Humanitarna organizacija „Majka devet Jugovića“ koja funkcioniše pri Eparhiji raško-prizrenskoj, pod čvrstom rukom protinice Svetlane Stević, zadužena je da svakog dana nahrani više hiljada gladnih. I to čine, ali i mnogo više. Danas su mnogim Srbima na jugu prva adresa za pomoć, ali bi mogli da budu i primer kako se preduzimljivošću i vrednoćom može razviti i samoodrživost.
Pokazuju da se njihov uspeh ne meri i samo po tome koliko će uspešno privući donatore, već i kako se domaćinski uvećava stočni, poljoprivredni fond i pokreće sopstveni lanac proizvodnje.
Narodne kuhinje se nalaze u Vrbovcu, Gnjilanu, Berkovu, Novom Brdu i dve su u Kamenici. Svojim aktivnostima pokrivaju skoro čitav jug, sa izuzetkom Sirinićke župe. Trenutno je oko 2.300 korisnika, među njima ima Roma i Albanaca.
„Prestali smo odavno da ih brojimo“, kaže Stević, koja je u Srbiji višestruko nagrađivana za svoj humanitarni rad, uključujući i ovogodišnji Sretenjski orden koji joj je uručio predsednik Srbije.
O brojnim domaćinstvima brinu kuvanim obrokom, hlebom, ali i svim drugim potrepštinama.
„Jednostavno, mi smo stecište gde svako dođe da potraži ono za šta oseća da mu je potrebno. Da li su to, pored hrane, poljoprivredne mašine, nešto oko stoke“, objašnjava.
Danas podmiruju i školske kuhinje u Novom Brdu, gde u dve škole deci pripremaju sendviče, odnosno drugu školu snabdevaju sa namirnicama. Pomažu i obdaništa, i, kako Stević ukazuje, „sve za šta se ukazuje potreba“.
„A stanje socijalne strukture nekako se nikako ne menja na bolje“, upozorava Stević.
Dokaz je upravo to što Narodne kuhinje rade već punu 21. godinu, kada su prve obroke pripremali za manje od 80 duša.
„Ušli smo u 22. Umesto da se broj naših korisnika, smanjuje, on se povećava, što samo govori da socijalna struktura stanovništva je sve teža.“
Najteže joj je u radu, kako navodi, kada treba da odrede prioritete, koga da „stave na kujnu“, a koga da „skinu“.
„To nam najteže pada. Južno od Ibra se svi osećaju ugroženim, tako da bi svi da uzimaju hranu i budu pomognuti. Pa kad nekog vratimo sa liste, to nam baš bude teško, ali se opet trudimo da ne vratimo nikog“, navodi ona.
Primećuju da Srbi odlaze.
„Ostaju starije i srednje generacije. Nije baš da nema posla, ne može se reći da nema posla, već su se ljudi jednostavno oslonili na to da žive od socijale i traže neki posao – da li je to škola, opština ili ambulanta… Slabo ko drži stoku i radi poljoprivredu“, navodi Stević.
Da se ljudi vrate svom radu – poljoprivredi i stočarstvu
Ova energična i vredna žena naglašava da je važno da se promeni koncept razmišljanja preostalih Srba na Kosovu, uprkos brojnim i objektivnim teškoćama u kojima se srpski narod našao nakon sukoba.
„Ljudi moraju da se vrate radu. Ne možemo samo da sedimo i čekamo na to da nam neko pomaže. Jednostavno moraju da se pokrenu stočarstvo, poljoprivreda“, kaže.
„Ko poznaje krajeve južno od Ibra, njemu je jasno da je naš narod funkcionisao tako što je gajio stoku, obrađivao zemlju i živeo od te zemlje – proizvodio, prodavao, a eventualno jedan ili dva člana bi radili u državnim institucijama. Međutim, sada svi otprilike očekuju da započnu negde da rade i da se ne bave više poljoprivredom i stočarstvom.“
Međutim, Majka devet Jugovića, kojom Stević godinama uspešno rukovodi, pak, prkosi ovakvom trendu.
Iako prepoznati pre svega kroz rad u Narodnim kuhinjama, oni su zapravo uspešno pokrenuli svoj proizvodni lanac. Danas, imaju razgranatu proizvodnu delatnost, u koju neprestanu ulažu, a rad i rezultat se umnožava: farme raznih grla stoke, obrađivanje zemlje, pogoni za preradu hrane…
Njihov stočni fond obuhvata: 137 koza i 130 jaradi, oko 200 ovaca, 26 bikova i preko 50 krava, preko 200 svinja i preko 1.500 živine.
Imaju sopstvenu mlekaru, u kojoj proizvode kvalitetne mlečne proizvode, sada i mesaru.
Obrađuju više od 46 ha zemlje, uz plastenike, tu su i pogoni za pasterizaciju povrća, a uskoro otvaraju i pogon za pravljenje ajvara uz sve ostale prateće mašine.
Oni trenutno zapošljavaju preko 72 stalna radnika, a tokom sezonskih radova leti to bude i mnogo više.
Na severu su se opredelili da otvore i dve svoje prodavnice – Metoh 1 u Mitrovici i Metoh 2 u Leposaviću gde prodaju sopstvene proizvode – od jaja, mesa, sireva, kajmaka, mleka, surutki, preko mesa, ribe, povrća, zimnice, čajeva, džemova, slatkog, sokova i poneke domaće rakije.
„Sve što ostane višak, trudimo se i da nešto zaradimo, jer ne možemo da postignemo sve kroz donacije. Mi zarađujemo ali na prvom mestu nam je da proizvodimo hranu za potrebe narodnih kuhinja. Proizvodimo povrće, mleko, sir, jaja, to se koristi prvenstveno za narodne kuinje, pa od preteka se proda“, objašnjava Stević.
Ovi proizvodi su na severu veoma popularni jer se svrstavaju u zdravu, prirodnu, domaću hranu, koja se ne može baš svuda pronaći.
Organizacija je tokom godine uspešno vodila kampanju da njen rad bude vidljiv, pa je lista donatora i sponzora koji doniraju namirnice i ostale potrepštine Narodnim kuhinjama tokom godina zaista dugačka.
Dok nabraja neke od njih, uključujući stalne donatore, među kojima, naglašava Stević, nezamenljivu ulogu ima Kancelarija za KiM, koja danas obezbeđuje i honorare zaposlenima, uz stalnu nabavku hrane, Stević naglašava, da su uspeli u tome da tokom godina okupe i one uzajamno „nepomirljive“ inicijative.
„To je tako kada se okupe oko plemenitog cilja, pa kažem, ima nade i biće bolje“, poručuje Stević.
KoSSev
