Od protesta do uranka: Prvi maj – Međunarodni praznik rada

Praznik rada obeležava se 1. maja, na dan kada su radnici u Čikagu 1886. štrajkom i protestima počeli da se bore za osmočasovno radno vreme.

Sukob članovi sindikata i onih koji su bili protiv štrajka dogodio se 3. maja. Tada se umešala policija, a četiri pripadnika sindikata su ubijena.

Narednog dana na Trgu Hejmarket anarhisti su organizivali demonstracije. Osoba čiji identitet nije utvrđen bacila je bombu kojom je ubijeno sedam, a ranjeno 67 policajaca.

Uhapšeno je osam anarhista, oni su optuženi za ubistvo i osuđeni na smrt, iako njihova krivica nije utvrđena.

Na prvom kongresu Druge internacionale 1889. odlučeno je da se naredne godine održi velika manifestacija kojom će se obeležiti 1. maj u znak sećanja na aferu „Hejmarket“ u Čikagu, ali i kao vid borbe za radnička prava.

Tokom Drugog kongresa internacionale odlučeno je da se od 1890. godine, 1. maja širom sveta održavaju manifestacije, demonstracije i štrajkovi – kao jedan od vidova klasne borbe, što je do kraja XIX i početkom XX veka dobilo masovne razmere.

U mnogim evropskim zemljama i američkim gradovima 1890. godine radnici su izašli na ulice tražeći, kao i u Čikagu, osmočasovno radno vreme.

U Nemačkoj je došlo i do nereda kada se u proteste umešala policija, a u mnogim gradovima demonstracije su održane uprkos pretnjama vlasti da će policija rasterati učesnike.

Praznik rada u Srbiji – od zabrana do uranaka

Obeležavanje Međunarodnog praznika rada u Srbiji prešlo je dug put – od zabrane održavanja kojoj su prkosili radnici protestnim šetnjama, bojkotom rada i zborovima, preko prvomajskih uranaka, do obaveze koju je uveo Josip Broz Tito 1945. godine.

Slavljenje tog praznika predstavljalo je borbu ne samo za radnička, već i za politička prava i slobode.

U Službenom listu DF Jugoslavije 24. aprila 1945. godine objavljena je Uredba o proglašenju 1. maja državnim praznikom, koju je potpisao Josip Broz Tito:

„Prvi maj proglašava se državnim praznikom. U državnim i privatnim preduzećima i ustanovama tog dana neće se raditi. Sve radnje moraju biti zatvorene 1. maja.“

Obeležavanje praznika u Srbiji je počelo ranije – 1893. godine. Tada su se u osam časova radnici okupili u „Radničkoj kasini“ u Makedonskoj ulici, noseći crvene trake na kojima je pisalo „Proleteri svih zemalja ujedinite se!“

Iz godine u godinu pokret je rastao, na proslavama se pojavljivalo sve više ljudi, a među predstavnicima socijalističkog pokreta, između ostalih, bili su Vasa Pelagić i Dimitrije Tucović.

Početak XX veka obeležila je zabrana kretanja povorki u određenim delovima grada, dok je crvena boja postala simbol pokreta.

Tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka organizovane su obustave rada, demonstracije i isticani su zahtevi da se zemlja pripremi za otpor protiv fašističke agresije.

I tokom okupacije 1941. godine, na poziv Komunističke partije Jugoslavije održane su demonstracije.

Tek posle Drugog svetskog rata, Međunarodni praznik rada je ozvaničen i prešao je kompletan put od zabrane do obaveze.

U Srbiji i regionu vremenom je postao običaj da se tog dana u zoru izlazi na prvomajski uranak.