Na svega dva kilometra od Kline, nalazi se povratničko selo Vidanje.
Ovde je 2004. godine počeo organizovani povratak Srba uz podršku Danskog saveta za izbeglice.
U ovom multietničkom selu danas živi deset albanskih porodica.
Do sada je izgrađeno 86 kuća za povratnike iz srpske zajednice, od kojih su mnoge prazne. U selu danas živi oko 60 povratnika.
U Vidanju postoji škola u kojoj nastavu pohađa sedmoro dece. Poljoprivreda i stočarstvo su primarno zanimanje onih koji su odlučili da ostanu.
Porodica Vulićević ima 12 članova i jedna je od najbrojnijih u selu. Milija Vulićević kaže da nije lako živeti u tom kraju zarađujući sa svojih deset prstiju.
„Živi se nekako. Problema nemamo za sada. U našem selu ima zaposlenih u školi, ambulanti… U mojoj porodici se svi bavimo poljoprivredom“, dodaje Vulićević.
U dvorištu porodične kuće zatičemo Milijinu suprugu Veru, koja kaže da žive u strahu, jer se politička situacija u celom društvu reflektuje na njih.
Ipak, dodaje da je dobro što je čitava porodica na okupu.
„Tu su mi dva sina sa ženama i unucima, svi zajedno bavimo se poljoprivredom. Snalazimo se kako možemo, imamo krave, prodajemo mleko, izlazimo na pijac“, pojašnjava ona.
U selo Novake kraj Prizrena prvi povratnici su stigli 2003. godine.
Dvadeset godina kasnije, ovo mesto je gotovo pusto.
Od 120 porodica, koliko je nekada ovde živelo, danas tu jedva da ima petnaestak ljudi.
U tom selu ne postoje škola i ambulanta, a nema ni prodavnice.
Povratnik Branko Gligorijević kaže da je život u Novakama sada teži nego ikada.
Dodaje da je pomoć koju im pruža Republika Srbija nedovoljna, jer je i pored toga u selu sve manje ljudi.
„Život nikada nije bio teži, majka Srbija daleko nam je, a maćeha ne gleda, pa smo sami uz Božju pomoć. Da se živi mora se, ništa nismo prodali, celu našu očevinu održavamo, gajimo unučad… Bavimo se uglavnom sitnom poljoprivredom i to isključivo za svoje potrebe. Sejemo pšenicu na pet do šest hektara, kukuruz, vinograd imamo na oko 80 ari… Ukoliko imamo višak, to prodamo da bi kupili repromaterijal“, objašnjava Gligorijević.
Gligorijević tvrdi da Srbija šalje pomoć, ali da se to na terenu ne vidi.
Najbolji pokazatelj, prema njegovim rečima, jeste drastično smanjenje broja stanovnika.
„Pomaže država Srbija, ali džaba kad kad nas nema, iz dana u dan nas je sve manje… Nekada smo imali 250 učenika od prvog do osmog razreda, a sada samo moja tri unuka koja idu u školu i to u Štrpce“, iskren je Gligorijević.
Značajnu ulogu u zaštiti prava i interesa povratnika imaju opštinske Kancelarije za zajednice i povratak.
One imaju mandat da razvijaju politiku i promovišu primenu pravnih propisa, zaštitu prava zajednica i pravo na povratak.
U Kancelariji za zajednice i povratak u Klini ističu da se trude da povratnicima obezbede sve što im je neophodno za život.
Sa druge strane, na povratnike mnogo utiče bezbednosna situacija koja se reflektuje na njih iz drugih delova Kosova.
„Nedavni događaji na Kosovu, kada su bile barikade, kada se desi neki slučaj kao što je zatvaranje granica ili oko registracija – uvek to dođe do naših povratnika, koji su uplašeni. Takođe, imamo i provokacije od strane Albanaca“, kaže Silvija Rašković.
Ona dodaje da je najveći problem povratnika nedostatak posla.
Pošto se bave poljoprivredom, ljudima treba mehanizacija kako bi mogli da obrađuju veće površine.
„Ima slobode kretanja koliko toliko, ali bez posla je teško. Malo imamo mladih ljudi. Bavimo se poljoprivredom, a za to nam treba neka pomoć i mehanizacija, kako bi ljudi mogli da obrađuju svoja imanja“, pojašnjava Rašković.
Ona otkriva da će dve porodice tokom predstojećeg leta pokušati da se vrate i nastave život u Klini.
„Nije bilo povratnika dve godine u nizu, a ove planiramo da uz pomoć Ministarstva za zajednice i povratak vratimo dve porodice. Pomažemo onoliko koliko možemo, imajući u vidu da nemamo sopstveni budžet“, kaže Rašković.
