Gore visoko, dole tvrdo… teško duši… nije lako, a živeti se mora… Tako žive Mihajlo i Miladinka Tomašević iz Suvog Grla kod Srbice, evo, već dvadest treću godinu od rata.
Stojadin im je poginuo kao vojnik na Košarama, braneći zemlju. Godinu dana mlađi Stevan stradao je od posledica mine nadomak sela. Za Veselinom još crninu nose, preminuo je od posledica poslednje pošasti – korone.
„Stojadina i Stevana su nam krvnici dva put ubijali, prvi put 1999. godine, drugi put kad su im spomenje srušili na seoskom groblju“, veli Mihajlo (77), pribran, potpuno svestan trenutka koji ga je snašao i zlog časa u kome je sagoreo…
Stevan, kome je tada bila dvadesetjedna, iz Valjeva je prekomandovan u Peć. U toku NATO bombardovanja sa svojom jedinicom stacioniran je na Košarama. Bio je to njegov poslednji vojnički zadatak. Poginuo je 13. aprila 1999. godine.
„Prvo su nam neki vojnici dojavili da je nastardao u bombardovanju Košara, a onda smo i zvanično od Vojske dobili obaveštenje da je nastadao u sukobu sa teroristima“, priseća se Mihajlo.
Od starina naučena da se, muško dok zbori ne prekida, Miladinka, pogleda uprtog u pod, stiskala je dlanove slušajući toliko puta ispričanu priču. Kad-kad bi pogledala u pravcu Mihajla tek da dopuni ako on nešto ispusti…
„Stevan je postradao od mine, tu izviše sela. Došao je bio iz Kragujevca. Sa dvojicom prijatelja seo je na traktor i krenuo uz reku. Nagazili su na minu. Ovaj prvi iz sela je, mučenik, na mestu postradao, sve smo mu delove tela po šumi nalazili. Treći je bio iz Brnjaka i bio je lakše ranjen, a moj nesrećnik je ostao bez oka. Godinu dana smo ga lečili po bolnicama, ali nije izdržao… umro je“, priča Miladinka.
Veselina (48) su izgubili nedavno, lečio se od mnogih bolesti a okidač je, kako su im lekari potvrdili bila korona.
Vujadin, Veličko, ćerke Vesna i Jasna, kao i najmlađi sin Darko su preostala deca Mihajla i Miladinke Tomašević. Izrodili su ih osmoro.
„Nismo imali sve da im pružimo, nisu imali odela ko ostala deca, al' su bili uredni. Za slatkiše se nije imalo, ali je hleba u kući vazda bilo“, priseća se Mihajlo.
„Mnogo se i radilo“ – dopunjuje ga Miladinka – kad su deca stigla radila su ko jedan, i muško i žensko i u polju i u šumi. Imali smo svega dva hektara naše zemlje, ostalo smo radili na napolicu“, govori žena.
Mihajlo grči ramena i nastavlja…
“Nekada su mi i dan i noć bili malo da završim sav posao… Znao sam zašta radim, imao sam planove, grabio da steknem… ni u najcrnjim mislima nisam pomišljao na rat, na nešto loše… Danas, radim samo da ne poludim, da razvejem misli i ne razmišljam o onom što je bilo…“
Bežali su Mihajlo i Miladinka sa decom iz sela, uz reku pa preko planina samo da izvuku žive glave. Nisu dugo ostali u zbegu. Vratili su se brzo nazad u svoje Suvo Grlo, a gde će, i gde bi… svoje ognjište najtoplije greje, nad svojim se grobom najtužnije plače…
Riznica
