13:24, 02.07.2020Izvor: Riznica

"Srbija primarno nije zemlja šajkače, Egzit festivala i Guče, nego zemlja fresaka"



Diplomirani slikar konzervator Strahinja Đorđević kaže da se protiv "svojatanja srpskih srednjovekovnih svetinja od strane albanskih vlasti" trebamo boriti kompetencijom i stručnošću, istorijskim činjenicama koje su na našoj strani lako dokazive i na tome potencirati i pobijati sve besmislene tvrdnje Albanaca.

srbija-primarno-nije-zemlja-sajkace-egzit-festivala-i-guce-nego-zemlja-fresaka

Foto: Privatna arhiva (Strahinja Đorđević)

Srbe istinskim naslednicima, iskonske hrišćanske pravoslavne misli i estetike čini freska, odnosno ikona, koja je odrednica za obraz. To bi, kako je naglasio za „Riznicu“ trebalo da bude lice i obličije našeg naroda.

To što se rodio u Prištini, umnogome je uticalo na izbor životnog poziva, jer se na taj način, kaže, vratio na rodno Kosovo i Metohiju.

Riznica: Već u 21. godini dobili ste priliku da svoje umeće iskažete na važnim restauratorsko – konzervatorskim projektima. Da li ste na nekih način osetili strah zbog odgovornosti i tako važnih zadataka koji su pred Vama?

Strahinja Đorđević: Baviti se zaštitom kulturnih dobara, posredno fizički radeći na njenom očuvanju, jeste izuzetno odgovoran posao koji iziskuje besprekornu koncentraciju i svesnost da se u vašim rukama nalazi dragocenost koja svedoči o kontinuitetu i trajanju vašeg naroda i njegovoj kulturološkoj i identitetskoj odrednici. Za mladog čoveka sa takvom mišlju strah nije stran, ali se on potiskuje profesionalnošću i umećem koje se nadograđuje i savladava stručnim usavršavanjima i učestalim kontaktom sa kulturnim nasleđem i radom na njihovom očuvanju. Tako da se kroz konzervatorsko-restauratorski rad na nasleđu predaka svakako pojavljuje i ljubav ka ovom pozivu, a kako apostol Jovan svedoči u svojoj prvoj jevanđeoskoj poslanici „ljubav izgoni strah“.

Riznica: Posle iskustva i rada na brojnim projektima, šta je to što naše fresko-slikarstvo ili crkveno graditeljstvo čini posebnim u odnosu na druge pravoslavne narode u našem bližem i daljem okruženju?

Strahinja Đorđević: Ono što je svakako nešto što nas čini posebnim i jedinstvenim u pravoslavnom svetu jeste temelj naše crkve, ugaoni kamen prepoznat kroz istoriju našeg naroda kao Svetosavlje.

Sveti Sava i blagorodna loza Nemanjića uspeli su da pravoslavlje utkaju u dušu i bit sprskog naroda, koristeći najuzvišenije obrasce graditeljstva i slikarstva Vizantijske civilizacije koja je predanjski kroz apostolske razmere ličnosti Cara Konstantina uspostavila hiljadugodišnji kontinuitet, podarivši vaseljeni velike istočne oce, svetitelje, apologete, propovednike, ispovednike, filosofe, himnografe, graditelje, slikare. U takvom ambijentu i istorijskom vremenskom razdoblju, mudrošću naših vladara, uspeli smo da crkveno graditeljstvo istoka transformišemo i prilagodimo našem poimanju estetike i duhovnosti tog vremena, dobivši neponovljivi Raški graditeljski stil koji je dominirao u nekolicini crkava i mauzoleja nemanjićkih vladara. On je za vreme vladavine kralja Milutina poprimio još jednu transformaciju srodivši se u još većoj meri sa kulturnim i duhovnim nasleđem Vizantinaca, formiravši još jedan velelepan srednjovekovni stil poznat kao Vardarski, odnosno srpsko-vizantijski stil graditeljstva.

Dodiri istočne i zapadne kulture, sa pregršt varijacija i upliva romaničkih, gotičkih i vizantijskih motiva u graditeljstvu naših crkava svedoče o autentičnosti istih među pravoslavnim narodima i osobenosti koja je prepoznata na civilizacijskom nivou. To svedoče naši manastiri koji su se našli na Uneskovoj listi svetske baštine od civilizacijskog značaja, počevši od Studenice, Dečana, Pećke patrijaršije, Gračanice, Sopoćana.

Kada govorimo o fresko-slikarstvu mi moramo da probudimo svest duboko utonulu u beznađe vremena u kome živimo i spoznamo da Srbija primarno nije zemlja šajkače, Egzit festivala i Guče, nego zemlja fresaka! Stotine hiljada kvadratnih metara fresko-slikarstva širom Srbije svedoči o tome. Ekstremno veliko blago i velika obaveza kao naslednici takvih civilizacijskih tekovina da popularizujemo i ukazujemo na tu činjenicu. Velika sreća i radost za naš narod je upravo što se najveća slikarska umeća srednjega veka upravo nalaze na zidovima naših crkava.

Najlepše slikarske predstave predrenesansnog doba reprodukuju se upravo sa zidova naših crkava počevši od Studeničkog raspeća, mileševskog Belog anđela, dečanskih anđela, gračaničkog Strašnog suda, sopoćanskog Uspenja presvete Bogorodice, moračkog Svetog Ilije, i još pregršt prelepih fresaka koje dekorišu i svedoče o duhovnom bogatstvu otelotvorenom preko kičice u materiju, našeg naroda. Sve ono što je stilski iznedrila pozna Vizantija u svom stvaralačkom zenitu kroz epohu renesanse paleologa može se pronaći u najvećim dometima na zidovima naših crkava. To je ono što nas izdvaja, što nas čini istinskim naslednicima iskonske hrišćanske pravoslavne misli i estetike. Freska, odnosno ikona, koja je odrednica za obraz, treba da bude lice i obličje našeg naroda preko kojih će nas identitetski prepoznavati ceo svet. To dugujemo sebi, to dugujemo našim precima.

Riznica: U jednom od intervjua ste izjavili da je na Vas najveći utisak ostavio manastir Žiča. Šta je to što tu srednjovekovnu građevinu, prema Vašem mišljenju, izdvaja u odnosu na druge?

Strahinja Đorđević: Definitivno da je to duhovnost mesta kojim Žiča odiše. Kao čovek koji je liturgijski orijentisan, ambijent u kome se uznosi evharistija i služba Božja je izuzetno važna za duhovni doživljaj vernika. Žiča poseduje sve elemente osećaja duboke duhovnosti, od ambijenta, arhitekture, fresaka, drevnosti, prohujalih kraljevskih i sužanjskih vremena, do ustrojstva manastira i sestrinstva koje je u službi Bogu besprekorno. Gajenje vizantijskog stila pojanja na službama doprinosi toj drevnosti i duhovnosti koja vas na službama obuzme. Ukoliko želite da osetite punoću dostojanstva i duhovnosti svoga naroda, uputite se u Žiču i osetićete i videti šta je istinsko dostojanstvo i duhovnost pravoslavnog hrišćanina koje vas može poneti i osnažiti u svim vremenima, jer je dostojanstvo Svetosavlja Hristonosno i aktuelno u svim vremenima.

Riznica: Da li je to što ste rodom sa Kosova imalo uticaja da uvek prihvatate projekate koji su u vezi za ovdašnjim svetinjama?

Strahinja Đorđević: Ima uticaj, naravno, ali ne presudni. Kada sam se opredeljivao za poziv čuvara kulturne baštine, umogome je uticalo upravo to što sam se rodio u Prištini. Moja želja je bila da se kroz očuvanje kulturne baštine vratim na Kosovo i Metohiju i učinim nešto za naše kulturno nasleđe. To mi je neočekivano, sticajem okolnosti pošlo za rukom, i to je jedan od najlepših i najradosnijih momenata u profesionalnoj karijeri. Velika čast, da u ovom vremenu punom opasnosti i turbulencija služim svom narodu i crkvi upravo na mnogostradalnom Kosovu. Naši napori moraju umnogome da budu fokusirani na nasleđe koje se nalazi na tim prostorima, jer ono spada u najugroženije i iziskuju najveću pažnju.

Riznica: Nedavno su albanski mediji, tačnije TV Klan Kosova, ruševine crkve Ubožac, koja se nalazi kod sela Močare u opštini Kamenica, kao i crka u selu Vaganeš, proglasili albanskim bogomoljama. Kako da se borimo protiv takvih manipulacija i zašto naše institucije ćute na takve primere grubog i opasnog istorijskog i kulturnog plagiranja?

Strahinja Đorđević: Ono što nas i dalje najdublje vezuje i Kosovo čini neotuđivim delom Srbije, svakako je naša kulturna baština, koja je posejana ljubavlju blagorodnih predaka od davnina širom Kosova i Metohije i mi moramo da budemo mudri i žnjemo njene plodove, plodove koji nam daju legitimitet da istrajavamo u duhovnoj, identitetskoj, demografskoj borbi na tim prostorima.

Svakako da albanska strana konstatuje to kao problem koji se na neki način mora rešiti, i srpsko pitanje svesti na demografiju brišući identitet, oduzimanjem svetinja i kulturnih dobara i krivotvorenjem istinskih istorijskih činjenica, koje nedvosmisleno upućuju na vekovnu prisutnost našeg naroda na tim prostorima. U konkretnom primeru crkve Vavedenja Presvete Bogorodice nedaleko od sela Močare, ali i svim drugim primerima, trebamo se boriti kompetencijom i stručnošću, istorijskim činjenicama koje su na našoj strani, lako dokazive, i na tome potencirati i pobijati sve besmislene tvrdnje Albanaca.

Treba popularizovati kulturno nasleđe, na sve dostupne načine i dizati svest koliko je ono zapravo važno za narod i njegov dalji duhovni i biološki opstanak. Dešavaju se mnoge važne stvari koje pokreću institucije u oblasti očuvanja i zaštite, ali su one medijski nepropraćene u dovoljnoj meri i zbog toga se stiče utisak da su retke i da se na takve izazove ne odgovara. Nadamo se da ćemo u budućnosti i dalje biti na visini zadatka i sa još većom istrajnošću, stručnošću, popularizacijom uspevati da sve napade suprotne strane preobratimo u našu korist, kako bi kulturno nasleđe nedevastirano bilo predato narednim generacijama, osvetljavajući im put koji vodi ka onoj Srbiji koja je večna i nepropadljiva.

Riznica: Vaša poruka pravoslavnom življu na Kosovu i Metohiji kao i sveštenstvu kako da sačuva svetinje u trenutku kada je država nemoćna ili nedovoljno radi na sprečavanju falsifikovanja činjenica i istorije.

Strahinja Đorđević: Dužni smo da pronađemo snagu da nastavimo borbu koja neprestano traje vekovima uz kratke predahe, da očuvamo svetinje koje kao kulturna baština važe za najugroženije u Evropi i svetu. Na tom putu moramo se sećati naših predaka, svetlonosaca, čuvara Svetosavlja i kosovskog zaveta, slediti njihove primere i nazirati na horizontu naše potomke, kojima moramo da stvorimo ambijent u kome će dostojno nositi epitet Srbina, i olakšati im borbu koja predstoji. Ona treba uvek biti dostojanstvena i umivena ljubavlju prema našim nedobronamernicima. Da ljubimo neprijatelje svoje kako nam Hristos zapoveda, a vladika Nikolaj Velimirović upotpunjuje, da neprijatelj nije neprijatelj no surovi prijatelj, koji nas suočava sa slabostima i upućuje na pokajanje i vapaj da se neprijatelji urazume i da nam bogomolje ne uništavaju kako se na evharistijskom sabranju uznosi u molitvama.

Moramo imati ispred sebe istinsko hrišćansko načelo - ko hoće sa Hristom u raj, mora se popeti na golgotu. Naša golgota jeste Kosovo na kojoj trebamo kao pokajani razbojnik na krstu pokajanjem da zavapimo ka Hristu, i u radosti dočekamo vaskrsenje naše duhovne kolevke.


Tagovi: KulturaSrbiKosovo

Povezane vesti




Najčitanije



Najnovije