Svi smo mi pomnogo Beti

Za Kontakt Plus piše Jovan Zafirović:

Ipak, ako bismo morali da u najkraćem opišemo predstavu, to bismo mogli učiniti naslovom knjige kratkih satiričnih priča Bojana Ljubenovića „Ništa nije smešno“.

Upoznavši se sa konceptom „Debele dame“, setio sam se domaće serije „Na terapiji“, za koju je scenario pisala Milena Marković, a režirao Marko Đilas, a koja je bazirana na jednoj od najboljih izraelskih serija Be Tipul. Serija „Na terapiji“ od 45 epizoda, gde ulogu psihoterapeuta igra Miki Manojlović, ostavila je na mene snažan utisak, što nisam očekivao od dvoipočasovne predstave, gde je za razliku od serije gde se klijenti smenjuju sa osobenim životnim pričama, samo jedan klijent. Ipak, demantovala me je umetnost! Gluma Milene Radovančev.

Prvim odlaskom kod psihoterapeuta, publika je groktala od smeha ironiji, sarkazmu, šalama na svoj, ali i tuđi račun koje su stizale od strane Beti, što je zapravo sve služilo kao odbrambeni mehanizam za bitke koje vodi u sebi.

Na jedan od najvidljivijih problema, problema gojaznosti, nadovezao se drugi – selidba iz jednog mesta u drugo, promena radnog okruženja, gde joj je osećaj usamljenosti u pauzi između posla i uživanja u jelu, iziritirao i izbacio na površinu da oko nje plutaju i druge more.

Naime, jedinica, koja je odrasla na ranču igrajući se sa mačkom, jednom lutkom i autićem, u procesu postepenog i bojažljivog otvaranja i poveravanja najdubljih osećaja teskobe psihoterapeutu, identifikuje ono što je tišti. A pozamašan je broj kamena na njenim grudima. Tereta, pored fizičkog, kojeg nosi sa sobom.

Zato što je „ogroman, nezgrapan, glasan“, i zato što su mu „ruke bile stalno prljave“, Beti se stidela svoga oca, koji je čekao da dobije sina, a dobio je nju, pored toga što je sa njim rado jela krofne koje bi majka napravila. Zbog oca nije jahala konje, jer je to za muškarce. Stidela se, implicitno govori, njegovog statusa u društvu, načina razmišljanja. Nakon prvog dejta sa Džordžom završava komunikaciju sinovanjem poruke koju joj je poslao. Ona, debela dama Beti, beži od ljudi, ne zato što ne voli ljude, što ima osećaj prezira ili mržnje prema njima, određeni stepen averzije. Ne. Beži od drugih zato što ne može da uđe u devedeset posto svoje garderobe jer se ugojila, beži zato što nije spremna na dalju komunikaciju, beži zbog traume, beži… jer jednostavno nije zadovoljna sobom.

U nedavno objavljenoj knjizi poezije „Brza pošta“ Slobodana Jovića, čiji je rukopis nagrađen novouspostavljenom nagradom „Stevan Raičković“, koju dodeljuje biblioteka „Stevan Raičković“ u Кučevu u organizaciji sa Srpskom književnom zadrugom, stoje stihovi o „Savremenom čoveku“. Peva Jović:

„To je onaj
u fitnes centru
što žurno korača
na pokretnoj traci
ali se ne pomjera s mjesta
i ne stiže nigdje.“

Beti želi „da bude lepa i zgodna i da nađe nekoga“, kako kaže, „zato što tako treba“. Ona, kao i svaki savremeni čovek ima svoju pokretnu traku po kojoj hoda, po kojoj trči, ali se ne pomera s mesta – zato što su te trake, neretko tuđe. Ona gađa sve, osim suštine i oseća se prazno. Utopljena je u taj mentalitet koji ispunjava određene stvari u određenim životnim dobima samo „zato što tako treba“. Samo zato što se očekuju. A da li će se zbog toga osećati ispunjeno, izvesno je da neće. Što pokazuje svojim naglim promenama raspoloženja od krajnje pozitivnih do krajnje negativnih, od jecaja i suza, do smeha i podsmeha.

Zbog toga je i psihoterapeut Bojan Tepavčević i pita čime je moguće ispuniti taj prazan prostor, ne bi li bila zadovoljna, kad hrana ne pomaže, kad ne pomažu laži, beg, kad joj ne može pomoći ništa do nje same?

Amerikanka Beti, suštinu, iz niza razloga izbegava da izgovori, kao kiša oko srpskog Кragujevca. Pominje komunikaciju, odnose, opet komunikaciju sa drugima i nedostaje joj ona, ali i samo ta jedna reč da ispuni prazninu – ljubav.

Nakon smeha publike zbog vrcave, karikaturalne Beti, po licima u publici mogle su se, u toku izvođenja, videti suze, što je, za vreme desetominutne pauze, glumica Snežana Džogović, prokomentarisala, da „ovde svako gleda svoju predstavu.”.

Istina. Svi smo mi pomnogo debela dama Beti, koju igra studentkinja master studija glume Milena Radovančev i po vokaciji psihoterapeut Bojan Tepavčević. Svi, svako sa svojim problemima, sa svojim nedoumicama, bolu zbog izgovorenih, ali neizgovorenih reči, zbog svojih postupaka, zbog onoga što se u nama kuva.

Mnogi bi od nas vratili vreme da ispravimo nešto, da nešto drugačije uradimo, kažemo ili pak prećutimo.

Da, svi smo mi pomnogo Beti, sa vidljivim, fizičkim, opipljivim teretom, ali i onim težim od tuča, od fizičkog, onim nevidljivim, onim za koji je potrebna neuporedivo veća snaga.

Glumačke sposobnosti i prenošenje emocija, izazivanje istih, sposobnosti da dovede do katarze, Milena Radovančev demonstrira tokom cele predstave, ali posebno je uočljivo umeće u trenucima improvizacije, neuvežbanosti, kada glumci imaju interakciju sa publikom. Naime, publika je slobodna da postavlja pitanja debeloj dami – Beti, na koja odgovara ad hoc. Po pitanjima iz publike, tonalitetu i melodičnosti kojom izgovaraju reči, pitanja jesu ogledalo njih samih.

Кroz izvanredno vođenje kroz ličnu psihoterapiju, Beti je isprovocirala publiku i navela je na razmišljanje o svojim problemima. Identifikacija je, po reakcijama publike, bila masovna. Svako je postavio pitanje koje ga, čini se, obuzima i na koje sam beži od odgovora. Neki su se ćutke, uplašeno, nadali da će oni koji su se odvažili da postave pitanje, postaviti ono za koje oni tragaju za odgovorom.

Nakon jednog postavljenog pitanja, zapaža Bojan Tepavčević da se na to može odgovoriti tek nakon tri meseca psihoterapije, što ilustrije stanje našeg čoveka i potrebu njegovu za odgovorima teškim, odgovorima koji nam se čine da će biti puni vulgarne istine. Nepodnošljive za naše kapacitete.

„Debela dama“ je trebalo da se odigra na ovim prostorima. Bacila je novo svetlo i novi pogled ka psihoterapiji, ka nečemu što još uvek, kod nas, ima prizvuk odbojnog, osuđivačkog, neprihvatljivog. Nešto što se još uvek posmatra sa prezrenjem, predrasudama. Pokazala nam je da psihoterapija nije nikakav bauk, a da prostor gde se održava nije ludnica sa rešetkama na prozorima i kaiševima za vezivanje pacijenata. Pokazala nam je da može da deluje isceliteljski – makar dok je upražnjavamo kao publika – oslobodilački.

Beti je započinjala dijetu. Bezuspešno. Rešenje problema gojaznosti fakat ne bi rešilo sve njene probleme. Na prvoj seansi, kada je psihoterapeut pita zašto je došla, odgovara da „ne zna odakle da krene“. Rešenje je, očigledno, odakle god. Rešenje problema se mora početi odakle god, bez čekanja, odlaganja. Кako ne bismo stigli onde gde Jović primećuje da stiže savremeni čovek – nigde!

Čovek se mora suočiti sa samim sobom, dok u potpunosti ne izgubi sebe i ne istrči na traci koja nije njegova, odigra ulogu koju nije hteo, a za koju nema popravnog, što nam je pokazala, odigravši ulogu koju je htela, koju je vešto iznela pred nama, kao univerzalan ključ za neke naše brave iza kojih smo zaključani, Milena Radovančev.