U septembru je najavljena primena Zakona o strancima na Kosovu, koja otvara niz pravnih i praktičnih pitanja, posebno za građane koji borave, rade ili studiraju na Kosovu, a nemaju kosovska lična dokumenta.
Prema najavi Ministarstva unutrašnjih poslova Kosova, odredbe ovog zakona trebalo bi da stupe na snagu 15. januara naredne godine, čime će se uvesti obaveza prijave policijskim stanicama u roku od tri dana od ulaska na teritoriju Kosova za sve koji ne poseduju kosovska dokumenta. Prijava će biti obavezna, a dobijanjem potvrde MUP-a moći će da ostvare status “privremenog boravka”.
Zvanično, zakon je predstavljen kao sredstvo da se unapredi kontrola boravka stranaca i reguliše svakodnevna mobilnost radnika i studenata iz susednih država. Međutim, postavlja pitanje da li, u praksi, zakon ima realnu fleksibilnost i kapacitet da prepozna specifičnosti života i rada Srba na Kosovu.
Ovim merama obuhvaćeni su studenti, profesori, lekari, radnici, građani koji povremeno borave na Kosovu, ali i oni koji svakodnevno dolaze iz gradova u centralnoj Srbiji radi posla ili školovanja.
Informativna kampanja i “Dnevni migranti”
Krajem oktobra kosovski MUP je najavio da će 1. novembra započeti intenzivirana informativna kampanja kako bi građanima objasnio obaveze koje proizilaze iz ovog zakona, posebno u vezi sa prijavom boravka i pravilima o korišćenju vozila registrovanih van Kosova. U najavi je naglašeno da će dodatne informacije biti dostupne na zvaničnim sajtovima MUP-a i Kosovske policije.
Međutim, iako je prošlo gotovo mesec dana od najavljenog početka kampanje, ona na terenu nije sprovedena, niti su na zvaničnim veb stranicama objavljena detaljnija uputstva. Tako su građani ostali bez ključnih informacija, iako im je upravo praćenje zvaničnih saopštenja preporučeno kao jedini izvor pouzdanih smernica.
Foto: Kosovska policija
Listanjem samog zakona zapaža se i da je u članu 3/1.6 naznačena kategorija „Dnevnih migranata“, odnosno osoba, koje u ovom slučaju žive u centralnoj Srbiji i svakodnevno dolaze na Kosovo da rade, a potom se vraćaju u mesto prebivališta.
“Dnevni migrant – državljanin susedne države, gde on/ona živi i svakog dana dolazi u Republiku Kosova da radi i opet se vraća nazad na mesto njegovog/njenog prebivališta”, stoji u zakonu.
U praksi, ova kategorija najviše obuhvata upravo građane Srbije, bez kosovskih dokumenata, koji svakodnevno putuju na Kosovo zbog posla, a neretko rade u institucijama koje su deo sistema Republike Srbije.
Zakon koji otvara više pitanja nego što daje odgovora
Primena ovog zakona otvara niz ključnih pitanja, posebno za srpsku zajednicu i preostale institucije koje funkcionišu u okviru sistema Republike Srbije. Prvo i najdirektnije pitanje tiče se vozila. U najavi informativne kampanje posebno je istaknuto da će se građanima pojasniti uslovi za učešće u saobraćaju na teritoriji Kosova, uz poseban naglasak na vozila registrovana u stranoj državi.
Ovo predstavlja problem za veliki broj građana koji svakodnevno koriste vozila registrovana u Srbiji, često na osnovu ovlašćenja kojih je prema nekim grubim procenama između 3.000 i 5.000. Još je ozbiljnija nejasnoća u vezi sa službenim vozilima koje koriste škole, bolnice i javna preduzeća koja su deo sistema Republike Srbije. Ta vozila su registrovana u gradovima u Srbiji, a ukoliko se ova vozila smatraju „stranim“, postoji rizik da se ugrozi rad obrazovnih i zdravstvenih ustanova, što bi imalo direktan uticaj na svakodnevni život hiljada građana.
Druga važna dimenzija odnosi se na radnike. Brojni zaposleni u srpskom obrazovnom i zdravstvenom sistemu na Kosovu svakodnevno dolaze iz Srbije i nemaju kosovska dokumenta. Za njih će od sredine januara prijava boravka i dobijanje potvrde MUP-a biti uslov za nastavak rada.
U praksi, to znači da sudbina čitavog niza institucija koje opslužuju srpsku zajednicu zavisi od toga da li će radnici moći bez prepreka da registruju svoj boravak i obave sve administrativne procedure. Ako procedura bude komplikovana, dugotrajna ili nejasna, deo njih mogao bi se naći u situaciji da ne može da nastavi svoj posao, što bi direktno pogodilo funkcionisanje čitave srpske zajednice širom Kosova.
Ovaj zakon, iako predstavljen kao korak ka “standardizaciji i usklađivanju procedura”, u praksi pokreće mnogo šira pitanja. Jedno od ključnih je pitanje slobode kretanja, kako za pojedince, tako i za institucije. Ukoliko se njegova primena sprovede rigidno i bez razumevanja konteksta u kojem srpska zajednica živi na Kosovu, postoji realna bojazan da će život velikog broja ljudi biti značajno otežan.
Foto: Kontakt Plus
Građani koji studiraju, rade ili povremeno borave na Kosovu suočiće se sa dodatnim administrativnim teretom, dok će oni koji svakodnevno dolaze iz Srbije morati da prođu kroz složen proces registrovanja kao stranci u sredini u kojoj praktično žive i rade godinama. Ujedno, nedostatak jasne informativne kampanje, iako je ona najavljena kao ključni element, dodatno produbljuje neizvesnost.
Bez odgovora na praktična pitanja o vozilima, radnim dozvolama, procedurama prijave i specifičnim situacijama, građani i institucije ulaze u novi period neizvesnosti. Upravo zato ovaj Zakon, umesto da uvede jasnoću i olakša život i funkcionisanje zajednice, trenutno stvara zabrinutost i potvrđuje da primena novih pravila može imati duboke posledice na svakodnevni život srpske zajednice na Kosovu.
Priština odlučuje, Evropa posreduje, Srbi osećaju posledice
U širem političkom i institucionalnom kontekstu, važno je naglasiti da gotovo svaka odluka koju su kosovske vlasti donosile prethodnih godina faktički pada nauštrb zajednice kosovskih Srba. U kontinuitetu su se donosile jednostrane mere koje direktno zadiru u svakodnevni život građana i utiču na funkcionisanje institucija koje su deo sistema Republike Srbije na Kosovu.
Zabrana upotrebe dinara, zabrana uvoza robe iz Srbije, gašenje pošta, zatvaranje filijala banaka, obustavljanje rada PIO fonda, kao i niz drugih odluka koje su dovele do ukidanja ili ograničavanja usluga koje su građani koristili decenijama, predstavljaju samo neke od najvidljivijih primera takvog pristupa.
Posebno zabrinjava činjenica da, nakon ukidanja ovih institucija, kosovski sistem ne pruža nikakav funkcionalni „back up“, odnosno ne obezbeđuje adekvatnu zamenu za usluge koje su zajednici pružale institucije Republike Srbije. Time se sistemski smanjuje prostor za normalno funkcionisanje srpske zajednice, a istovremeno se stvara atmosfera pritiska i neizvesnosti u kojoj su građani primorani da iz dana u dan traže načine kako da obezbede elementarne usluge.
Foto: Kontakt Plus
Sve ove oblasti koje se tiču institucija i usluga pružanih u okviru sistema Republike Srbije bile su predviđene za trajno regulisanje kroz Prvi Briselski sporazum iz 2013. godine, pre svega kroz formiranje Zajednice opština sa srpskom većinom (kasnije kroz Evropski predlog i Ohridski aneks). Ovaj mehanizam je trebalo da omogući institucionalni okvir kroz koji bi se pitanja zdravstva, obrazovanja, socijalnih službi i lokalne administracije održivо rešavala u koordinaciji sa kosovskim sistemom.
Ipak, iako je prošlo više od dvanaest godina, ZSO nije formirana. Umesto implementacije dogovorenog modela koji su parafirali i Beograd i Priština, odluke koje se tiču srpskih institucija Priština donosi jednostrano, odnsono bez jasne koordinacije sa međunarodnim akterima, pre svega sa Briselom i Evropsku uniju, koja je zvanični posrednik u dijalogu i garant sprovođenja Briselskog sporazuma.
Odsustvo implementacije dogovorenih tačaka sporazuma, zajedno sa praksom donošenja jednostranih odluka, i bez prepoznavanja konteksta u kojoj živi jedna zajednica, dovelo je do toga da dijalog između Beograda i Prištine postane faktički „klinički mrtav“. Proces koji je trebalo da donese održiva rešenja, stabilnost i predvidivost, pretvorio se u mehanizam koji se spominje samo formalno, dok se na terenu sprovode mere koje dodatno destabilizuju situaciju i pogoršavaju položaj srpske zajednice. U takvom okruženju, novi Zakon o strancima postaje samo još jedna u nizu odluka čije će posledice i ovog puta najintenzivnije osetiti upravo Srbi na Kosovu, što dodatno produbljuje osećaj nesigurnosti i nepoverenja u institucije, ali i u proces dijaloga.
