Dvadeset godina kasnije, Javni servis Kosova (RTK) opet je dospeo u žižu ovdašnje javnosti zbog iste greške – neprofesionalnog izveštavanja. Umesto da izvuče pouke iz prošlosti, javni servis ponavlja istu vest koju je pre dve decenije plasirao, a koja je bila okidač za martovsko nasilje. Uprkos međunarodnoj intervenciji i ulaganju ne tako male svote novca za obuku novinara, RTK očigledno nije uspeo da nauči lekciju.
Pre tačno 20 godina, Radio-televizija Kosova (RTK), plasirao je lažnu vest koja je bila okidač za najveće etničko nasilje koje se dogodilo na Kosovu posle ulaska međunarodnih vojnih i civilnih snaga.
Ta vest tvrdila je da su se trojica albanskih dečaka iz sela Čabra u Zubinom Potoku 16. marta 2004. utopila u reci Ibar „dok su bežali od grupe srpskih mladića”, što je izazvalo ogorčenje i bes među albanskom zajednicom. RTK, umesto da bude glas istine, postao je alat za širenje dezinformacija i podsticanje nasilja, jer nakon vesti, koja se kasnije ispostavila da je lažna, došlo je do nasilja koje je u najvećoj meri bilo usmereno na kosovske Srbe, potom Aškalije i Rome od strane albanskih demonstranata. Ubijeno je 19 ljudi, osam Srba i 11 Albanaca (potonji su stradali u obračunu sa američkim i francuskim KFOR-om koji je pokušavao da zaustavi nasilje), preko hiljadu ranjeno – uključujući više od 120 vojnika KFOR-a i policajaca UNMIK-a, i 58 službenika Kosovske policijske službe, uništeno je 39 crkava i manastira, popaljena su sela i urbane sredine, a proterano oko 4.000 Srba.
Nakon ovog tragičnog događaja, međunarodna zajednica je prepoznala potrebu za obukom novinara i unapređenjem medijske etike na Kosovu. Tadašnje ulaganje od 100.000 evra trebalo je da pomogne RTK-u da se profesionalizuje i da se izbegnu slične greške u budućnosti. Međutim, vremenska distanca nije promenila suštinski problem – nedostatak integriteta i odgovornosti u izveštavanju.
Dvadeset godina kasnije – isti narativ
Dvadeset godina kasnije, na dan obeležavanja godišnjice od martovskog nasilja, isti obrazac – neistinite tvrdnje, manipulativni narativ, pristrasnost, izvrtanje istine. Ukratko, ignorisanje osnovnih principa novinarstva.
„Danas se navršava 20 godina od protesta poznatih kao martovski neredi u kojima je život izgubilo 19 ljudi, a stotine ih je povređeno.
Vest o utapanju troje dece E. D. (13 godina), A. V. (12) i F. V. (9 godina), dok su bežali od grupe srpskih mladića, bila je naširoko objavljena.
Jedno od preživele dece ispričalo je kamerama da su ih jurili Srbi i da su bežali, kada su se neki njihovi vršnjaci udavili u reci.
Građani iz celog Kosova su sutradan 17. marta 2004. započeli proteste, koji su brzo izmakli kontroli i u njima je došlo do nasilja.
Protest je upućen UNMIK-u, u vreme kada je Kosovo bilo pod totalnom međunarodnom upravom.
Događaj je praćen paljenjem kuća i verskih objekata na Kosovu.
Srbi su uzvratili tako što su to uradili i tamošnjim albanskim kućama”, glasila je vest koju je RTK 17. marta 2024. plasirao na svom veb-sajtu, a koju je potom preneo i RTK2 na srpskom jeziku.
Ova vest nije bila samo „greška“ u novinarskom izveštavanju, već i „sipanje soli na ranu“ zajednici koja je već prošla kroz strahote nasilja.
Ubrzo je Udruženje novinara Srbije (UNS) sa svojim ogrankom Društvom novinara Kosova i Metohije (DNKiM) najoštrije protestovalo zbog ovakvog izveštavanja. Ocenili su da tekst krivotvori činjenice i netačno obaveštava javnost o činjenicama o događaju u javnosti poznatom kao Martovski pogrom.
U međuvremenu, RTK je izmenio tekst od 17. marta, uz pojašnjenje da je „poboljšan“ zbog „nenamernog tehničkog novinarskog propusta“, navodeći i da se izvinjavaju.
Ipak, i novi tekst dezinformiše javnost, manipuliše činjenicama i ponovo ne objašnjava niti stvarne uzroke niti posledice nasilja.
„Danas se navršava 20 godina od protesta poznatih kao martovski neredi u kojima je život izgubilo 19 ljudi, a stotine je povređeno.
Vest o utapanju troje dece E. D., (13 godina), A. V., (12 godina) i F. V. (9 godina), u reci Ibar, dobila je veliki odjek i postala razlog tih nereda.
Građani iz celog Kosova su sutradan 17. marta 2004. započeli proteste, koji su ubrzo izmakli kontroli i u njima je bilo nasilja.
Protest je prvobitno bio usmeren protiv UNMIK-a, u vreme kada je Kosovo bilo pod totalnom međunarodnom upravom.
Događaj je praćen paljenjem pravoslavnih verskih objekata i kuća na Kosovu.
S druge strane, uništeno je imovina i stotine privatnih objekata Albanaca.
Premijer Aljbin Kurti je juče, povodom ovog događaja, rekao da se mir i bezbednost ne mogu uzimati zdravo za gotovo, nego se moraju sačuvati.
Pojašnjenje: Tekst je korigovan, nakon prethodne nenamerne tehničke novinarske greške, zbog čega se izvinjavamo“, nova je, ispravljena verzija RTK, koju je takođe preneo RTK2.
Međutim, korigovana vest, objavljena dan kasnije, nije donela suštinsku promenu u pristupu. Iako je ispravio deo teksta, RTK nije preuzeo odgovornost za širenje dezinformacija, niti je bilo jasne identifikacije gde su novinari pogrešili, niti se iskreno izvinio onima koji su pogođeni njihovim greškama.
„Iako je izbačena formulacija da su se albanska deca utopila ‘dok su bežala od grupe srpskih mladića’, u izmenjenoj informaciji je izostavljeno da je nasilje 17. marta 2004. godine bilo usmereno protiv Srba. Uništavanje hramova i imovine Srpske pravoslavne crkve u vesti je opisano kao ‘događaj praćen paljenjem pravoslavnih verskih objekata i kuća na Kosovu’. Dok se u vesti ni na koji način ne pominju Srbi, u njoj se ističe da je ‘sa druge strane uništena imovina i stotine privatnih objekata Albanaca’“, nova je reakcija UNS-a i DNKiM-a.
Iako se od ove vesti ogradilo više od 50 novinara i medijskih radnika redakcije RTK na srpskom, tražeći da se ukloni sa sajta, ona je još uvek dostupna na sajtu RTK i RTK2, takođe su ukazali.
UNS i DNKiM ukazuju da su u ovoj informaciji prekršene sve profesionalne norme i zahtevaju hitnu reakciju lokalnih regulatornih tela i međunarodnih organizacija „jer se ovakvim izveštavanjem direktno ugrožava bezbednost čitave zajednice i podstiču, ohrabruju i aboliraju počinioci jednog od najtragičnijih događaja naše savremene istorije“, navodi se u reakciji ovih udruženja.
Međutim, do sada nijedno drugo udruženje ili međunarodna organizacija još uvek nisu reagovali i osudili ovakav izveštaj RTK.
Postavlja se pitanje, da li jednom javnom servisu sme da se dogodi takva „greška“. U kontekstu tragičnih događaja od pre dvadeset godina, očekivalo bi se da RTK ima poseban osećaj odgovornosti prema događajima od 17. marta i da najzad objektivno izvesti o najvećem etničkom posleratnom nasilju prema Srbima.
Očigledno je da RTK nije prepoznao svoju ulogu kao generatora nasilja (što potvrđuje OEBS-ov izveštaj iz 2004. o ulozi medija o martovskom nasilju), niti se izvinio zbog svog neprofesionalnog izveštavanja, a prema poslednjim spornim tekstovima, verovatno to neće ni uraditi.
Ova greška nije samo jednostavno „tehnička novinarska greška“, već ozbiljan primer neprofesionalnosti, ali i neodgovornosti prema javnosti.
Jasno je da RTK nije izvukao pouke iz prošlosti. To ne uključuje samo ova dva teksta vezana za martovsko nasilje. RTK neretko objavljuje neprofesionalne i pristrasne tekstove kada je u pitanju srpska zajednica, ali i politička elita na Kosovu.
Nameće se još jedno pitanje – koliko je novca još potrebno uložiti u RTK da bi izveštavao u skladu sa etičkim kodeksom novinara.
