Na prvom mestu košarka
Kada se ljubav prema deci, njihovom pravilnom razvoju i strast prema košarci spoje, dobija se vesela školica košarke u Kosovskoj Mitrovici. Ovo je definicija tridesetogodišnjeg Mitrovčanina, Đorđa Mihajlovića Đoleta, trenera košarke u košarkaškom klubu „Trepča“ u kategoriji mini-basketa. Košarka je za njega jedan od načina iz kog crpi pozitivnu energiju i razloge da veruje da se rad isplati i da uvek ima mesta za neke promene nabolje u ovom gradu. Iako diplomirani anglista, sa radnim mestom u Gradskoj biblioteci, Đorđe školicu košarke uspešno vodi.
„Nisam nikada razmišljao šta je za mene lični uspeh, ali znam samo da mi je sada, neizmerno puno stalo da školica košarke bude stabilna. Radim sa uzrastom dece od šest do jedanaest godina, a ima tu i mlađih. To je čast i izazov za mene“, priča nam Đorđe i dodaje da je njihov slogan „Svi smo pobednici“.
Smatra da je ljubav prema sportu najvažnija stvar u razvoju jednog deteta, a takmičenja koja dolaze sporedna i ne tako bitna stvar, kao i sam izbor košarke kao sporta.
„Ovde se deca druže, treba da zavole košarku, biće im dosta takmičenja. Zato se sve uči kroz igru, što deca najviše i vole i što je i sastavni deo njihovog odrastanja. Uče osnovne elemente košarke – dodavanje, dribling, šut, kroz igre zaleđeni deda, vuk i jarići i sve rade sa loptom“, pojašnjava naš sagovornik.
Njegova školica košarke postoji nekoliko godina, a Đorđu u trenerskom poslu pomažu kolege Sava Lazarević i Stefan Radojević. Redovni su posetioci turnira u Kraljevu i Novom Pazaru, zatim košarkaškom kampu na Kopaoniku, a tradicionalno su gosti u Ivanjici i na Zlatiboru.
Stava je da nije teško raditi sa decom ukoliko ih volite. Nekada, naravno, sve to može da bude dosta naporno ali, kako kaže, to su deca i sve je to prihvatljivo.
„Mene zaista pokreće ta velika ljubav prema košarci. Uživam da radim sa decom i oni to osećaju. To je najbitnije i donosi veliku radost i lakoću kada održavamo treninge“, ističe Đorđe Mihajlović.
Muzika kao potpora
Pored košarke, druga Đoletova strast je muzika. Glavni „krivci“ za njegovo bavljenje muzikom su njegovi roditelji. Svoju gitaru, koja je najjači odjek dobila u njegovom bendu „Rinato“, ne zapostavlja. Pre toga, svirao je u „Art bendu“.
„Marta Nešić, Filip Avramović i ja smo osnovali taj bend. Vremenom su nastale neke promene. Došli su novi članovi – Savica Milović, Miloš Milović, a zatim i pokojni Zijad Škrijelj“, priseća se Đorđe.
Dodaje da je to bila neka dobra i zanimljiva priča i da ih je publika volela. Sada ih ljubitelji dobre domaće pop-rok muzike mogu čuti u lokalnim mitrovičkim kafićima, ali takođe i u Raški, Novom Pazaru, na Kopaoniku… Ističe da su po pitanju muzičkog žanra vrlo striktni, nema narodnjaka. Iako je odrastao uz Vladu Georgieva i Džibonija, njegov omiljeni autor je Sting. Po njegovom mišljenju osamdesete godine, u muzičkom smislu, iznedrile su najbolje pesme. To je, kako kaže, zlatno doba u svim pravcima.
Da se u muzici snalazi podjednako dobro kao i u sportu, potvrdio je i pobedama na republičkim takmičenjima, gde je sa Filipom Avramovićem i Andrijom Božovićem, u klasi profesora Petra Rakića, pokazao da je umetnik dostojan titule najboljeg. Gitarijada u Leskovcu, bila je takođe mesto gde su kao kamerni ansambl osvojili prvo mesto.
Recept za uspeh
Osim sporta i muzike, interesuje ga japanska kultura i daleki Istok, a Eiđi Jošikava i knjiga „Musaši“ je prva na listi ovog talentovanog Mitrovčanina.
Poručuje da su ljubav i upornost najbitniji za uspeh u životu.
„Ljubav je najbitnija. Voleo bih da svako bude ono što želi da bude, da radi ono što voli, iako je to danas baš teško. Ja sam veoma uporan i retko odustajem u životu, a kada krenem da radim ono što volim, trudim se maksimalno. Emotivac sam po prirodi, ulazim srcem, radim sve do kraja i uvek vidim nešto, to svetlo na kraju tunela. Možda je to i doza neke moje tvrdoglavosti, ali to sam ja. Kroz kulturu, sport, duhovnost, muziku koja dolazi iz duše, te čiste emocije, samo tako možemo doći do svih ciljeva“, završava razgovor Đorđe Mihajlović.
Da li je ovo recept koji definitivno vodi do uspeha, ne znamo, ali je svakako onaj koji je ovog mladog čoveka doveo do njegovog.
