Najmlađa žrtva bio je četrnaestogodišnji Nikola, a najstarija dvadesetpetogodišnji Petar Mitrović.
Doktorka Slavica Plavišić, koja piše i redovno podseća na ovaj zločin, navodi za N1 da sve ide ka tome da – bude zaboravljen: „Da žrtve budu skrajnute, da se o tome ne govori i ne piše, da se prepusti zaboravu, jer je taj zločin mogao da se spreči. Država je mogla da učini mnogo toga, nije učinila ništa. Mogla je da spreči, a nije“.
Doktorka Plavšić odlično se seća tog 4. maja 2023. godine i večeri kada su krenule prve informacije o tome da se dogodila pucnjava u Malom Orašju i Duboni.
„Još smo svi bili u šoku od prethodnog dana, masakra iz Ribnikara. Bilo je neverovatno šta se dešava. Pratila sam očima inspektora i kako je uopšte moguće da se za dva dana dese dva zločina. U prvim satima sve je bilo jako konfuzno. Onda su počele da se pojavljuju prve fotografije, da pristižu prvi ranjeni. Zvaničnici su pristizali u Urgentni centar i tada smo shvatili da se radi o nečem vrlo ozbiljnom, nego što uopšte može da se nasluti i zamisli. Kasnije, u toku noći, saopštavano je koliko je povređenih, ranjenih, pa i mrtvih“, priseća se doktorka.
Trenutak kada je shvatila da želi da se uključi u celu priču bilo je jutro nakon masovnog ubistva.
„U podsvesti mi je bilo da će to ostati u senci zločina i masakra koji se dogodio u Ribnikaru, jer su to sela, Malo Orašje i Dubona, a vinovnik je sin nekog poznatog vojnog lica na visokom položaju koji ima puno oružja. Odmah mi je bilo jasno da će ti ljudi biti skrajnuti i da se o njima neće mnogo znati“, navodi.
U Malom Orašju su ubijeni Nikola Milić (14), Aleksandar Milovanović (17), Marko Mitrović (18), Lazar Milovanović (19), Nemanja Stevanović (21) i Petar Mitrović (25) koji je preminuo 50 dana nakon zločina. U Duboni su ubijeni rođeni brat i sestra Milan (22) i Kristina Panić (19) i Dalibor Todorović (24).
Doktorka Slavica Plavšić redovno piše o nastradalima, o tome kakvi su bili, kako su živeli i čime su se bavili. Na taj način, kako kaže, gaji sećanje na njih.
Da li je potraga za ubicom bila kupovina vremena?
Priseća se doktorka i obimne policijske portage za ubicom nakon maskara.
„Na terenu je bio veliki broj policijskih snaga, helikopteri, istraživački psi, žandarmerija – svi su tražili ubicu, pratili su njegov trag, ali nisu mogli da ga pronađu“, navodi.
Pitanje je, kako kaže, da li je obimna potraga za ubicom bila realna. Pa je tako, smatra, u početku sve bilo pogrešno.
„Pitanje je koliko su oni zaista želeli i koliko su intezivno tragali za ubicom ili su samo kupovali vreme da bi se sakrili mnogi tragovi, a narod dovodili u zabludu kao i sa mnogim masovnim zločinima. Ubica je bio nadohvat ruke, prosto neverovatno da tolika sila nije mogla da ga pronađe. Kada se saznalo da je ubica sin vojnog funkcionera, bilo mi je prilično jasno da će priča biti komplikovana i teška“, objašnjava.
O ubici smo znali sve, o stradaloj deci tek ponekad tačno napisane inicijale
Kao sledeću pogrešnu stvar, navodi, izveštavanje tabloda koji su neiscrpno pisali o ubici.
„Pisalo se o ubici toliko da smo naučili napamet, ko je, šta je, njegovo ime, prezime, ko su mu bili idoli, bezbroj njegovih fotografija. Pisalo se danima. Bili smo bombardovani informacijama o njemu, a o ranjenoj i preminuloj deci samo inicijali. Pa tako su i imena, odnosno inicijali žrtava i njihove godine bile često pogrešno napisene“, ističe.
O žrtvama ovog masovnog ubistva dr Plavišić pisala je priče.
„Srodila sam se sa tim porodicama i bilo mi potrebno da upoznam tu omladinu, da bih mogla da pišem o njima sa mnogo ljubavi i pijetita. Da negujem sećanja na njih, da se ne zaborave kroz njihove likove i ono što sam saznala je fascinantno. To me je dalje vodilo u priču sve dublje i dublje. Pričala sam sa njihovim majkama, sestrama i braćom i neverovatno je koliko je ta omladina bila divna, poštena, vredna, radna, iskrena. Verujte, oni se ni sa kim nisu posvađali, potukli, niti bilo šta loše postoji u njihovim biografijama. Svi su bili posebni, izuzetni, najbolji od najboljih“, navodi.
Sve žrtve, povezane su rođačkim ili drugarskim vezama. U Malom Orašju svi su se okupljali na Ravnom gaju.
„Svi su se međusobno družili. To je društvo od nekih 15 do 30 godina, a problem oko generacijske razlike se nije pravio. Svako je našao tu neko svoje mesto. Na Ravnom gaju nalazi se fudbalski teren i klub Ravni gaj. Svi su jako voleli fudbal, neki od njih su igrali aktivno, neki su bili verni navijači. Sređivali su teren, čistili od korova, od nereda. Pošto u selu nema kafića, okupljali su se i u vikendici kod Pece, Petra Mitrovića“, naglašava.
Zajedno su išli svuda, kaže, na sve manifestacije, fudbalske utakmice, koncerte.
„U svim tekstovima sam ponavljala da su najviše voleli da budu tamo, na Ravnom gaju. I sada se omladina tamo skuplja, kao i oni koji su prezdravili i povređeni koji su se malo oporavili – i dalje su zajedno. Sestre i braća nastradalih su i dalje složni, druže se i proslavalju praznike i rođendane zajedno“, ističe.
Niko se od povređenih nije potpuno oporavio, neke porodice ugrožene
U ovom masovnom ubistvu ranjeno je 13 osoba.
„Niko se od povređenih u Malom Orašju i Duboni nije u potpunosti oporavio. Radi se o izuzetno teškim povredama. Svi se i dalje leče i nažalost neke posledice će verovatno biti trajne. Ima onih koji su se prilično oporavili, ali niko nije sasvim, jer ima onih koji koriste ortopedska pomagala ili su i dalje u rehabilitacionim centrima“, navodi.
Kako kaže, oni su tek bili zaboravljeni.
„Zato što se prihvatilo ’pa dobro preživeli su i sad je sve u redu’. Međutim, ništa nije bilo u redu. Toliko toga nije bilo u redu. Mislim, najvažnije je da su preživeli, ali njihove povrede su toliko strašne da se teško mogu zamisliti. To su bukvalno polomljene ruke, noge, povređeni unutrašnji organi“, ističe.
Novčanu pomoć od države su dobile i porodice koje su izgubile svoje najmilije, ali i porodice povređenih.
Međutim, kaže doktorka, nedovoljno.
„U Malom Orašju koje pripada Smederevu dobili su po 250.000 dinara jednokratne pomaći, a u Duboni koje pripada Mladenovcu čak četiri puta više. Kasnije je trebalo da se nadoknadi ta razlika u novcu, međutim, do toga nikada nije došlo. Tih 250.000 koje su porodice ranjenih dobile od opština, one su potrošene još dok su oni bili u bolnicama. Plaćali su putne troškove do Beograda, kupovali lekove i taj novac je potrošen tada“, objašnjava.
Neke porodice, naglašava, ugrožene su i dalje.
„Jedna porodica živi sa 30.000 prihoda. U izuzetno teškom su stanju, a njihovo dete se i dalje leči. Porodica jednog momka je takođe u lošem materijalnom položaju. On je na bolovanju zbog jako teških povreda, njegov otac je imao infarkt, pa je takođe na bolovanju, a majka je ostala bez posla. Tako da su praktično prihodi minimalni, a troškovi lečenja i rehabilitacije ogromni“, ističe.
O tome niko nije vodio računa, a to je ogroman problem, navodi doktorka i dodaje da je pomoć stizala samo od zainteresovanih pojedinaca i akcije prikupljanja pomoći preko društvenih mreža.
„Oni su skromni, ništa nisu tražili. Valjda bi trebalo da dobiju svu moguću podršku i trajnu pomoć. Država bi morala da im obezbedi trajne mesečne prihode, kao i druge pogodnosti poput stipendija i plaćanja putnih troškova. Pomoć bi mogla biti upućena i za braću i sestre ubijenih. Sve to bi olakšalo život tim porodicama koji je jako težak“, objašnjava.
Da je porodicama ranjenih potrebna pomoć osetio je i najmlađi brat ubijenog Petra Mitrovića, Jovan Mitrović.
„Najveća novčana pomoć stigla je upravo od Jovana. Njegov brat, Petar, bio je veliki vernik i za života je želeo da izvede hodočašće do manastira Tumane. Ta želja mu se nije ostvarila, a Jovan je želeo da je ispuni pa je održana uspešna humanitarna trka do tog manastira. Tom prilikom je prikupljena znatna materijalna pomoć koja je podeljena ranjenima, ne samo iz Malog Orašja nego i Dubone, i to je najveća pomoć koju su dobili, mnogo veća od one koja je stigla od države“, objašnjava sagovornica portala N1.
Pripremno ročište posle godinu dana
Posle više od godinu dana od masovnog ubistva, u Višem sudu u Smederevu za 23. maj zakazano je pripremno ročište pred početak suđenja U. B. (2002) osumnjičenom za masovno ubistvo u Malom Orašju i Duboni. Optužnicom je obuhvaćen i njegov otac R.B., ujak i brat od ujaka. Ocu R.B. sudi se za krivična dela nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i stavljanje u promet oružja i eksplozivnih materija u sticaju sa krivičnim delom teško delo protiv opšte sigurnosti.
„Porodice postavljaju bezbroj pitanja – ako je ubica već priznao zločin, zašto se sve toliko odugovlači, zbog čega im se ne objasni što nekim porodicama nisu vraćene stvari ubijenih“, ističe dr Plavšić.
Tužilaštvo je predložilo maksimalnu kaznu od po 20 godina zatvora za U.B. i njegovog oca R.B., a s obzirom na to da je U.B. u trenutku izvršenja zločina imao nepunu 21 godinu, ne može da bude osuđen na doživotnu kaznu zatvora.
„Da je ubica odgovarao ranije za prethodna zlodela koja je radio, onda se verovatno ni ovo masovno ubistvo ne bi dogodio. I sada, institucije umesto da rešavaju i da se što pre završi suđenje da bi porodice našle kakav–takav mir, čini se sve da se to zaboravi. O tome će se govoriti na godišnjicama i kada bude suđenje, a pitanje je ko će se posle i koliko sećati žrtava“, naglašava dr Plavšić.
Da li smo nešto naučili iz majskih tragedija?
Kao društvo ništa nismo naučili od 4. maja, smatra.
Naprotiv, zločini se dešavaju, jer ako ubica prolazi nekažnjeno ili sa minimalnom kaznom, pa onda svako može da se ponaša kako hoće, ocenjuje.
„Jeziva poruka se šalje na taj način. Ubicama je sve obezbeđeno, i topla hrana i topla postelja i poseta rodbine, a žrtve su pod zemljom. Na taj način se šalje poruka – možete slobodno da vršite zločine koliko hoćete, ništa vam se neće desiti. Ništa nismo naučili, nikakav boljitak nije postignut, naprotiv, samo se podstiču dalji budući potencijalni žločini“, smatra doktorka.
Kako kaže, nažalost smo svedoci da se kažnjavaju ljudi za neke minimalne prekršaje, za dugove od nekoliko hiljada dinara, a veliki zločinci šetaju ulicom i ništa.
„Ovo je strašan gubitak koji nikada neće moći da se prežali i praktično je čitava generacija na neki način izgubljena“, zaključuje.
