grad10:45 | 13.03.2023Izvor: Radio Kontakt Plus

Biografija dr Nehemija Šenfajna – prvenac Mitrovčanina Miloša Damjanovića

---

---

Dr Nehemije Šenfajn (1886-1942) – biografija Švajcarca u Jugoslaviji, književni je prvenac Mitrovčanina Miloša Damjanovića.

Ovo štivo, koje je nedavno ugledalo svetlost dana, govori o Jevrejinu Nehemiju Šenfajnu, koji je bio doktor, industrijalac, humanitarac, oficir kraljevske vojske... Bio je zaslužan za unapređenje i razvoj medicinskih, lekarskih i uopšte zdravstvenih prilika u Kosovskoj Mitrovici i njenoj okolini. Ubijen je 1942. godine u holokaustu.

Izbor ličnosti doktora Nehemija Šenfajna za prvenac, bio je neizostavni potez Miloša Damjanovića, budući da je tokom višegodišnjeg istraživanja lokalne jevrejske prošlosti i zavičajne istoriografije, iznova dolazio do novih podataka o ovoj izuzetno cenjenoj i uvažavanoj ličnosti.

Knjiga, odnosno biografija, hronološki prati najznačajnije momente dr Šenfajna od njegovog rođenja, pa do tragične smrti, ali i trenutke vezane za njegovu ličnu i porodičnu biografiju nakon njegove smrti, a tiču se njegovog nasleđa.

Damjanović nam otkriva da je reč o čoveku koji je 1886. godine rođen u aškenatskoj porodici, čija životna putanja počinje u nekadašnjoj ruskoj imperiji, u mestašcu Ostrog, koje se nalazi u današnjoj Ukrajini. U godinama Prvog svetskog rata seli se u Švajcarsku gde upisuje i završava medicinu, a potom započinje svoj rad na univerzitetima u švajcarskim gradovima. Tu je započeo i naučnu karijeru, time što je vršio različita medicinska istraživanja. Krajem Prvog svetskog rata, sticajem okolnosti, upoznao se sa jednom srpskom delegacijom u Švajcarskoj, koja mu je predočila teške i veoma loše zdravstvene prilike na prostoru ratom opustošene Kraljevine Srbije, odnosno buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Dr Šenfajn se odazvao pozivu i bez ikakve nadoknade odlučio da sa članovima jedne švajcarske humanitarne misije Crvenog krsta poseti prostor Kraljevine SHS. Njegov dolazak je bio vezan upravo za podneblje KiM. 

“Najpre za Prištinu, ali kada je ta delegacija nakon završetka misije napustila ove prostore, on je odlučio da ostane”, priča nam Damjanović. 

Početkom dvadesetih godina 20. veka, iz Prištine je prešao u Kosovsku Mitrovicu gde će nastaviti da gradi svoj život. Dr Šenfajn tada postaje jedan od pionira zdravstvene službe u našem gradu. Ujedno je bio civilni i vojni lekar. Kasnije je počeo i privatnu praksu. Često je umeo da besplatno pruža sve moguće usluge građanima čije socijalne prilike nisu dozvoljavale da pokriju troškove lečenja. Maltene nije bilo osobe kojoj je zdravlje ugroženo, a da na kraju nije bila predata njemu na lečenje, otkriva nam dalje istoričar Miloš Damjanović.

“To je naravno, ostavilo traga i u opštoj poznatosti njegove ličnosti, tako da su ga generacije koje su ga nadživele i one koje ga nisu upamtile, koje su rođene neposredno pred njegovu smrt ili posle njegove smrti, iz priče svojih roditelja, rodbine i slično, upamtile njegovo ime. To je ime koje sam ja, naravno, susretao u razgovorima sa mnogim vremešnijim građanima našeg grada, koji su ga iz tih priča pominjali u najpozitivnijem svetlu.”

To je ovom istoričaru bio dodatni okidač koji ga je naveo da se potrudi da dublje otkrije i sazna više o ovom velikom humanitarcu. 

“Da mu se na svojevrstan način zahvalim time što će se njegova biografija u što je moguće većoj meri rekonstruisati i prikazati javnosti i današnjoj generaciji Mitrovčana, koji će imati priliku da saznaju i da se više upoznaju sa jednom takvom ličnošću koja je značajno zadužila naše pretke i nekadašnje naše žitelje”, kaže Damjanović, koji je biografiju dr Šenfajna smestio i u rukopisu svoje doktorske disertacije kao posebno poglavlje.

Osim što je ostao upamćen po svom primarnom lekarskom pozivu, dr Šenfajn je relativno kratko vreme, imao svoju ulogu i u razvoju lokalne privrede, otkriva nam dalje Damjanović.

“Nekoliko godina tokom tridesetih godina 20. veka, zajedno sa braćom Popadić iz Kosovske Mitrovice, bio je vlasnik rudnika ‘Drenica’, koji se nalazio u okolini današnje Srbice. Međutim, iz nepoznatih razloga je to napustio i rudnik je prodat zagrebačkom industrijalcu Leu Mileru.”

Dr Šenfajn nije odustajao od lekarskog poziva, što je činio čak i u trenucima zarobljeništva u logoru Staro sajmište, gde je medicinski pomagao zatočenike. 

“Tu je dr Šenfajn likvidiran na jedan zaista jeziv način, baš kao i ostali zatočenici ovog logora, time što je u prvoj polovini 1942. godine završio po zlu čuvenoj dušegupki, dakle, kamionu smrti, gde je ugušen izduvnim otrovnim gasovima. Na taj način je završen ovozemaljski život doktora Šenfajna”, ukazuje Damjanović.

U istom logoru bile su zarobljene i njegova supruga Hedviga i jedna od njegovih ćerki, ali su, na sreću, uspele da prežive.

“Srećne istorijske okolnosti su doprinele i omogućile da njegova supruga, koja je bila etnička Nemica, dakle, Švajcarkinja protestantske veroispovesti, preživi logor i rat. Puštena je na slobodu onog trenutka kada je logorskim vlastima dokazala švajcarsko, odnosno nemačko poreklo.” 

Takođe, ćerke dr Šenfajna su uspele da prežive rat, jer su po nirnberškim zakonima bile polujevrejke.

“Ljiljana je nastavila život u posleratnoj Jugoslaviji, s tim što se preselila za Beograd gde se kasnije i udala. Druga ćerka Suzana posle II svetskog rata završila je u Nemačkoj, pošto se udala za jednog Nemca koji je služio u Vermahtu u nacističkoj nemačkoj vojsci i koji je lično doprineo da ona preživi, odnosno da bude oslobođena.”

Foto: Facebook/Miloš Damjanović

Prikupiti sve ove i još mnoge podatke o dr Šenfajnu i njegovom životu, malo je reći da je bio mukotrpan posao. 

“Toliko je bilo praznine, beline u saznanjima, informacijama o ovoj ličnosti, da nije postojala maltene nikakva smernica, neki putokaz koji bi me usmeravao u daljoj izvornoj građi koja bi mi pružila podatke o njemu. Zapravo, i retki pisani tragovi o njemu, koji su nastali u periodu posle II svetskog rata, a tiču se određenih publikacija, koje su lokalni hroničari, istoričari i neki drugi ljudi pisali o prošlosti Kosovske Mitrovice, su maltene u uzgrednim, najoskudnijim, kratkim crtama pominjali doktora Šenfajna. Ti podaci su pronađeni na toliko raznovrsnim mestima u građi koja je toliko različite provenijencije, počevši od primarnih istorijskih izvora, odnosno od onih dokumenata koji su nastajali kao proizvod rada određenih državnih ustanova, pa preko štampe, što lokalne, što nacionalne, preko intervjua koje sam obavio sa njegovim savremenicima i sa sada već malobrojno dostupnim licima koja su ga upamtila. Iskorišćeni su i neki drugi intervjui koji su javno bili dostupni, poput svedočenja njegove ćerke Ljiljane, iako to svedočenje nije bilo od neke značajne koristi, pošto je bila dete u godinama kada je njen otac preminuo. Sve u svemu, iskorišćeno je jedno brdo građe i bilo je neophodno da se uloži dosta vremena, godine i godine intenzivnog istraživanja, proučavanja i potrage za građom gde bi se našlo nešto u vezi sa dr Šenfajnom”, priseća se Damjanović.

Takođe, deo ove publikacije je jedna, uslovno rečeno, bogata kolekcija fotografija dr Šenfajna, njegove supruge Hedvige i njihove dece. Na njima su zabeleženi različiti momenti iz njihovog jednog prilično aktivnog i intenzivnog društvenog života, koji su vodili u mirnodobskom periodu do II svetskog rata. 

“Te fotografije nabavljene su od njegove tazbine, odnosno od rodbine njegove supruge u Švajcarskoj sa kojima sam stupio u kontakt. Takođe i sa rodbinom njegove ćerke udate u Nemačkoj. Imala je nešto od materijala da podeli sa mnom za potrebe istraživanja i pisanja. U sklopu ovog albuma se nalaze i fotografije onih građevina, objekata, zdanja u gradu sa kojima je život i rad dr Šenfajna bio usko povezan, počevši od zgrade Banovinske bolnice, zdrastvene ambulante i porodične kuće koja i dalje postoji, a koje su nastale kao plod terenskog rada”, navodi Damjanović. 

A porodična kuća dr Šenfajna nalazi se u južnom delu grada, u blizini nekadašnjeg hotela “Jadran” i robne kuće, odnosno zgrade Vojnog okruga.

“Njegova kuća je sačuvana, iako je završila najpre u rukama komunističke države koja je nacionalizovala njegovu imovinu, a kasnije je završila i u privatnim rukama.”

To je inače, nešto retko od materijalnog nasleđa koje je ostalo iza ovog čoveka, budući da je celokupna imovina od strane nacista opljačkana i nikada nije vraćena njegovim biološkim naslednicima. Reč je o imovini koja nije bila zanemarljiva. 

“Posle posleratnog svedočenja Hedvige Šenfajn, saznajemo da su nacistički okupatori iz kuće dr Šenfajna odneli brojne dragocenosti među kojima su se nalazile i umetničke slike, zlatni escajg, nakit, briljantini i razne druge pokretnine od velike vrednosti, novac u gotovini u velikoj sumi i brojne druge dragocenosti. Fotografije iz tog perioda svedoče da su imali jednu modernu porodičnu kuću, prilično prostranu. Za to vreme su imali i moderan, skupocen nameštaj, enterijer je takođe bio na zavidnom nivou. Imali su svoje dvorište, baštu. Držali su čak i živinu. Deca su znala da sviraju klavir, koji su najverovatnije i posedovali. Podatak da su imali svoju poslugu – baštovana, kuvaricu, spremačicu, pomoćno osoblje, dovoljno jasno govori da su bili imućni”, završava priču o ovoj nepravedno zaboravljenoj porodici, istoričar Damjanović.

Izdavač ove vredne monografije je Arhiv Vojvodine i štampana je u 300 primeraka.

Promocija prvenca istoričara Miloša Damjanovića očekuje se do kraja ovog meseca. Simbolično, u Kosovskoj Mitrovici.

Tagovi: KulturaMitrovica