Produžetak roka za izbor kandidata za zapošljavanje u devet zdravstvenih ustanova Republike Srbije koje funkcionišu na Kosovu – do 15. januara 2026. godine – vremenski se poklopio sa periodom intenzivnih političkih dešavanja, uključujući i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora na Kosovu zakazanih za 28. decembar. Iako Ministarstvo zdravlja Srbije kao razlog navodi tehničke okolnosti, poput „velikog interesovanja kandidata“, politički kontekst ovakvih odluka teško je odvojiti od predizbornog trenutka i nadmetanja Beograda i Prištine u sektorima zdravstva i obrazovanja.
Reč je o konkursu za oko 400 radnih mesta, koji je 5. oktobra najavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, neposredno pred lokalne izbore na Kosovu održane 12. oktobra. Konkurs je objavljen 9. oktobra i odnosi se na ustanove koje su uglavnom razmeštene i nude poslove na određeno vreme. Obuhvaćeni su: Dom zdravlja Gračanica, Dom zdravlja Priština i Kliničko-bolnički centar Priština sa sedištem u Gračanici, zatim KBC i Zavod za javno zdravlje Kosovska Mitrovica, Zdravstveni centar Prizren, Dom zdravlja Donja Gušterica, Dom zdravlja Kosovo Polje i Dom zdravlja Zvečan.
Vanredni izbori na Kosovu raspisani su nakon višemesečne nemogućnosti formiranja nove vlade. Istovremeno, Srpska lista, koja učestvuje na ovim izborima, kontinuirano ističe da su zdravstvo i obrazovanje ključne tačke očuvanja institucija Republike Srbije na Kosovu.
Konkursi u srpskom zdravstvenom sistemu tradicionalno imaju dvojaku ulogu: predstavljaju izvor zaposlenja, ali i indikator spremnosti Beograda da održi institucionalnu i finansijsku prisutnost u opštinama sa srpskom većinom. Zato se produženje roka – bez obzira na zvanična obrazloženja – u lokalnoj javnosti često tumači kao politički potez, naročito u periodima pred izbore, kada ovakve odluke neretko deluju kao vid institucionalne mobilizacije ili preusmeravanja pažnje birača.
„Beograd građane na Kosovu vidi kao glasački rezervoar“
Urednica portala Alternativna, Ana Marija Ivković, ocenjuje da odluka o produženju roka nije tehničke ni neutralne prirode, već da je direktno povezana sa predstojećim izborima.
„Još jedan način da se građani suptilno ‘nateraju’ da glasaju za Srpsku listu. No, tako nešto nije ni potrebno. Kosovski Srbi su i te kako svesni da života na Kosovu nema bez podrške Beograda. Ipak, Srpska lista i zvanični Beograd ne prepuštaju ništa slučaju, a posebno onda kada su potresi u centralnoj Srbiji veliki i kada se događaju potresi koji ne prijaju srpskoj vladajućoj stranci (SNS-u).“
Na pitanje da li obrazloženje Ministarstva zdravlja – „veliki broj prijava“ – može biti stvarni razlog za produžetak roka, Ivkovićeva smatra da iza toga stoje pre svega politički motivi.
„Ne sumnjam u informaciju da je bio veliki broj prijava, treba sumnjati u dobru nameru onih koji su pomerili konkurs, odnosno prolongirali proces. Odluka isključivo ima veze sa aktuelnim političkim procesima, odnosno predstojećim izborima. Da to nije slučaj, konkurs bi bio završen bez prolongiranja“, uverena je Ivkovićeva.
Dodaje da poruka koja se ovakvim potezima šalje srpskoj zajednici nije nova.
„Poruka je jasna – bez Republike Srbije nema života za Srbe na Kosovu. To je jasno i bez ovog konkursa, problem je samo što zvanični Beograd svoju poziciju zloupotrebljava na način da građane na Kosovu vidi isključivo kao glasački ‘rezervoar’.“
Posmatrano u kontinuitetu, ovakve odluke nisu izolovani administrativni potezi, već deo šire prakse koja godinama oblikuje unutrašnje odnose u srpskoj zajednici. Umesto da doprinose osećaju institucionalne stabilnosti, često produbljuju uverenje da je zapošljavanje u javnom sektoru pod snažnim partijskim uticajem i da pojedine grupe imaju privilegovan pristup resursima. Upravo to apostrofira i naša sagovornica.
„Ovakva odluka ne stvara utisak, nego ga samo dodatno učvršćuje. Ovo je modus operandi vladajuće stranke – pred izbore nova obećanja, nova radna mesta, novi načini da se dodatno utvrdi stranačka pripadnost ili dobiju novi glasači.“
S druge strane, Ivkovićeva smatra da aktuelna situacija neće promeniti odnose između Srpske liste i kosovskih institucija, jer obe strane u postojećem aranžmanu vide određenu korist.
„Ne mogu da utiču na odnose između vladajuće stranke i institucija. Priština je takođe svesna da nema kapaciteta da preuzme zdravstvo i obrazovanje. Jedino gde Priština može da utiče jeste da ima neki vid kontrole nad količinom novca koja dolazi preko ove dve oblasti, no za to je potrebna Zajednica srpskih opština koja još uvek nije formirana. Zato mislim da je ova pozicija odgovarajuća i Beogradu i Prištini.“
Drugim rečima, granice moći ostaju jasne: Priština bez ZSO ne može da preuzme srpske institucije u zdravstvu i obrazovanju, a Beograd bez izbora ne može da osigura kontinuiranu političku dominaciju.
„Beograd, s jedne strane, šalje poruku kosovskim Srbima da jača dodatnim zapošljavanjem, a Priština, odnosno Samoopredeljenje, sporadičnim porukama o integraciji zdravstva i obrazovanja zastrašuje građane i šalje poruku svom glasačkom telu da će učiniti nešto po tom pitanju – iako suštinski nema kapaciteta za to“, zaključuje Ana Marija Ivković.
