Ženska prava u teoriji i praksi

Sudnica, predmeti, svet advokature: Upoznajte Jovanu Filipović

---

---

Sa jedne strane veliki broj sudskih predmeta, sa druge - mali broj srpskih advokata na Kosovu i Metohiji. Još je manji broj žena koje se bave advokaturom. Jedna od njih je Jovana Filipović. Advukaturom se bavi od 2015. godine. Ko ju je upoznao, zna da se radi o energičnoj mladoj ženi koja, pre svega, voli svoj posao.

„Ukoliko neko želi da se bavi ovakvim poslom mora da bude spreman na taj korak da žrtvuje određeni deo svog života, kako bi položio (pravosudni, prim. aut.) ispit, koji je osnova, ali i nadogradnja svega onoga što smo učili i na fakultetu i onoga što smo naučili kroz praksu koja je potrebna da bi došli od uslova za polaganje pravosudnog ispita. Dakle, to je kruna svega onoga što smo naučili pre toga i provera znanja“ – kaže ona u razgovoru za Radio Kontakt Plus. 

Advokatura je Jovanin san. Lista stotine stranica u fasciklama sa police njene kancelarije. Klijenti dolaze i odlaze, neko želi samo savet, neko da proveri šta se događa sa njihovim slučajem. 

Od osnovne škole je znala da će se baviti advokaturom, kaže. 

„Kad sam upisivala srednju školu, to je bila ekonomska škola, pravni smer. Nakon toga, pravni fakultet. I to je nešto što je mene usmerilo. Dakle, od početka sam znala šta želim. Nikad mi u glavi nije bilo sudstvo, tužilaštvo, niti bilo šta, samo advokatura. I to je nešto što sam ja od početka želela i to je ono što i radim“, dodaje. 

Tu dolazimo i do obrazloženja šta ju je konkretno privuklo kod advokature. 

„Konkretno? Možda ta sloboda i ta mogućnost da upravljaš sopstvenim vremenom, predmetima onako kako želiš, da ne postoji niko ko bi, eventualno, mogao da usmerava moj rad u određenom pravcu. Dakle, ja sam ta koja odlučuje o tome. Kako će koji postupak da ide, u kom smeru će da se vodi postupak... Naravno, uz saglasnost klijenta, ali uz moju preporuku, jer dešava se često da klijent i ja nemamo isto mišljenje. On smatra da nešto treba drugačije, ali, na sreću, uvek sam uspevala da ubedim klijenta da je pravi postupak onaj kojim bih ja krenula. I u tom smeru smo išli. Za sada je to bilo uspešno“, kaže. 

Sudnica je njena druga kancelarija. Sa njom razgovaramo u pauzi između suđenja. Ne smetaju joj ni teški slučajevi, ni komplikovani sudski procesi. 

Kaže da tu ne može ništa da je „poremeti“, a priznaje da joj je sa medijima teže, jer to, dodaje, nije njen „teren“. 

Na pitanje šta je to što joj se najviše sviđa u sudnici, tokom sudskog procesa uopšte, kaže:

„To što mogu da utičem na rad pravosudnih organa, odnosno, da utičem na to da se zakon ne krši na štetu određenih lica, odnosno, stranaka u postupku, ili okrivljenih lica“.

„Ukoliko vidim da su organi koji su dužni da primenjuju zakon, pre svega, sud, tužilaštvo, ili neke druge institucije prekršile zakon, da mogu da reagujem i da svojim znanjem usmerim i sud i tužilaštvo i celokupni tok postupka, da se vatimo na ono prvobitno stanje, da nijedno lice ne bude oštećeno u tom postupku, odnosno da zakon ne bude prekršen“, dodaje ona. 

Jovana je praksu imala uz muškog kolegu. Većina njenih kolega su takođe muškarci. 

„Smatram da ja kao žena u ovom poslu nisam ni u kom slučaju u nekom podređenom položaju u odnosu na moje kolege, muškarce, već sasvim suprotno“, objašnjava. 

„Za sada, uvek sam imala samo podršku i pomoć i isto tako i sa ženskim koleginicama. Kada pričamo o advokaturi, nije nikada bilo podela na to da li je neko muškog ili ženskog pola, već smo uglavnom pokušavali da pomažemo jedni drugima. Vidim da se poslednjih godina situacija menja na bolje u polju advokature. Ranije je važilo da samo lekari brane jedni druge, sada vidim da i mi advokati već počinjemo da usvajamo taj kodeks ponašanja i da počinjemo da sagledavamo i tu drugu stranu i da pomažemo jedni drugima u svom radu“.

Ipak, činjenica je da je mali broj žena koje se na Kosovu bave advokaturom, a posebno onih iz srpske zajednice. 

Razlog za to naša sagovornica vidi u više faktora i priznaje da se situacija menja, odnosno da je sve više žena u advokaturi:

„Do pre par godina, situacija je bila lošija. Međutim, sada je sve više žena koje žele da se bave ovim poslom. Sa druge strane, rad u tužilaštvu ili sudu daje neku sigurnost i to sve opet zavisi od osobe do osobe. Ovo je posao koji nikome ne garantuje određenu mesečnu zaradu, već zavisi od sposobnosti samog advokata, ili od meseca do meseca, od broja klijenata, od celokupne društveno-političke situacije. Na primer, usled pandemije, naravno, da nema posla, pa nema ni zarade, i slično. I možda je i to jedan od razloga zašto se žene opredeljuju za državni posao, a ne za advokaturu koja je neki vid privatnog biznisa“.

Šta je onda njena poruka budućim koleginicama, onima koje žele da se bave advokaturom? Šta je važno da znaju? 

„Pre svega, savetujem im da ne ulaze u ovaj posao ukoliko zaista ne žele da se bave njime“ – kaže naša sagovornica. 

Njen dalji odgovor, iako je upućen pravnicima, poruka je donekle i svim mladima:     

„Lična volja je jako bitna u svemu ovome i mislim da bez lične zainteresovanosti za rad u advokaturi to ni ne može da bude uspešno. Savet onima koji su se već odlučili na to je da budu istrajni i uporni, da ni na jednu prepreku ne gledaju kao na nešto što ne može da se reši, već da u svakom problemu traže rešenje, i da su zakoni sastavljeni tako da u svakom trenutku možemo da nađemo rešenje za bilo koju pravnu situaciju, da ne treba klonuti duhom, već da samo treba razmišljati pozitivno i treba usmeriti ceo postupak u onom smeru u kojem nama odgovara kao advokatima i da će pozitivan ishod biti zasigurno tu“.

Tagovi: Ženska prava u teoriji i praksi