11:30, 04.02.2020Izvor: Radio Kontakt plus

Svaki put kada žrtva ode od nasilnika, za toliko puta je spremnija da ga zauvek napusti



Zašto se žene vraćaju nasilnicima? To se pitanje često postavlja uz predrasude i negativne komentare. 
Put do donošenja odluke veoma je dug i težak, a žrtve se u proseku 7 do 11 puta vraćaju onima od kojih su trpele nasilje, kažu sagovornice Radija Kontakt Plus. Razloga za to je mnogo, a podrška, kao najvažniji faktor, vrlo često izostaje.
 

svaki-put-kada-zrtva-ode-od-nasilnika-za-toliko-puta-je-spremnija-da-ga-zauvek-napusti

Foto: Pixabay

Zašto žene ostaju sa nasilnicima?

Retki su slučajevi da su žene posle prvog nasilja donele odluku da ostave nasilnika, kažu naše sagovornice. Svaka žena ima svoj razlog zašto ostaje sa zlostavljačem. Stvarni razlozi zašto žene ne napuštaju nasilne partnere (na vreme) različite su prirode: neki su vezani za neadekvatne reakcije institucija, drugi za psihološke mehanizme odnosa žene prema nasilnom partneru – to su posledice samog nasilja, kao što su emocije straha i bespomoćnosti, treći za radni status i finansijske mogućnosti žene.
 
“Vrlo je teško da prihvatimo tu činjenicu da smo zapali u takav odnos, da mi to trpimo, da mi i deca to doživljavamo, mnogo je teško da se taj emotivni deo odvoji od onog racionalnog. To je čitav skup psiholoških momenata u toj priči”, kaže jedna od naših sagovornica, psihološkinja Dalija Medić.

Tradicionalne uloge žene i očekivanja od braka duboko su usađeni u društvu, podseća Svetlana Mihajlović, diplomirani socijalni radnik.

„Jedan od osnovnih razloga je naš mentalitet, naše vaspitanje i taj stereotip da je žena stub kuće, da je žena ta koja treba da sačuva porodicu i da ako porodica propadne, žena je kriva. To je ono što je nama nametnuto - da moramo da budemo mi te koje okupljamo porodicu, muža (kakav god da je), decu i da ih čuvamo.“

Nerešeno ekonomsko i stambeno pitanje, takođe su razlozi zbog kojih žrtva ostaje sa nasilnikom, dodaje Mihajlović.

 „Većina žena nije u radnom odnosu, a i one koje jesu, nemaju rešeno stambeno pitanje. I to iziskuje neke nove, dodatne troškove. Treba da se organizuješ i ako radiš za neku platu koja je 300-400 evra, ti od toga treba da platiš stan koji košta 150-200 evra, treba da plaćaš dažbine... dakle, stvaraš novo domaćinstvo.“

Kada žena odluči da ostavi nasilnika?

Odluka o napuštanju nasilnika se ne događa tek tako. Ona je rezultat dugotrajne psihološke borbe. Kako objašnjavaju naše sagovornice, misao i želja za slobodnim životom, životom bez nasilja je utkana u svakodnevni život žene žrtve nasilja. Ona mašta o trenutku napuštanja cele te situacije, o drugačijem životu. Pita se kako bi bilo da njen partner nije taj, već neko drugi ili da je sama i slobodna. Međutim, ta zamisao da ga napusti i promeni svoj i život svoje dece, ukoliko ih ima, je koliko privlačna i željena, toliko je neizvesna i zastrašujuća po samu žrtvu.

Postavlja se pitanje koji je to prelomni trenutak kada žena odluči da ostavi nasilnika. 

“U većini slučajeva, žena odluči da ostavi nasilnika kada proceni da je njen život ozbiljno ugrožen, da je ugrožena njena bezbednost, a naročito kada su ugrožena njena deca. To su obično žene koje dugo godina trpe nasilje. Žena koja nasilje trpi ne toliko dugo, ukoliko nema dece i ako je u finansijski zadovoljavajućoj situaciji, lakše se odluči da napusti nasilnika, za razliku od žene koja nasilje trpi dugotrajno, gde su uključena i deca i mnogi drugi faktori. Ključno je da se razume da ta odluka, ukoliko bude uočena i prepoznata od strane nasilnika, rizična je po žrtvu i po njenu decu, jer nasilnik u tom trenutku shvata da gubi kontrolu i moć nad njom i to je trenutak najvećeg rizika da nasilje eskalira i da dovede i do fatalnog ishoda po žrtvu”, objašnjava Dalija Medić.

Foto: Radio Kontakt Plus

Zašto se žene vraćaju nasilnicima?

Veći je broj žena koje se vraćaju nasilnicima, nego onih koje kada odluče da iz nasilja izađu, više se zlostavljaču ne vraćaju, kaže statistika, ali i iskustvo u radu naših sagovornica.

Na pitanje zbog čega se žene koje su žrtve nasilja, vraćaju nasilnicima, čak iako su prethodno uz veliku muku uspele da se od njih u manjoj ili većoj meri odvoje, Dalija Medić kaže da su to uglavnom žene koje nasilje trpe duži vremenski period, što dovodi do, uslovno rečeno, prilagođavanja takvom načinu života.

“Kada govorimo o nasilju koje traje više godina, žene se na neki način sa tim sažive, stvore određenu vrstu mehanizma preživljavanja u toj situaciji, nauče da se nose sa nasiljem, odnosno kako da se ponašaju da bi to nasilje izbegle ili eventualno svele na minimum. I upravo su žene koje su trpele dugoročno nasilje te koje se nasilnicima najčešće vraćaju.” 

Ukoliko žrtva odluči da napusti nasilnika, ona najčešće nema mrežu podrške, napominje Medić.

“Institucionalni odgovor je često neadekvatan, žrtva preživljava sekundarnu traumatizaciju kroz odlazak u policiju i na sud, sve je okrenuto protiv nje, čitavo društvo i osuda koju doživljava. Čak i kada policija i sudstvo rade svoj posao, ona mora svaki put iznova da prolazi kroz to, pričajući ponovo svoju priču, jer nije praksa kod nas da se izjava od žene žrtve nasilja uzima samo jednom, i da to bude kraj, nego se ona iznova izlaže sekundarnoj traumatizaciji i viktimizaciji, a sve to je svaki put stresno po nju.“

Okruženje žene, koje uključuje ostale članove porodice i familije, njenu primarnu porodicu, prijatelje, komšije, kolege i poznanike, često ima izgrađen stav o njenom trpljenju.

Naročito je teško, ističe Medić, ukoliko ta podrška uopšte ne postoji, odnosno ukoliko roditelj i rodbina ne žele da se ona vrati u svoju rodnu kuću, po sistemu - ‘ako druge žene mogu da trpe, zašto bi ti sad nešto menjala’. 

Pored svega, psihološko stanje žrtve je takođe vrlo bitan faktor, naglašava Medić.

“Mogu da se sklope sve kockice, ali, ukoliko njeno psihološko stanje nije dobro i ukoliko se na tome ne radi uz stručnu pomoć i podršku, postoji mogućnost da se žena ponovo vrati nasilniku. To je povezano sa niskim stepenom samopouzdanja i samovrednovanja, jer nasilje koje god da je prirode - ekonomsko, seksualno... ono je uvek praćeno psihološkim nasiljem.”

Faza “medenog meseca”

Nakon povratka nasilniku, dolazi do faze tzv. medenog meseca, koju žena prihvati, ne zato što veruje da će se nasilnik promeniti kao što tvrdi, već iz emotivnih razloga.

“U fazi ‘medenog meseca’, nasilnik obećava da će se popraviti, da se kaje za ono što je uradio i ta faza izvinjenja, kupovanja poklona, preklinjanja za oproštaj, je ono gde negde žena prelomi. Ona, po mom nekom mišljenju i iskustvu, ne naseda na sam taj čin ‘medenog meseca’, već na sopstvene emocije. Ovde se stvari komplikuju, jer žena ulazi u tu sferu emotivnih odnosa, jer niko ne želi da veruje da je taj čovek sa kojim živimo i sa kojim smo dobili decu, u stvari čudovište jedno, a ne lice koje smo mi negde idealizovali, drugačije percipirali i emotivno doživljavali.“

Ukoliko žena konačno uspe da izađe iz kruga nasilja, nju i dalje mori krivica i manjak osećanja vrednosti, a ako iznad svega naiđe i na nerazumevanje okoline, vrlo je jasan razlog zašto se žrtva ponovo vraća nasilniku, zaključuje Medić.

Foto: Radio Kontakt Plus

Šta mi kao društvo možemo učiniti da pomognemo žrtvi nasilja?

Odgovor institucija u našoj sredini je neadekvatan ili spor, sudski postupci se odugovlače godinama, reakcije policije i centara za socijalni rad često nisu u skladu sa protokolima vezanim za postupanje u slučajevima nasilja. Zato se bespomoćnost koju žene osećaju samo uvećava neuspešnim pokušajima aktiviranjem institucija, mnoge čak i ne kreću u postupke i prijave, jer ne veruju u uspeh.

S tim u vezi, za pružanje pomoći žrtvama nasilja, potrebna je čitava mreža institucija, ukazuje Svetlana Mihajlović.

“Žena veruje institucijama u onoj meri koliko su one u stanju da joj pomognu. Ako vi žrtvi pomognete na način kakav njoj treba, onda će naravno steći poverenje, ali ako ne možete da joj pomognete, to poverenje će se izgubiti. Znamo da su naši kapaciteti i resursi ograničeni. Adekvatna pomoć izostaje zbog različitih nedostataka - resursi nisu razvijeni kao u većim sredinama.“

Кoordinacioni mehanizam za zaštitu žrtava od nasilja osnovan je 2018. godine na severu Кosova. Nakon njegovog formiranja, primetna je bolja međunistitucionalna saradnja, kaže Mihajlović. Međutim, ukazuje na problem nedostatka savetovališta za žrtve nasilja.

„Žrtvama je potrebno mnogo veće savetovanje nego bilo kome. Toj žrtvi je potrebna i podrška i pomoć i usmeravanje. Postoje određene nevladine organizacije koje pružaju besplatnu pravnu pomoć, sve je to korisno, naravno, ali je žrtvama potrebna dugotrajnija terapija.“

Lokalne samouprave na severu Kosova: Severna Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok i Leposavić i nadležne institucije su pristupile rešavanju problema nasilja u porodici, uspostavljanjem sistemskog mehanizma za žrtve nasilja. Postizanjem sporazuma o međuopštinskoj saradnji u vezi pružanja zajedničkih socijalnih usluga i podrškom Ministarstva za administraciju lokalne samouprave, u opštini Zubin Potok je izgrađen Centar za zaštitu žrtava nasilja - regionalna Sigurna kuća.

Kako je najavljeno, osim što će žrtvama nasilja pružiti, ličnu, materijalnu i socijalnu zaštitu, Sigurna kuća će imati i preventivnu funkciju u suzbijanju i sprečavanju partnerskog i porodičnog nasilja, jačanjem zakonodavnog okvira i podizanjem svesti javnosti i građana.

Mihajlović veruje da će Sigurna kuća smanjiti procenat vraćenih žena nasilniku na severu Kosova.

Dalija Medić poručuje da onoliko koliko je bitno da žrtva istraje u nameri da od nasilnika ode i napusti ga, toliko je važno da i mi kao društvo, kao profesionalci, individualci ili porodica, prijatelji, komšije, istrajemo u pružanju te podrške, iako je u mnogim stvarima ne razumemo i ne možemo da je shvatimo. 

“Potpuno je pogrešno osuđivati žrtve, ma kakva njihova odluka bila, jer ih samim tim vraćamo u to stanje začaranog kruga, na sam početak celokupnog mentalnog procesuiranja i rešenosti da iz nasilja izađe. Na taj način žrtva se dodatno obeshrabri i oseti nepoverenje prema spoljnjem svetu. Moramo imati na umu da svaki put kada žrtva ode od nasilnika, ona je za toliko puta spremnija da od njega zauvek ode. Znači, svaki put je vrlo bitan u tom krajnjem ishodu.“ 

Najgore što možemo uraditi, to je da budemo indiferentni prema ovom problemu.

“Ne zatvarajmo oči prema nasilju, jer ukoliko ih mi zatvaramo, tako držimo žrtvi zatvorene oči. Ukoliko mi ćutimo, samo podržavamo to njeno ćutanje. Možemo uraditi najjednostaviju stvar kada primetimo da se nasilje dešava, a to je da pozovemo policiju”, jasna je Medićeva.

Prijavi nasilje!

028 192

Ovaj članak je omogućen uz finansijsku podršku (CFLI) Kanadskog fonda za lokalne inicijative, u sklopu Ministarstva spoljnih poslova, trgovine i razvoja (DFATD), u okviru projekta “Jačanje kapaciteta relevantnih aktera u zajednici u cilju poboljšanja osetljive komunikacije za žrtve i rešavanje pitanja porodičnog i rodno zasnovanog nasilja na severu Kosova”, koji sprovodi NVO Aktiv. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost NVO Aktiva i ni na koji način se ne može smatrati da predstavlja stavove (DFATD). 


Tagovi: Nasilje Sever Kosova

Povezane vesti




Najčitanije



Najnovije