Albanian Post: Dogovor mora da se postigne do 24. februara

Međunarodna zajednica je shvatila da je do pomirenja Kosova i Srbije nemoguće doći odjednom i uz opšti konačni dogovor, zbog maksimalističkih pozicija strana u dijalogu, ali i da je i Aljbinu Kurtiju i Aleksandru Vučiću postalo jasno da moraju brzo i definitivno da uđu u ugovorene odnose, jer rešenje problema između njih dvojice nije više samo stvar dve države.

Albanian Post ekskluzivno je izneo neke tačke scenarija koji bi trebalo da budu konkretizovani bar do februara sledeće godine, kada se obeležava i godišnjica rata u Ukrajini.

Česte posete Miroslava Lajčaka, Gabrijela Eskobara i drugih međunarodnih zvaničnika Prištini i Beogradu upravo su u funkciji raspleta njegovog scenarija.

Šta bi trebalo da se postigne bar do 24. februara?

Specijalni predstavnik Evropske unije za dijalog Kosovo – Srbija Miroslav Lajčak i zamenik pomoćnika sekretara SAD i američki delegat za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar jasno su stavili do znanja premijeru Kosova i predsedniku Srbije da „temu Prištine i Beograda treba zatvoriti pre godišnjice od početka rata u Ukrajini”.

Kako su tačke iznete Albanian Post-u, razlog za vanredno stanje je to što „na godišnjici od rata u Ukrajini, savezničke zemlje planiraju da pokažu jedinstvo, spremnost i moć u podršci Ukrajini“.

Prema saznanjima Albanian Post-a, „ovakva demonstracija označiće prelazak na drugi nivo podrške Ukrajini“.

Albanian post navodi i da je ovaj plan izazvao potrebu da se hitno pozabavi ovom temom, pa „rukovodstvo na Kosovu mora dobro da osmisli“.

Pitanje se postavlja jasno i jednostavno – „Da li će ono postati deo ove demonstracije jedinstva i snage saveznika ili će je uništiti iznutra?“.

Od lidera na Kosovu zatraženo je da njihova posvećenost više ne bude deklarativna, već da „delima pokažu da su zaista deo saveznika“.

Kako je Eskobar jasno rekao, „ono što se očekuje od strana je saglasnost na sporazum o daljem putu“.

Međunarodna zajednica više ne traži „brzo rešenje“, već „proces pomirenja“, koji se razlikuje od dinamike sadašnjeg dijaloga i zahteva postizanje pomirenja u nekoliko faza.

Projekat je pažljivo osmišljen i pronađen je novi put „gde svaka strana održava fatamorganu svoje principijelne pozicije“.

„Stranke će imati mnogo koristi, na srednji i dugi rok“, ako postanu deo ovog novog međunarodnog plana, ali se desilo suprotno, pokazan je „takođe veoma oštar štap“, za svakoga ko nije konstruktivan u ovoj fazi.

Kao što je Eskobar takođe rekao na konferenciji za novinare sa Kurtijem, „Kosovo mora da razume regionalne implikacije“ koje dolaze sa njihovim pozicioniranjem.

Dakle, „izbor je na Prištini i Beogradu“ da odluče kojim će putem dalje biti.

Jedna od najvažnijih tačaka onoga što je Albanian post video, u planu prve faze, ili u onome što se predstavlja kao „put dogovora Prištine i Beograda“, jeste tačka tri.

Prema ovoj tački, „pošto uzajamno priznanje nije deo ove faze, to znači da u ovoj fazi Srbija neće morati da menja ustav”.

Ako se ne promeni Ustav Srbije, u kojoj je Kosovo i dalje deo ove zemlje, to isto neće zahtevati Kosovo za formiranje Zajednice.

„Pošto Srbija ne želi da menja ustav, onda niko nema pravo da traži od Kosova da promeni svoj ustav, da dočeka Zajednicu kao novi nivo vlasti“, kaže se na ovom mestu, gde je predviđeno formiranje Zajednice opština sa srpskom većinom“.

„Zajednica treba da oliči najbolju moguću praksu garancija za srpsku zajednicu, ali to je sve“.

Prema onome što je predstavljeno Vladi Kosova, „to neće biti NVO, ali će i dalje biti smeštena u postojeće okvire ustava i zakona Kosova“.

O tome kakav će to biti model, neke od verzija je Eskobar već predstavio u sredu, predsednici Vjosi Osmani i premijeru Aljbinu Kurtiju.

Ukoliko strane odbiju da se dogovore o daljem scenariju i odbiju da započnu konkretno putovanje ka poslednjoj fazi konačnog pomirenja, međunarodne sile su predvidele i alternativni scenario, gde bi proces preuzele u potpunosti u svoje ruke.

U Prištini i Beogradu je već rečeno da treba da im bude jasno da se „ovaj napor razlikuje od dosadašnje dinamike dijaloga”.

Međunarodne sile imaju referencu kako bi mogle da ubrzaju postizanje pomirenja, tako što će udaljiti lidere i pregovaračke timove iz njihove zone komfora i okupiti sve strane na jednom mestu, kako bi u roku od nekoliko dana postigli dogovor.

Kao što je poznato, Dejtonski sporazum (1995) je postignut upravo u takvom obliku, kada i pored toga što su osnovni elementi pomirenja predloženi godinama unazad, sa idejom da se spreči izbijanje rata, ovako nešto nije dogodilo i pregovori su propali.

Prvobitni plan za sporazum bio je ono što je sada poznato kao „Karington–Kutiljero“ mirovni plan, nazvan po autorima Lordu Karingtonu i portugalskom ambasadoru Žozeu Kutiljeru. U onome što će kasnije biti poznato kao „neuspeli Lisabonski sporazum“, pošto su mu se strane protivile.

Godinu dana kasnije, 1993. godine, međunarodna zajednica je ponovo pokušala da postigne dogovor preko specijalnog predstavnika Ujedinjenih nacija Sajrusa Vensa i predstavnika Evropske zajednice lorda Dejvida Ovena.

Propala je i inicijativa koja je predviđala podelu Bosne na 10 poluautonomnih regiona i koja je trebalo da bude poznata kao „Vans-Ovenov mirovni plan“, pošto je, uprkos tome što ju je potpisao lider Republike Srpske u Bosni, poražena u parlamentu.

Takvi neuspeli napori proizveli su ideju da se svi lideri okupe na jednom mestu, čime se skraćuje njihov uticaj za pregovore na daljinu i povećava pritisak za brzi dogovor.

U Dejtonu, u državi Ohajo, obezbeđeno je područje gde je bilo smešteno više od 800 zvaničnika 21. novembra 1995. godine, strane su postigle sporazum, dok je potpuni i formalni sporazum potpisan u Parizu 14. decembra iste godine.

Albanian post /KoSSev