Velika subota: Sećanje ne pogreb Isusa Hrista i njegov silazak u Ad

Prvo bogosluženje Velike subote peva se na Veliki petak popodne. Tada se na sredinu hrama postavlja Gospodnji grob koji se ukrašava cvećem. Na ovo pripremljeno mesto, sveštenoslužitelj je položio plaštanicu, odnosno platno na kojem je izobražen lik Isusa Hrista, što simbolizuje Hristovo skidanje sa krsta i polaganje u grob. 

Crkva na jutrenju Velike subote završava sliku Hristovog pogreba ispred gospodnjeg groba uz kađenje i pevanje neporočnih stihira. 

Pravoslavni vernici i Srpska pravoslavna crkva na Veliku subotu praznuju kada je Isus Hrist od jučerašnjeg raspeća i smrti proveo „sa telom u grobu, a dušom u Adu“ i „razrušio vrata pakla“:

„Smrt koja je do tada vladala nad preminulim dušama, pobegla je od Spasitelja. Tada je Gospod duše pravednika iz Ada uveo u Rajska naselja“.

Na jutrenju Velike subote, odnosno na bdenije u petak uveče, pevaju se Statije – pesme u kojima se opisuje žalost i patnja Presvete Bogorodice zbog raspeća i smrti njenog sina Gospoda Isusa Hrista, ali i patnje koje najavljuju njegovo vaskrsenje. 

U kanonu Velike subote, čije su pesme napisali Marko Idruntski (od prve do četvrte) i Kosma Majumski (od šeste pa do kraja), dok je irmose prve četiri pesme pisala monahinja Kasija (810), slavi se pobeda Hristova nad smrću i prvi put se saznaje da je ovaj šabat, ova blagoslovena subota u kojoj Spasitelj leži mrtav, zapravo preblagoslovena subota:

„Kao čovek umireš Spasitelju dobrovoljno, i kao Bog vaskrsnuo si mrtve iz grobova i dubine grehova“.

Svake godina na Veliku subotu, između Raspeća na Veliki petak i Uskrsa u nedelju, u Jerusalimu silazi Blagodatni oganj.