Pritajena genijalnost jedne mladosti (ne bilo koje, već ove jedne), polimorfnost glumačkog obraza koja je valjda jedino poželjna u tom kontekstu, ozbiljan scenaristički potencijal i dramaturška preprepredenost – glavni su utisci sa predstave „Palčica“, master rada mitrovačke dramske umetnice Snežane Džogović.
Nakon premijere u beogradskom „Krsmancu“, stala je pred svoju publiku u mitrovačkom „Akvarijusu“ i pokazala da sva kompleksnost teatarskog mehanizma, može da stane u jedan intelekt, jedno srce i jedno telo.
Armaturu predstave čini Andersenova „Palčica“, bajka koja većini devojčica nije ni u deset omiljenih, jer… šta može biti fascinantno u ženi koja tako majušna, više asocira na nekog jelenka ili crkvenog miša, nego na rasne lepotice sa nestvarno debelim kikama i telećim očima, dostojne baldahina Diznijevih budoara i Sinepleksovih nula. (Plejboj je imao zečice, Dizni je imao nikada ozvaničeni Plejgrl, a i bojsi i grlsi su se igrali ženama).
I jelenka i miša, svi imaju poriv da zgaze… Žene ih se najviše plaše… I to, sudeći prema Snežaninom teatru, ne bez razloga. Muška populacija zato što je tako užasavajuće lako i prijazno demonstrirati nadmoć nad nečim tako nejakim. Osluškivati krckanje mandibula, kutikula i lobanje… Ženska, zato što im je dojadilo da se penju na stolicu i vrište svaki put kad ih ugledaju na usijanom asfaltu prirodom zbunjenih gradova ili kako se pritajeno šunjaju uz zid šanka, izmileli iz restoranske ostave. Nije to dobro za vekovima građen imidž samostalne žene, jer, kako neko može da bude samostalan, ako ne ume da se izbori sa nečim tako minornim. Mada… i škorpija je mala, ali se slabo ko usuđuje da je nagazi… Da li baš zato, Snežanina fatalna Trigonsaturn dama, kada se zagleda u njenu sinastriju sa kozna kim, vidi da joj je Sunce u škorpiji…? Primećujem da se baš u tom monologu, te mistične, raskošne čitačice zvezda, publika (da li slučajno?) glasno nasmejala na pomen debilitacije Venere… Čak i tim najdiskretnijim ukrasima, kao što je povezivanje ideje o diskreditaciji neudatih žena sa rečju derivatizovanom od reči debil, a onda i odabirom Venere koja jeste simbol ženstvenosti, Snežana savršeno forsira temu nemoći, zavisničkog položaja poštovanja žene u odnosu na bračni status. Da li je potrebno reći da reč debilitacija nije njena izmišljotina, već izraz koji između ostalih, astrolozi zaista koriste, što celu stvar čini još fenomenalnijom?
Foto: Kontakt Plus
Ova predstava koja je u potpunosti autorski rad jedne mlade žene, je spomenik ovom gradu i najlepše ruganje onoj palanci koja u njemu pritajeno životari. Kreirajući lik krastave svekrve mediokriteta, neurotične mišice izluđene zahtevima da se uklopi ili rajske ptice raskošnog perja koja poznaje sve tajne neba, Snežana njih dovodi do stanja debilitacije. Ona postaje haker koji probija fajrvol dobro oziđenog lažno moralnog bluprinta, upada u server sistema Floreks pro minija i „kvari ga“. Ona – žena, će biti ta koja će odlučivati kada je sasvim u redu reći NE.
Pored izvanrednog književnog potencijala i savršenog razumevanja važnosti uloge umetnosti u društvenim promenama, Snežana pokazuje kako je dobrom glumcu lako i lagano prelivanje iz lika u lik. Kao fluid, ona sa nestvarnom lakoćom, izlazi i ulazi u sasvim raznorodne profile. Mišica mnogo govori o polimorfiji kao svojevrsnom savršeno prilagodljivom postojanju jednog te istog entiteta u više identiteta. Naivno bi se pomislilo da je za glumca ta osobina, to beskičmenjaštvo najpoželjnije. A sasvim je suprotno. Glumci poput Snežane Džogović, pokazuju da je za lako klizanje od identiteta do identiteta, najvažnije imati gipku ali nesalomivu kičmu. Jasna ideja, bučna misao, nežan senzibilitet, dobro obrazovanje i pravilno učitano kosovsko iskustvo, isprepletani čine nervus vagus dobrog artističkog nastupa.
Polimorfija, monomorfija… i dismorfija, kao klica biološke ideje sveta. Zauvek će biti tu Palčice i Tome Palčići. Koliko je njih toliko će biti sinastrija i isto toliko bajki u čijoj fenomenologiji nije suština u konačnom srećnom završetku, već u hrabrosti koju svaki junak mora da pokaže da bi do kraja stigao, i u tajanstvenosti i često neobjašnjivosti tog procesa.
Predstava „Palčica“ je ponovimo to – spomenik, izvanredno veliki. Gradu koji je iako namučen, ogrubeo, izbledeo, odnegovao savršenog multidisciplinarnog umetnika. Taj grad je podmlađen i prokrvljen njenom umešnošću i umetnošću.
Da je bajka potrajala, u toj bajci, Snežana Džogović bi u klimaksu priče, kada cvetno-vilinski princ menja ime Palčici u Maja, sasvim sigurno rekla: Šta ti ima meni da menjaš ime? Ja ću da odaberem kako ćete da me zovete!
Foto: Kontakt Plus
