I dok se uoči proslave Nove godine sastao sa, kako se pohvalio, istoričarima i istraživačima različitih generacija da bi razgovarali o „značajnom događaju za savremenu istoriju Kosova“, juče, na drugi dan novogodišnje proslave je podsetio na 80-odišnjicu Bujanske konferencije koja je u nedelju 2. januara 1944. održana u Bujanu na Severu Albanije.
Iznoseći detalje o događaju, navodi da je tada doneta jedna od najvažnijih odluka 20. veka za političku sudbinu Albanaca, i to ne samo sa Kosova.
„Bio je to treći dan Bujanske konferencije, koja je počela sa radom 31. decembra 1943. godine u 19 časova. Od 61 delegata koji su pozvani na konferenciju, 49 delegata je uspelo da ode u Bujan, putevima koje je obezbedio Ismet Šaćiri i gde su hranjeni zalihama koje je obezbedio Sahit Bakali. Troškove konferencije preuzeo je trgovac iz Skadra Tefik Čanga, koji je bio i župan Uroševca“, pripoveda Aljbin Kurti na svojoj Fejsbuk stranici.
„Poslednje noći 1943. godine, 31. decembra, što je bio prvi dan Bujanske konferencije, do 01:00 posle ponoći držani su govori u kojima su iznosili različite političke stavove delegati učesnici iz Prizrena, Đakovice, Prištine, Peći, Uroševca, Drenica, Dečana, Istoka i iz drugih mesta. Sledećeg dana, 1. januara 1944. godine, rad je nastavljen od 08:30 ujutru u prisustvu dvojice britanskih oficira koje su organizatori pozvali. Ljudi različitih društvenih i profesionalnih profila, različitih političkih pogleda, neki organizovani u političke organizacije, a neki sa ličnim opredeljenjem, ujedinjeni oko cilja borbe za oslobođenje Kosovskog polja i Metohijske doline“, nastavlja.
Osvrnuo se na 2. januar 1944, odnosno treći dan ove konferencije, kada su delegati, kako naglašava, jednoglasno usvojili rezoluciju koju su „zajednički osmislili i lepo napisali Dželjadin Hana i Zekerija Redža“.
„Deo ove rezolucije bila je izjava: ‘Kosovo i Dukađinska ravnica (Metohija prim.red.) je pokrajina naseljena većinskim albanskim narodom, koji, kao i uvek i danas, želi da se pripoji Albaniji“, podseća Kurti i nastavlja:
„Ova formulacija je izražavala političku volju kosovskih Albanaca zasnovanu na pravu naroda na samoopredeljenje, koje su saveznici garantovali Atlantskom poveljom“.
On tvrdi da od usvajanja zaključaka Bujanske konferencije, „kad god je bio doveden u pitanje status Kosova“, ova rezolucija je bila jedan od glavnih dokumenata na koji su se Albanci referisali.
„Tokom ovih osam decenija, Kosovo je prošlo kroz teška vremena ugnjetavanja i nedovoljne zastupljenosti, eksploatacije i segregacije, aparthejda i genocida, mirnog otpora, oružanog otpora i oslobodilačkog rata, proglašenja nezavisnosti i izgradnje države Republike Kosovo. Danas se sećamo Bujanske konferencije po njenom istorijskom značaju i političkom nasleđu, po nezavisnom političkom subjektivitetu Kosova i pravu na samoopredeljenje u skladu sa političkom voljom njegovog naroda. U spomen i čast svim generacijama koje su se angažovale i borile, da se sloboda i prava Kosova ostvare kao politička realnost!“, napisao je Kurti.
Samoopredeljenje Samoopredeljenja
Kosovski premijer, Aljbin Kurti, u prethodnim godinama je u više navrata govorio o „jedinstvu“, tačnije – o ujedinjenju Kosova i Albanije, mada mnogo češće dok je bio u opoziciji, nego nakon preuzimanja vlasti.
Sam naziv stranke koju predvodi nastao je na osnovu ideologije ujedinjenja „albanskih zemalja“, odnosno ujedinjenja Kosova sa Albanijom. U vreme dok je ova stranka još uvek bila pokret, Kurti i njegovi saborci nisu priznavali Kosovo kao „posleratnu državu“ u okviru međunarodnog projekta bez ujedinjenja sa Albanijom. Tek pošto se pripremalo dolazak ove stranke na vlast, započelo se sa prepakivanjem internih dokumenata stranke koji su bili javno dostupni.
Kurti je juna meseca ove godine, spominjao „nacionalno jedinistvo“, odnosno „ujedinjenje“, navodeći da je ono „glavni cilj“. „Ne zaboravljamo važnost istorije i ujedinjenja”, poručio je Kurti.
Pre dve godine, neposredno po izbornoj pobedi, izjavio je da bi na referendumu glasao za ujedinjenje sa Albanijom, samo ako bude predstavljeno na demokratski način, ali i da to nije prioritet u ovom mandatu njegove Vlade.
Aljbin Kurti se pred dolazak na premijersku funkciju, javno zalagao za izmenu prvog člana kosovskog ustava kojim se nalaže da Kosovo „ne može da se pripoji drugoj državi“.
„Imamo prepreku kada je u pitanju Ustav Republike Kosovo, ali to nije nepremostiva prepreka. Radom i zalaganjem, uz političku volju i volju naroda, moramo doneti zakon o referendumu i jednog dana promenimo Ustav Kosova. Kosovo i Albanija kao dve države iste nacije mogu se integrisati i ujediniti“, poručio je on u martu 2021. godine.
Drugi o ujedinjenju
U prošlosti je više drugih političara na Kosovu, ali i iz Albanije, govorilo u prilog – svi Albanci u jednoj državi.
Novembra 2021. godine, i to nakon zajedničke sednice kosovske i Vlade Albanije, albanski premijer, Edi Rama, izjavio je takođe da bi glasao „Za“ ujedinjenje, te da će do ujedinjenja doći, ali i da ne zna kada bi referendum o tom pitanju mogao da se održi.
Samo dva dana kasnije je i Ljiburn Aljiu govorio o ujedinjenju, navodeći da se sve vreme radi na tome „na prirodan način“, te da je granica „samo veštačka podela dve zemlje“, prenela je EkonomiaOnline.
Aljiu je ujedno početkom decembra ove godine kazao da je „Kosovo privremeni projekat i prelazni proces u pravcu spajanja sa Albanijom“. Navodi ovog ministra izazvali su brojne negativne reakcije kosovske opozicije.
Prethodno je predsednik kosovske skupštine, Gljauk Konjufca, koji je takođe član Samoopredeljenja, januara meseca prošle godine poručio da ova stranka ima dugoročan koncept za postizanje nacionalnog ujedinjenja.
Ujedinjenje je „istorijsko odredište“, a opcija federacije je jedna od mogućnosti, naveo je tada Konjufca.
Pored članstva Kosova u NATO i EU, ujedinjenje sa Albanijom bila je okosnica spoljne politike koju je u predizbornoj kampanji početkom 2021. godine vodio lider AAK, Ramuš Haradinaj. Izrazio je čak uverenje da bi „saveznici Kosova“, podržali ovakav korak.
„Američki vojnici nisu se borili – a neki od njih poginuli – da bi stvorili Veliku Srbiju i Veliku Albaniju na Balkanu“, odgovorio mu je potom bivši ambasador SAD u Prištini, Filip Kosnet.
SAD ne podržavaju ni „Veliku Albaniju“ ni „Veliku Srbiju“, krajem leta je u razgovoru sa novinarima u Prištini poručio aktuelni američki ambasador Džefri Hovenijer.
Srpski istoričar o Bujanskoj konferenciji
Na Bujanskoj konferenciji koja je održana pre 80 godina među delegatima je bilo 42 Albanaca, 1 Musliman i 6 Srba i Crnogoraca. Petnaest delegata je bilo sa teritorije Albanije.
O ovom događaju, sa unekoliko drugačijim podacima pisao je u svojoj knjizi „Kosovsko pitanje od 1974 do 1989“ istoričar Petar Ristanović.
„Na konferenciji je usvojena rezolucija kojom je između ostalog zatraženo da se Kosovo i Metohija na osnovu prava na Samoopredeljenje ujedine sa Albanijom. Takođe, odlučeno je da Oblasni komitet za Kosovo i Metohiju preraste u Pokrajinski komitet, čime bi se izjednačio sa pokrajinskim komitetima za Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Vojvodinu. Centralni komitet KPJ je već u martu 1944. ove odluke praktično suspendovao, naglašavajući u pismu da će se o razgraničenju Jugoslavije i Albanije razgovarati tek nakon pobede nad okupatorom. Takođe, odbačena je odluka partijskog rukovodstva za Kosovo i Metohiju iz novembra 1943. da Metohija ubuduće nosi albanski naziv Dukađin, čime je naglašavan njen albanski karakter“, stoji u knjizi ovog autora.
