogo manje radi sa nasilnikom. 

Ako pođemo od te premise, da su neki od njih, možda i sami bili žrtve nasilja, onda je nesumnjivo i njima potrebna pomoć, da i oni izađu iz tog obrasca. Možda je to nešto što prisilno rade, nešto s čim ne znaju da se nose, tako da neka vrsta stručne pomoći sigurno da im je neophodna, dodaje:

“Da se neko i psihoterapijski pozabavi tim njihovim uzrocima i motivima nasilničkog ponašanja, da se psiho-edukuju, da nauče da kontrolišu svoj bes. Ima mnogo tehnika, kojim bi trebalo da ovladaju i veština komunikacije i rešavanja konflikata i slično. Ne kažem da u svakom slučaju bi moglo to da pomogne, ali ukoliko može makar u jednom i to je dovoljno. Niste spasili samo jednu ženu, spasili ste celokupan porodični sistem i sprečili ste tu osobu da u novoj partnerskoj vezi ponavlja nasilnički obrazac“.

Kakve su posledice po žrtvu nasilja? 

Naša sagovornica ističe da osim pomenutog gubitka samopouzdanja, žrtve su često depresivne, osećaju se bezvredno, bespomoćno, nekada su i ljute na sistem. 

Osim posttraumatskih stresnih reakcija, neke od njih imaju poremećaj sa spavanjem, česte insomnije, neke uđu u bolesti zavisnosti, neke imaju i siuicidalne ideje pogotovu kada se radi o dugogodišnjem nasilju. Dugogodišnje nasilje može da dodvede do toga da postraumatske stresne reakcije mogu da pređu i u postraumatski stresni poremećaj koji onda zahteva ozbiljan psihoterapijski pristup u lečenju. 

Sa druge strane, i deca su ta koja snose posledice u slučaju porodičnog nasilja. Posledice takođe mogu da budu i dugoročne.

Kod dece koja su zanemarena, zlostavljana, javlja se kašnjenje u kognitivnom razvoju. Istraživanja su pokazala i da se astma i glavobolje i gastrointestinalni problemi dovode u vezu sa izlaganjem nasilju u ranom detinjstvu. 

„Da ne govorimo o postraumatskim reakcijama, stres, depresija, anksioznosti, zatim, nekim poremećajima ponašanja, primećeno je, čak, da takva deca su sklonija eksperimentisanju sa alkoholom, drogama i agresivnom ponašanju ili ponašanju potpunog povlačenja. Iz krajnosti u krajnost. Ali su istraživanja potvrdila da nesumnjivo ima uticaja, bez obzira da li su bili lično žrtve nasilja, njihov doživljaj je u stvari ono što je obojilo njihovo detinjstvo, tako da je, nesumnjivo, uticaj veliki“, dodaje Đurović. 

Upozoravajući signali 

Niz je upozoravajućih signala koji bi mogli da ukažu na nasilnički odnos partnera - partner insistira da se se ne bavite nikakvim aktivnostima, da ne provodite vreme sa vašim prijateljima ili porodicom, posesivno ponašanje, sklonost ka prebacivanju odgovornosti na druge za svoja dela naročito ukoliko nešto krene po zlu, nesklad između reči i dela, na primer, partner govori o tome kako mnogo poštuje ženu, kako žena treba da bude uvažena, a svojim postupcima pokazuje da svoja prava i potrebe stavlja ispred njenih, zatim sklonost ka preteranoj kritici, čak i omalovažavanju.

Postoji takođe čitav niz uzroka koji utiču na to da partner bude nasilan u odnosu: 

„Ima mnogo faktora. Možemo ih naći u iskustvima počinioca nasilja. Oni su u vezi, na primer, sa nasiljem kojim je on bio izložen u detinjstvu. Nekada su ti počinioci nasilja i sami bili žrtve nasilja u svom detinjstvu ili nekog emocionalnog zanemarivanja, ili seksualnog zlostavljanja, fizičkog, emocionalnog. Nekada uzroci ispoljavanja nasilja leže u porodici porekla, gde je na primer, počinilac ponašanja naučio tu rodnu ulogu. I on sada ponavlja taj obrazac iz porodice. On je, znači, video svog tatu kako kontroliše mamu nasilničkim ponašanjem. I on je, prosto, normalizovao takvo ponašanje. Naučio je da tako treba da se ponaša kao muškarac u svojoj kasnijoj porodičnoj zajednici. Nekada su uzroci i vrlo često, to je iznenađujuće, u manjku samopouzdanja. Primetila sam da upravo počinioci nasilja imaju vrlo često, izraženu percepciju nemoći koji je nastao usled nekog nagomilanog poniženja koje su proživljavali od samog detinjstva. Imali su, možda, sami doživljeno neko zlostavljanje, osećaj odbačenosti, neka iskustva gubitaka značajnih osoba i onda iz straha i nemoći da će to da se ponovi, da će opet biti ostavljeni, odbačeni, oni ulaze u nasilnički čin“.

Naša sagovornica podseća i da bi trebalo praviti razliku između sistematskog i situacinog nasilja. Situacino se događa kod partnera čije su komunikacijske veštine lošije ili ih ne poseduju, te tokom rasprave dođe do eskalacije. Za rešenje situacionog nasilja vrlo često je dovoljan terapijski tretman koji uključuje učenje veština asertivne komunikacije, aktivnog slušanja partnera. 

Sa druge strane, sistematsko nasilje, kojem je i posvećen najveći deo našeg razgovora, svojim nazivom govori o svojoj ozbiljnosti. 

Đurović dodaje da je uzrok sistematskog nasilja u manjem broju nego što se to smatra psihopatologija, te da je bilo i onih koji su, na primer, nasilju pribegavali usred zloupotrebe droga i alkohola. Ipak, u našoj sredini, najdominantniji je jedan uzrok. 

„Ali ono što sam najviše primetila, da iz patrijarhalne kulture proističu mnoga uverenja, koja, u stvari, dovode do kasnijeg ispoljavanja nasilja i da su u vezi sa uverenjem o nekim, navodnim muškim privilegijama, verovanjem da muškarac ima pravo da njegove potrebe budu najvažnije, da ima pravo da kontroliše ponašanje, pa čak i osećanja drugih. Patrijarhat, znate i sami, kao sistem, on nije rodno neutralan. On deluje upravo tako što uvodi hijerarhiju nejednakosti, nekako se previše favorizuju muškarci, a marginalizuju žene. I kada je onda tako moć asimetrično raspoređena između muškog i ženskog roda, prirodno je da muškarci počnu da razvijaju uverenja koja ih negde potkrepljuju da je nasilje opravdano, da oni mogu da mu pribegnu uvek kada naiđu na neposlušnost, kada naiđu na nekoga ko iskače iz tih obrazaca koje oni očekuju, koji su kulturološki ustanovljeni.“

Postavlja se onda pitanje - šta možemo da učinimo za žrtve?

Pre svega ako su spremne da razgovaraju, da ih ohrabrimo da to i učine:

"Da ih saslušamo bez ikakvog osuđivanja. Znači, pažljivo, bez ikakvog vrednovanja, da li su ispravno ili neispravno postupale. Najstrašnije što možete da kažete jednoj žrtvi je - a zašto to trpiš? Zašto ne izađeš iz toga? Time banalizujete stvar. Time pokazujete jedno potpuno nerazumevanje za kompleksan odnos u kojem se ona našla. Znači, da može, ona bi lako izašla iz toga. Slušati, ni na koji način ne potcenjivati, ne normalizovati. Saslušati, razumeti i osnažiti ih da potraže pomoć“.

Tagovi: Ženska prava u teoriji i praksi