Nebojša Dugalić: Izgubili smo stožere zajedništva, darujmo se jedni drugima

Glavni akteri Nebojša Dugalić i Boris Pingović, u pratnji Nine Ćosić i Vojislava Savića, vratili su ovdašnju publiku u one epohe kada se stvaralo za sva vremena.

Mitrovička publika je, povodom 8. marta, sinoć uživala u lepom spoju muzike i poezije. Gosti su kombinovali poznate stihove Duška Trifunovića, Laze Kostića, Matije Bećkovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Duška Radovića… Pričali anegdote o Vitomiru Nikoliću, Ljubomiru Simoviću… a sve to uz muziku “Princa”, “Vaja kon diosa”, Džoan Džet, “Azre”, “Atomskog skloništa”, “Bijelog dugmeta”, Đorđa Balaševića, Preleta… a među njima, našla se i narodna izvorna pesma “Beli lice Prizrenka devojka”.

“Jako nam je važna reakcija publike, a ovde je toga bilo, i onda je to kliknulo. Mislim da ljubav između nas i publike može i tri sata da traje”, kazao je Boris Pingović nakon dvosatnog nastupa u Mitrovačkom dvoru, koji je pored glume, pokazao i muzički talenat.

Prema rečima njegovog dugogodišnjeg prijatelja i kolege, Nebojše Dugalića, ovakvi susreti su nešto posle čega se jako dugo živi.

“Ovakvi susreti mi uvek budu potvrda da nije zalud ni to što radimo, ni to što se zajedno trudimo da nešto, i u ovakvim vremenima, podelimo između sebe. Da se držimo za to i da se podsećamo čiji smo sve naslednici, šta smo sve to nasledili, čemu smo sve to dužni. Stvarno smatram da je najvažnije u ovom životu da se jedni drugima darujemo i da, ako toga nema, onda je potpuno svejedno šta ćemo drugo imati. Ovo mi nekako bude uteha, nada i radost da su ovakvi susreti i dalje mogući. Nadam se da ćemo odoleti koliko budemo imali snage.”

Muzičko-poetski kabare “Da, to su bili dani”, izvode punih 19 godina i nikada nije isti.

“Nama bi bilo dosadno da je isto. Tu neku dinamičku strukturu smo vremenom izbrusili u interakciji sa publikom. Dosta se na sceni dogovaramo. Menja se i uvek je drugačije”, otkriva nam Pindović.

Ovom muzičko-poetskom građom ovi umetnici pokušavaju da, kako kažu, “umiju” i “odbrane ove naše dane”.

“Vremena su bila teška i kad smo Boris i ja studirali. Zakačili smo sve one ratove, ona najgora vremena od ’91, pa do bombardovanja. Posle svašta nešto i lokalno, i regionalno i međunarodno. To jesu bila teška vremena, ali nekako u svim tim vremenima je postojalo nešto što je sve ljude okupljalo. Postojala je neka nada, radost u ljudima. Nekako smo se nekom ljudskošću držali između sebe“, priseća se Dugalić.

Dodaje da je u tom smislu, sadašnje vreme “splaslo” i to je nešto što ga najviše plaši, iskren je. 

“Mnogo više od ovog što se vidi kao strahota, jer to što se vidi, samo je deo nečega. Kao kad neki čirevi izbiju na površinu kože, a mi znamo da je mnogo još bolesti sakriveno. Mene više plaši to što su ljudi nekako izgubili te stožere okupljanja, zajednice. To oko čega se sabiraju.”

Poručuje da treba da budemo bliski i da jedni drugima delimo radost. 

“Čini mi se da smo se tu nekako pogubili. Zato su nam ti susreti jako važni, jer su oni potvrda upravo nečeg suprotnog.”

Nebojša Dugalić nam je otkrio da mu je supruga, sa kojom ima petoro dece, Prizrenka. Pitali smo ga kada je poslednji put bio u Dušanovom carskom gradu.

“Sećam se dobro, 1998, nažalost. Tada sam, ’97. i ’98. u te dve godine, obišao sve manastire po Kosovu. Kao da sam slutio da će to posle biti dosta teže izvodljivo. Tada sam osećao neku vrstu pokloničke obaveze da to uradim i baš sam obišao skoro sva najvažnija mesta i svetinje. Imam prijatelje koji i dalje tu žive među monasima. Voleo bih da odem. Zvali su me na neke programe. Tad sam snimao, nisam se uklopio sa terminima. Nadam se da je ovo neki iskorak (dolazak u Kosovsku Mitrovicu), pa da će biti uskoro”, poručio je.

U nastavku pogledajte delić sinoćne atmosfere.