Piše: Tatjana Lazarević
Otuđena, od naroda odrođena srpska vlast bije odsutnu bitku — kako da zadrži moć koju gubi, kako da povrati strah koji je ove godine nestao.
Olujom propagande i ogoljene represije srpska vlast održava se na čeličnoj žici.
U represiji, na nju nisu imuni ni oni koji postradavaju. Polu-informacije ih pogode poput navođenih raketa. Kao novinarka sa Severa Kosova, tome sam svedočila iz prve ruke.
Oni koji su terorisali Srbe na Severu Kosova danas terorišu ostatak Srbije – u preostalim slobodnim medijima o ovome se piše kao razgolićenoj istini.
Kada su sa kapuljačama razbijali kutije na centralnom biračkom mestu u Mitrovici, Savamala se još nije dogodila, a beogradska elita se utrkivala s Briselom u odobravanju nove vlasti. Za to vreme mi smo, zaprepašćeni po prvi put od ’99. godine, na svojim ulicama gledali lica visokih policijskih zvaničnika iz Srbije kako slobodno šetaju, naočigled međunarodne zajednice — sa ciljem, gle ironije i tuge, da zastraše i disciplinuju sopstvene sunarodnike.
Kada je jedan od trojice kandidata za gradonačelnika Severne Mitrovice, Dimitrije Janićijević, ubijen usred kampanje, a drugi – Oliver Ivanović – zatvoren pod optužbama za ratne zločine, u Srbiji i Briselu su aplaudirali demokratiji izbornog procesa — istom onom koji će četiri godine kasnije biti odstreljen.
Kada je srpska vlast, protiv volje lokalnih Srba na Severu, integrisala službu po službu Republike Srbije u kosovski sistem, a kroz kolaboraciju i kohabitaciju Srpske liste i vladajućih albanskih partija uspostavila monopol nad zastupanjem interesa srpskog naroda na Kosovu, i kompromitacijom ugrozila održivost njegovog postojanja i identiteta, beogradska elita je optuživala upravo Srbe na Kosovu da ugrožavaju položaj Srbije.
Raskopavanje trotoara i trgova, zazidavanje terasa i prozora divljim objektima — dešavalo se „tamo dole“. „Tako vam i treba“, poručivali su nam.
Barikade na Severu i beli šatori na magistralnim putevima delu javnog mnjenja u Srbiji služili su za podsmeh, više nego što je bilo sluha za dvostruki jaram u koji je uhvaćen ostavljen i oslabljen srpski narod na Kosovu.
Paljenje automobila i lokala, osim što je izazivalo zgražavanje, služilo je kao dokaz imuniteta prestonice na divljaštvo.
A sve ovo predstavljalo je potvrdu stava da je krajnje vreme da se Srbija oslobodi „kosovskog balasta“.
Od kapuljača do šatora — glavni projektant, žao mi je, ipak je sedeo u Beogradu.
Nije bilo realno očekivati da stotinjak hiljada Srba na Kosovu digne glas protiv jednog tlačitelja, dok ga drugi sve jače podjarmljuje, ugrožavajući mu i nacionalni identitet, osim ljudskih prava.
Ako šest miliona Srba dozvoli da u srcu prestonice beli čadori pretvore njihovu kulturu, istoriju i suverenitet u vašar i buvljak, ako prostor besprekornog komandanta elitnog odreda koji čuva Srbiju bude pretvoren u teren za odstrel glinenih golubova — nije viteški i posle deceniju i dalje tražiti krivca među Srbima na Kosovu, već prigrliti svog brata u postradanju.
