Odluka o bombardovanju SRJ doneta je po prvi put u istoriji bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku, izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana.
SRJ je napadnuta pod izgovorom da je krivac za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu Kosovo i Metohije.
Nakon donošenja odluke u Skupštini Srbije o neprihvatanju stranih trupa i predloga da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu i Metohiji, NATO je 24. marta 1999. godine u 19:45 započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom širom Srbije i Crne Gore.
Bombardovanje je počelo sa brodova u Jadranu od strane 19 članica Alijanse, kao i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, podržane strateškim bombarderima koji su poleteli iz baza u zapadnoj Evropi, a kasnije i iz SAD.
Najpre su gađane kasarne i jedinice protivvazdušne odbrane Vojske SRJ u Batajnici, Mladenovcu, Prištini i na drugim mestima.
Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti snaga NATO-a.
U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga.
Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta.
NATO je 23. aprila 1999. godine u 02:06, tokom napada na zgradu RTS-a usmrtio 16 radnika. To je bio prvi slučaj da je jedna medijska kuća proglašena za legitimni vojni cilj.
Tokom bombardovanja izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.
NATO je aktivirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi“ od kojih je poginulo oko 200 osoba i ranjeno više stotina, a upotrebio je zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.
Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su rafinerije u Pančevu i Novom Sadu.
Snage NATO-a su upotrebile i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.
Posle više diplomatskih pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999. godine, da bi tri dana potom počelo povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije.
Pošto je generalni sekretar NATO-a 10. juna izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili su pali na područje sela Kokoleč u 13:30.
Tog dana Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244, a na Kosovo i Metohiju upućeno je 37.200 vojnika KFOR-a iz 36 zemalja.
Imali su zadatak da čuvaju mir i obezbede povratak više stotina hiljada albanskih izbeglica, dok se ne definiše najširi stepen autonomije KiM.
