Gračanica: Obeležena 25. godišnjica stradanja Marije i Nikole – naneli su nam bol, a deca nisu kriva

Na gračaničkom groblju služen je parastos povodom 25. godišnjice stradanja brata i sestre, Nikole i Marije Petrović iz ovog mesta, i njihove bake Smiljane, u putničkom autobusu na lužanskom mostu kod Podujeva.

Parastosu koji je služio sveštenik Darko Marinković, prisustvovali su roditelji Marije (14) i Nikole (17), Dragiša i Zorica, rodbina, prijatelji, školski drugovi, predstavnici institucija i političkih partija. Okupljeni su potom stradalima odali poštu i ispred podignute im spomen-ploče u dvorištu Osnovne škole „Kralj Milutin” u Gračanici.

„Šta da kažem posle 25 godina, prošle su kao da je bilo juče, a za nas su teške, dani su teško prolazili. Bog nam je pružio zdravlja, snage, da živimo zbog njih, mada snage više nemamo, potrošili smo je, ali moramo da živimo kako bi ih obilazili, zapalili sveće“, rekla je Zorica, Nikolina i Marijina majka.

Spomen-ploču u znak sećanja na Mariju i Nikolu, podigli su njihovi školski drugovi.

„Posle naše smrti neko će se sećati da su to bila naša deca, hvala im puno, to im nikada nećemo zaboraviti i svakome ko se setio da su oni postojali na ovom svetu. Neko ih je zaboravio, ali ih i pamte, škola ih pamti, ovde su je završili. Što se tiče nas mi obilazimo groblje i spomen-ploču. Dani od 1. do 7. maja, kada je Nikola sahranjen na dan rođendana, to su teški dani. Ne spavam, razmišljam kako je bilo, šta je moglo da se desi, zašto se desilo baš nama, svako svoje žali, bez daljega“, kazala je Zorica.

Zorica i Dragiša su oboleli, snaga ih je kažu izdala, tuguju već 25 godina.

„Šta su nam uradili, kako da ih nazovemo, zlikovci, ubice, okupatori. Naneli su nam bol, deca nisu kriva. Niko od civila ko je nastradao nije bio kriv ali sudbina je takva bila, to se desilo. Moramo da živimo za njih, da ih obiđemo, posetimo, jer posle naše smrti nema ko više. Ostaće tako, jedino će se ovde deca u školi raspitivati, ko su, šta su i čiji su, škola ih neće zaboraviti“, naveo je Dragiša.

Pravdu za učinjen im zločin, napominje Dragiša, očekuju, ali ne veruju da će je i dočekati.

„Ja bih voleo da dočekam pravdu, ali teško“, dodao je.

Na mestu stradanja u Lužanima od strane kosovskih vlasti postavljena je spomen-ploča. Međutim, na njoj su ispisana samo imena stradalih Albanaca i dodate tri tačke.

„Kažu da je bilo još 13 Srba koji su trebali da budu upisani, ali nisu upisali. Šta da radim, njihovo je, u njihovim rukama, mi ne možemo ništa da uradimo“, zaključio je Dragiša Petrović.

Dve i po decenije, Mariju i Nikolu pamte njihovi školski drugovi. Danas su se prisetili poslednjeg razgovora, druženja i početka NATO bombardovanja 1999. godine.

„Prošle su 25 godine i dalje se pitamo zašto, zašto je to uradio taj, kako ga oni zovu ‘Milosrdni anđeo’, koji je rekao da će da gađa samo vojne ciljeve, a ipak je pogodio civilni autobus Niš-ekspresa i ono što nas još više boli je da nam tom mestu nema njihovih imena, ni njihovih, ni njihove bake Smiljane, samo tri tačke. Mi smo tu da im se kao generacija nađemo i pomognemo, ako ništa drugo da ih na današnji dan spomenemo, jer nam je stvarno teško bez njih. Dok je ova generacija živa, sećaćemo ih se, odlaziti na groblje, obilaziti spomen-ploču. Deca vide da su oni bili đaci ove škole i da su stradali od NATO agresora“, rekao je Miodrag Živić, školski drug stradale Marije.

Autobus „Niš-ekspresa”, koji se 1. maja 1999. godine kretao iz Niša ka Prištini pogođen je raketom na lužanskom mostu. Poginula su 44 putnika. U 13.50 avioni NATO-a su još jednom gađali most u Lužanima i tom prilikom je stradao medicinski tehničar iz vozila Hitne pomoći koje se nalazilo na licu mesta radi ukazivanja prve pomoći unesrećenima.

Kim