18:36, 17.05.2022 Izvor: Radio Kontakt Plus

"Da li je duša nacionalna?"



U Privatnom kulturnom centru Akvarijus održan je literarni događaj "Književni portret Lidije Dimkovske", u okviru drugog po redu književnog festivala ZaNa. 

da-li-je-dusa-nacionalna

Radio Kontakt Plus

Piše: Sanja Miketić Subotić 

Lidija Dimkovska je pesnikinja, prozaista, esejista, teoretičar književnosti i prevodilac iz Severne Makedonije. Rođena je 1971. godine u Skoplju gde je diplomirala na odseku za opštu i komparativnu književnost burnih devedesetih, kada igrom slučaja odlazi u Rumuniju na intenzivni kurs jezika, da bi kasnije i doktorirala na odseku za rumunsku književnost u Bukureštu i osnovala lektorat makedonskog jezika. Objavila je sedam zbirki pesama, tri romana, dnevnik i zbirku kratkih priča. Na srpskom su objavljeni romani Skrivena kamera i Rezervni život i pesnički izbor Najbliže najdaljem. Dobitnica je mnogih književnih nagrada, uključujući i prestižnu Nagradu za književnost Evropske unije 2013. godine. Njene knjige su prevedene na više od 15 jezika. Često boravi u raznim umetničkim rezidencijama širom sveta, od Čotranovaca u Srbiji, do Okinave u Japanu, gde piše družeći se sa autorima različitih nacija, religija i poetika. Trenutno živi u Ljubljani.

Dan pre ovog književnog događaja je u muzeju u južnom delu Mitrovice takođe bilo priređeno književno veče posvećeno njenom radu, što ona vidi kao specifičnost Mitrovice i smatra da će uspeh biti kada se u jednom gradu bude pravilo jedno, a ne dve književne večeri istog pisca, u zavisnosti od publike. 

Dok živimo na jednom mestu, ne razmišljamo o identitetu, naročito u stabilnim sistemima, ali pri preseljenju iz Makedonije, koncept identiteta je postao bitno mesto u njenom životu i delima, pa u svojim romanima govori o toleranciji i traganju za identitetom koji vidi kao promenljivu, a ne konstantu – možete ga izgubiti, dobiti novi, promeniti ga ukoliko to želite, a na Balkanu i ukoliko to ne želite. Upravo zato ona ponekad ima jedan dom, nekad više domova, a nekad nijedan, pa sebe vidi kao kosmopolitu, liberalnu, čini se i anacionalnu, a svoj identitet doživljava kao panevropski, mada je strani književni kritičari često nazivaju istočnoevropskom autorkom. Teško joj je da se identifikuje sa samo jednom državom ili narodom, pa problematizuje i samo pitanje identiteta u 21. veku, naročito nacionalnog identiteta. Ipak, stvara isključivo na makedonskom jeziku, a uz pomoć prevodilaca sa kojima sarađuje, ako poznaje jezik na koji njeno delo prevode, aktivno učestvuje u prevođenju svojih dela. 

Iako ne smatra da postoje mali i veliki jezici, uprkos malom broju govornika makedonskog jezika, opredelila se da piše samo na makedonskom, ne samo zato što je to njen maternji jezik, jezik njenih uspomena i njenog detinjstva, već i zato što smatra da kao pisac na taj način može da doprinese svom jeziku. Mada više od dvadeset godina nije ništa pisala na tlu Makedonije, gde se radije druži sa prijateljima i rođacima, pa ne stiže da piše, smatraju je nacionalnim severnomakedonskim autorom, iako živi i piše u Ljubljani dvadesetak godina, a doktorsku disertaciju je napisala na rumunskom jeziku. 

Velikim problemom smatra zatvorenost nacionalnih književnosti i njihov isključivi kanon, jer u 21. veku ne možemo govoriti o „čistim“ nacionalnim književnostima, koje obuhvataju isključivo dela napisana na zvaničnom jeziku. Takav koncept autore koji pišu na jeziku manjina u svojoj (novoj) domovini umnogome marginalizuje, pa smatra da se treba boriti za nadnacionalnu književnost i kulturu. 

Autorka je navodila i primere dobre prakse iz različitih zemalja regiona u prošlosti i danas, spominjući primer iz bivše Jugoslavije gde su se kao obavezna lektira čitali i prevodi jugoslovenskih autora koji su pisali na jezicima manjina, zatim čitalačke značke za decu čime se pospešuje kultura čitanja od malih nogu u Sloveniji, moćnog ženskog pisma u Rumuniji, do pesničkih večeri Pesnikinja o pesnikinjama u Sloveniji. Smatra da biti autorka na Balkanu, pa i van njega, nije lako s obzirom na patrijarhalni kontekst, ali sa novim talasom modernih pesnikinja i spisateljica, postaje lakše, pa možemo da govorimo o ravnopravnosti među pesnicima i pesnikinjama danas, nekad veštački stvorenoj zahvaljujući političkoj korektnosti.

Zanimaju je priče malih ljudi i smatra da je svaki čovek jedna priča, a u prozi su često glavne junakinje žene na Balkanu. Ne piše tendenciozno feminističku ili društveno angažovanu poeziju i prozu, jer veruje da takvu namerno ideološki potkovanu literaturu publika zna da prepozna, ali se upravo takva nit spontano provlači kroz njene radove. Ponekad piše o marginalizovanim grupama koje nisu često prisutne u poeziji i javnom životu i predstavljaju neki vid tabu-tema – o umiranju, zatvorenicima, samoubicama, azilantima, o ljudima koji imaju dom, ali nemaju domovinu, i o onima koji imaju domovinu, ali nemaju dom. 

Kao savet autorima, Lidija Dimovska navodi da je samoća važna za pisca, ali i razumevanje okoline, da treba čitati isključivo kvalitetno štivo, a ne bilo šta, da umetnik mora stalno prevazilaziti sebe da se ne bi ponavljao, kao i da izlaskom iz „staklenog zvona“ sopstvene nacije i iz zone komfora možemo mnogo toga postići. 

Najviše veruje u radikalnu umetnost, pa pri pisanju često ide preko sopstvenih granica, a književni uzor joj je Marina Cvetajeva, od koje je naučila mnogo o radikalizaciji umetnosti i o iskrenosti i istrajavanju, iako im se poetike razlikuju.

Publika je postavila mnoštvo pitanja autorki koja je ovenčana brojnim književnim nagradama, jako interesantna i inspirativna sagovornica, i jedna od najistaknutijih makedonskih modernih pesnikinja, a autorka je čitala izbor svojih pesama u originalu, nakon čega su pročitane i u odličnom prevodu na srpski jezik.





Tagovi: KulturaKosovoMitrovica

Povezane vesti


Najčitanije



Najnovije