Očuvanje tradicije preduslov za odbranu identiteta Goranaca

Nematerijalnu kulturnu baština sačinjavaju praksa, prezentacija, izražavanje, kao i udružena znanja i neophodne veštine koje zajednice, grupe i, u nekim slučajevima, pojedinci prepoznaju kao deo svoje kulturne baštine. Ona uključuje znanje, tradiciju i verovanja (legende, izreke, priče) jedne zajednice, a kroz kulturno nasleđe dočaravaju se načini razmišljanja koji se prenose usmeno ili pismeno.

Goranska zajednica naseljava region Gore nedaleko od Prizrena i priznata je kao etnička manjina na Kosovu i u Srbiji.

„U pitanju je zajednica koja vuče slovensko poreklo i koja je praktično decenijama, pa možda i vekovima, izložena različitim uticajima u cilju asimilacije i, na neki način, ukidanja njihovog istorijskog i kulturnog identiteta i autentičnosti. Otuda je i koncept nematerijalnog kulturnog nasleđa zamišljen sa idejom da se radi na njegovom očuvanju, i ima i te kako važnog značaja kada je reč o goranskoj zajednici“, rekao je dr Aleksandar Pavlović, naučni saradnik u Institutu za srpsku kulturu iz Prištine sa privremenim sedištem u Leposaviću.

Ova etnička zajednica sebe smatra Slovenima i Goranima, pri čemu se identifikuje lokalno, prema svom matičnom i geografskom regionu Gore.

„Sebe ne smatraju ni Srbima ni Makedoncima, ali insistiraju na slovenskom, ređe na srpskom ili makedonskom poreklu. Svoj maternji jezik, našinski ili našenski, Gorani doživljavaju kao glavno obeležje svog etničkog identiteta. Pripadnici goranske zajednice izražavaju svest o zajedničkom kulturnom nasleđu, po kom se kao grupa bitno razlikuju u odnosu na sve ostale muslimane u okviru bivše Jugoslavije. Identitet Gorana, međutim, često je bio osporavan. Svojataju ih Bugari, Makedonci, čak i Srbi“, pojasnio je Pavlović.

Đuren je, kao događaj, na Balkanu u različitim oblicima prisutan kod svih naroda i veroispovesti.

Najvažniji obučaji Goranske nematerijalne kulturne baštine su svadbe i proslava Đurđevdana.

Praznik stariji od hrišćanstva i islama

„Đurđevdan, kao takav, predstavlja prolećni praznik. U tradicionalnom smislu računanja vremena i kalendara označava prelazak iz zimske u letnju sezonu i postojao je daleko pre pojave hrišćanstva i islama. On predstavlja jedan od najznačajnijih takozvanih ’narodnih’ praznika. Sastavljen je od velikog broja obreda koji su, po uverenju naroda, imali za cilj da obezbede sreća, uspeh, blagostanje“, kazao je Pavlović.

Proslava Đurena u Gori se danas uglavnom zasniva na organizovanju svečanosti i veselja na otvorenom (proplancima i livadama) i traje po nekoliko dana.

„Veselja se organizuju u dnevnom terminu, počevši od 4. pa do 10. maja, ali i u večernjim satima. Veselja posećuju Gorani, ne samo sa naše, već i sa albanske strane Gore. Proslava Đurena je prilika za mnoge devojke da obuku tradicionalne svečane nošnje i da igrajući u kolu, pripadnicima čitave zajednice prikažu, ne samo bogatstvo svoje opreme, već i svoj bračni status“, kazao je Pavlović.

Najposećenije veselje odigrava se u selu Vranište na centralni dan proslave 6. maja, a kolo i korzo su neizostavni deo proslave.

„Prilikom igranja kola, nema ograničenja u polu i uzrastu, ali u ovom činu učestvuju najviše mladi, prvenstveno devojke. Igranje kola odvija se uz muzičku pratnju koju čine tupani. Terminom ’tupani’ Gorani označavaju instrumentali sastav sačinjen od svirača koji sviraju na tradicionalnim muzičkim instrumentima, zurlama“, dodao je on.

„U ove elemente spadaju trafke ili polke gde se podrazumeva ranojutarnji odlazak u prirodu radi branja različitog bilja od koga se pletu venci i kojima se kite vrata kuća. Od ovih elemenata treba pomenuti sviranje dečaka i momaka u gorije, instrumet napravljen od kore vrbinog drveta, čime su rano jutro 6. maja oglašava dolazak Đurena. Takođe, tu je i odlazak u prirodu na uranak 6. maja. Đuren se dočekuje u krugu prijatelja i porodice“, kazao je Pavlović i dodao da se ova tradicija polako gubi.

Goranska svadba: Tri dana veselja

Tradicionalna goranska svadba koja se u Gori priređivala do ratnih dešavanja 1999. godine predstavljala je posebnu svečanost koja se mesecima pripremala.

„Od veridbe koja se obično održavala oko Đurđevdana, tada se ugovaralo i vreme svadbe i šta će od nošnje sama nevesta da izrađuje tokom dugih zimskih dana. Goranska svadba se po nekom nepisanom pravilu uvek održavala subotom i nedeljom ili sredom i četvrtkom. Početak svadbe obeležavalo je kuvanje, odnosno trebljenje žita. Komšinice i mlade devojke su dolazile da pripremaju žito koje se kuvalo na dan svadbe, kao slatkiš. Ako bi svadba bila u subotu, u četvrtak bi dolazila omladina i pripremala poslednji rital pred svadbu. U udubljenje, najčešće borovog drveta, sipala bi se pšenica i onda bi se tupim delom ćuskije ta pšenica udarala da bi se kasnije bolje i brže skuvala. Jelo od tog žita se zvala ćeške“, kazao je predstavnik goranske zajednice Zećir Zurapi.

Prema njegovim rečima, građansko venčanje održavalo bi se nekoliko dana pre svadbe, najčešće četvrtkom.

„Mladu su porodica i rođaci odvodili na zakazano mesto da obave venčanje, a kasnije su se vraćali pripremama za svadbu. Mladoženja tog dana priprema srndak ili sanduk koji je specijalno ukrašen za svadbu, tu su stavljali darove koje su pripremili za mladu. Tog dana se organizovalo takozvano komšisko kafe, dolazile su komšije i dogovarali šta će ko da radi za svadbu. Na dan svadbe oko devet sati dolaze tupandžije, počinje svirka na nekom uzvišenju iznad sela, kako bi se u selu čulo da je počela svadba. Omladina izlazi sa mladoženjom pred tupane i oni im sviraju nibet, što je splet instrumentalnih melodija na zurlama. Običaj je da nevesta pošalje svilce (maramicu) koje je posebno ukrasila za taj dan. Mladoženja vodi kolo sa tim“, rekao je Zurapi.

Svadbeni ritual Goranaca koji danas žive u opštini Gora na Kosovu je izgubio dosta elemenata nekadašnje, tradicionalne svadbe. Samo stariji Goranci pamte da su svadbe trajale po nekoliko dana, dok mlađi uglavnom znaju samo za svadbene ceremonije koje su svedene na onu meru koju, kao i kod drugih naroda, diktiraju savremeni uslovi života, ali i moderne vrednosti i kulturna načela.

„Interesantni smo samo kao Goranci“

Aleksandar Pavlović je ukazao na nekoliko elemenata koji karakterišu položaj goranske zajednice na području Gore u poslednjih dvadesetak godina.

„Za položaj goranske zajednice od 1999. do danas se može reći da je vrlo kompleksan i upitan. On je u velikoj meri ugrožen, prvenstveno iz političko-ekonomskih razloga. Opština Gora u okviru koje su Gorani imali lokalnu samoupravu je ukinuta odlukom UNMIK-a. Umesto nje je formirana opština Dragaš u čiji sastav su ušla formirana naselja Albanaca, a Gorani su u toj opštini svedeni na manjinu, čime su u ogranima lokalne samouprave marginalizovani. Nezaposlenost i dalje predstavalja veliki problem, posebno među mladima“, rekao je on.

Zećir Zurapi je naglasio da mnogi pokušavaju da prisvoje još oko 20 hiljada preostalih Goranaca.

„Ostavite nas da budemo ono što jesmo jer smo interesantni samo kao Goranci. Šta ćemo Albancima, Srbima, Bugarima, Makedoncima. U teškoj smo situaciji, tražimo pomoć od svih, i od međunarodne zajednice. Potrebna nam je pomoć da bi ostali i opstali na onim mestima na kojima smo vekovima“, zaključio je on.

Tribina „Nematerijalno kulturno nasleđe Gorana: Trajanje kao uslov očuvanja identiteta“ je održana u okviru projekta „Izolovane sredine – stvaranje, strah i kultura kao sloboda“ u organizaciji Doma kulture „Gračanica“, a uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije.