17:15, 06.01.2022 Izvor: Radio Kontakt Plus

O božićnim običajima: Ono što čuva bogootkrivene istine i menja čoveka



Božić je, veruje se, najradosniji hrišćanski praznik kojim se proslavlja rođenje Isusa Hrista. Simbolizuje rađanje novog života. Istovremeno je i praznik koji okuplja porodice, a kojem se svi ukućani podjednako raduju. "Sto sela, sto običaja", kaže stara izreka, pa tako i Srbi u zavisnosti od mesta u kom žive proslavljaju Božić, ali i u skladu sa onim kako su to nekad činili njihovi preci.

tradicija-i-obicaji-cuvaju-bogooztktivene-istine-menjaju-coveka

Foto: Istock

O običajima, njihovoj važnosti i šta oni znače, razgovarali smo sa profesorom verske nastave Stevanom Sovrlićem. 

Običaj je pravilo nastalo dugotrajnim ponavljanjem u društvu, to je tradicijom ustanovljen način ponašanja koji je karakterističan za sve pripadnike jedne etničke zajednice ili kulture, a koji se uglavnom vezuje za neki crkveni praznik ili događaj od opšteg značaja.

Kao što Srbi imaju poseban način proslavljanja svojih svetitelja (krsne slave) i mnogih novozavetnih događaja, tako su i sve pravoslavne nacije, u skladu sa njihovim nacionalnim običajima i kulturom, razvile poseban vid običaja u pomenutim prilikama - pojašnjava Sovrlić.

"Ovaj praznik proslavlja, ne samo puko rođenje u smislu rođendana, jer je Isus Hrist rođen pre svih vekova, kako ispovedamo u simvolu vere, već sjedinjenje božanske i čovečanske prirode, ili kako je to Sveti Irinej Lionski izrazio prelepim rečima ‘Bog je postao čovek, da bi čovek mogao da postane Bog'", objašnjava Sovrlić u razgovoru za Radio Kontakt Plus.

"Običaji za Božić različiti su u svim pravoslavnim narodima. Glavni običaji kod nas Srba jesu ustanova Badnjeg dana, zatim unošenje badnjaka na Badnje veče u dom, gde se sprema praznična trpeza, na kojoj su okupljeni svi ukućani. Takođe, ono što je karakteristično za Božić jeste i to da ujutru dolazi polaznik ili položajnik, koji unosi badnjak u kuću, zatim božićna trpeza, okretanje i lomljenje česnice, stavljanje novčića i male grančice badnjeg drveta u nju, darivanje polaznika, pozdravljanje svih božićnim pozdravom ‘Hristos se rodi’ i uzvraćanjem ’Vaistinu se rodi’“, dodaje. 

Stevan SovrlićIpak, najvažniji od svih običaja je božićni četrdesetodnevni post, u kom se svaki pravoslavni hrišćanin ispoveda i trudi da što spremnije dočeka rođenje Hristovo – pojašnjava Sovrlić. 

„Post od 40 dana je starozavetne simbolike gde je jevrejski narod lutao 40 godina po pustinji i konačno ušao u obećanu zemlju, takođe simbolizuje i proroka Mojsija koji je 40 dana postio na Sinaju, gde je kasnije primio 10 božijih zapovesti, a mi posle četrdesetodnevnog posta, primamo samu reč Božiju u sebe, to jest, Isusa Hrista”, dodaje. 

Sa druge strane, deo običaja je svakako i Božićna trpeza. Najraznovrsnija hrana, trpeza je i svečana, i porodična, i najbogatija tokom godine. 

Sovrlić objašnjava da je suština večere prenošenje praznovanja iz hramova u domove. Dok ne postoji hrana koja je karakteristična za ovu trpezu, kao što je, na primer, jaje, koje svaki vernik prvo pojede za Vaskrs posle posta, ono što bi moglo da se izdvoji je Božićna česnica.

“Najbitnije od svega jeste da je večera spremljena u ljubavi, da ne gubi svoj praznični karakter i usvaja negativne vrednosti, jer sama suština večere jeste prenošenje praznovanja iz hramova u domove”, dodaje Sovrlić. 

A gost kome se svaka porodica raduje jeste polaznik, po običaju, on je prvi koji uđe u porodični dom na Božićno jutro. 

Polaznik je neko ko donosi blage vesti, a u našem narodu simbolizuje dobru sreću tokom cele godine. 

„Pitanje ko može biti polaznik se razlikuje od mesta do mesta. Negde je to isključivo muško dete, ili odrasla muška osoba, dok se u poslednje vreme može videti da i devojčice bivaju polaznici. Moj lični stav je da taj običaj ne narušava crkvenu praksu, jer suština je prenošenja blagovesti o rođenju Hristovom, ne ko to čini, a to je zadatak svih pravoslavnih hrišćana”, dodaje. 

Kada je reč o polazniku karakteristična je i zdravica kojom on poželi dobru sreću domu u kom je tog dana gost:

„Polaznik badnjim drvetom raspiruje vatru da bi napravio varnice i tada izgovara zdravicu, što je ustvari blagosiljanje doma u koji je ušao. ‘Кoliko varnica - toliko zdravlja, koliko varnica – toliko muških glava i ženskih strana, veselja, ovaca, žita, itd’.“

Ovi običaji, kao što smo već pomenuli, variraju od mesta do mesta, u nekim slučajevima od porodice do porodice. Sovrlić naglašava da je važno znati kakvi bi običaji trebalo da budu i kakvi ne bi smeli da budu. 

„Dobar deo vernog naroda svoj život u crkvi ispunjava na nivou folklorno-istorijskog odnosa u kome je dovoljno znati kada je krsna slava koju su slavili naši dedovi, kada je prva nedelja posta, kada ne valja da se jede mrsna hrana da bi se pričestilo i sve je po principu valja se i ne valja se”, dodaje.

“Praznici postaju često izgovori za svetovna praznovanja i veselja, međutim, običaji moraju da budu takvi da oslikavaju jevanđelsku istinu da svoj koren imaju u bogosluženju i prinošenju bogootkrivenih istina, da se dublje uđe u njihov spasenski smisao i molitveno saživljavanje sa Hristom bogočovekom kroz njih, a koji je temelj svega, sve van toga je promašaj cilja” – pojašnjava.   

Citirajući kompozitora Gustava Malera - da je tradicija prenošenje vatre, a ne obožavanje pepela - ističe da tradicija živi i u novom obliku, u sadašnjosti i da u njoj opstaje i da se preobražava. 

“Ono što je bitno jeste da tradicija ne zadobije posvetovnjačeni karakter, što je civilizacijska tekovina, koja uvek zahteva logiku i razumsko objašnjenje zašto nešto jeste tako. Ne kažem da su verski i tradicionalni praznici lišeni razuma i logike, nego su iznad razuma i logike, kao što je nadrazumsko i nadlogično rađenje Boga koji postaje čovek i koji vaskrsava. Кultura i tradicija menjaju čoveka, civilizacija menja svet oko nas”, objašnjava naš sagovornik. 

Kao primer navodi to da tradicionalni čovek oseća veru kao svoje prirodno stanje, ona je deo njegovog bića, deo prošlosti zbog koje je to što jeste, nešto što se podrazumeva, dok je, dodaje, civilizacijski čovek stiče, stvar je izbora. 

“Čovek tradicije brani svoju zemlju i svetinju i bez poziva države, jer on oseća unutrašnji poziv, dok je civilizacijskom čoveku potreban motiv i razlog. Tako, čoveku lišenom tradicije, grupa od desetak momaka koji u zoru za badnji dan idu da poseku badnjak, delovala bi zastrašujuće i nakazno i više bi ličila na hordu divljih Vikinga, nego na ljude koji nešto proslavljaju. Stoga, mi ne smemo da ostavimo našu tradiciju i običaje, jer oni u sebi čuvaju bogootkrivene istine koje u sebi sadrže smernice ka večnom životu, i nikako ih ne smemo menjati ili napuštati, ukoliko ti običaji nisu u suprotnosti sa Jevanđeljem” – zaključuje. 




Tagovi: KosovoMitrovicaBožić

Povezane vesti


Najčitanije



Najnovije