Na groblju u Gračanici služen je parastos povodom njihovog stradanja, a u školi „Kralj Milutin“, pored spomen-ploče sa njihovim imenima, roditelji, prijatelji, drugovi i predstavnici lokalne administracije odali su im poštu, prenosi RTS.
Nastradali Nikola i Marija imali su tada 17 i 15 godina. Petrovići, majka i otac – Zorica i Dragiša, imali su samo njih dvoje.
Autobus „Niš-ekspresa“, prepolovljen je projektilom iz NATO aviona dok je prelazio most u Lužanima.
U drugom talasu napada, oko 50 minuta kasnije, oštećeno je i ambulantno vozilo, a jedan od lekara iz službe Hitne pomoći teško je povređen.
Za ovaj napad i ubistvo više desetina ljudi niko nije odgovarao.
Ni posle 24 godine Zorica i Dragiša nemaju nadu da će za zločin počinjen prema njihovoj deci neko odgovarati
Prošle godine u dvorištu Osnovne škole „Kralj Milutin“ otkrivena je spomen-ploča sa imenima stradalih Petrovića, u znak sećanja na sve žrtve NATO agresije.
Spomen-ploča podignuta je i u mestu Lužane pre dve godine, od strane kosovske opštine Podujevo. Na njoj su napisana samo imena stradalih Albanaca, umesto imena trinaestoro Srba, stavljene su samo, tri tačke.
Foto: V. Ćup/Gračanica onlajn
„Kad vratim film unazad, ponovo proživljavam isto. Mnogo je teško, tuga ne prolazi. Svaka godina kako koja dođe, svaka je drugačija, ali tog dana (prvog maja 1999) za mene je bio užasan dan“, prisetila se za Gračanicu onlajn Zorica Petrović dana kada je na radiju čula strašnu vest da su joj deca stradala.
„U trenutku kada je pogođen autobus, tu je bio i telefonski kabl, veze su bile u prekidu, nismo mogli da dobijemo vezu. Ja sam jurila od jednog kraja do drugog kako bih dobila neku informaciju“, nastavlja priču Zorica, dodajući da je tek sutradan uspela da dobije potvrdu da su joj deca, nažalost, stradala.
Otac se u trenutku tragedije nije nalazio u Gračanici. Za smrt svoje dece saznao je posle nekoliko dana.
„Kada sam stigao u ulicu, video sam okupljen narod. Odmah me nešto steglo u grudima. Imao sam tada 'fiću', pomislio sam da ga je sin uzeo, voleo je kola. Ali kada sam stigao kući, kada mi je supruga rekla šta se desilo, samo sam pao“, priseća se i Dragiša Petrović i kaže da je po dolasku odmah otišao u bolnicu da ih identifikuje.
„Marija je imala lančić oko vrata, koji sam ja kupio, a sin je imao krstić. Još uvek čuvamo i lančić i krstić. I majku sam prepoznao“, rekao je on.
U jednom kovčegu sahranjeni su zajedno na Nikolin 17. rođendan 7. maja.
„Dok god možemo i dok imamo snage mi ćemo da ih obilazimo na groblju. Posle nas, više niko neće da ih obiđe, sve će da zaraste u korov“, kazuje Dragiša, dok Zorica dodaje:
„Možda će se setiti neko da ih obiđe, možda će neko imati milosti prema njima što su mladi stradali“, tužno odgovara.
Zahvalili su se Marijinim i Nikolinim školskim drugovima što su posle 23 godine samoinicijativno podigli spomen-ploču u Gračanici.
„Barem će deca koja pohađaju tu školu videti ploču, možda će se raspitati ko su i šta im se desilo. Ta ploča dosta vredi, da se imena moje dece i majke nikada ne zaborave“, naglasio je Dragiša.
Ni posle 24 godine Zorica i Dragiša nemaju nadu da će za zločin počinjen prema njihovoj deci neko odgovarati.
„Voleli bismo da se potegne to pitanje, da se bar na neki način odužimo. Ali nema ništa od toga. Ako svih ovih godina ništa nije urađeno, ne verujem ni sada da će iko odgovarati za to što se desilo“, zaključuje Dragiša Petrović.
Prema izveštaju Fonda za humanitarno pravo 1. maja 1999. godine u Lužanu život su izgubili: Marija Petrović (1984), Nikola Petrović (1982), Smiljana Petrović (1933), Šefćet Ajeti (1945), Kujtim Aliu(1968), Bedžet Bulići (1946), Milovan Cvetić (1949), Božur Filipović (1948), Života Grujić (1964), Miroslav Ilić (1961), Vladica Ivanović (1969), Ajet Jakupi (1958), Ibrahim Jakupi (1935), Miodrag Janković (1950), Vukosav Jelić (1950), Gani Jupolli (1932), Mehmet Jusufi (1960), Arjeta Kopala (1985), Fatime Kopala (1966), Fetije Kopala (1953), Florinda Kopala (1981), Mirjeta Kopala (1997), Džavit Kopala (1984), Bojan Kostić (1973), Milana Malinić (1950), Drita Musa (1977), Fahrije Musa (1970), Selman Musa (1973), Bedžet Podvorica (1960), Miljazim Potera (1958), Nurije Potera (1967), Ibrahim Ćerimi (1940), Besa Ramadani (1991), Besarta Ramadani (1993), Besnik Ramadani (1983), Bislim Ramadani (1996), Fatime Ramadani (1963), Gani Ramadani (1928), Muzafere Ramadani (1986), Rizah Ramadani (1959), Serbeze Redžepi (1933), Halime Rahmani (1964), Adem Uka (1947) i Zoran Vukadinović (1972).