Piše: Isak Vorgučić
Odnos zvaničnika prema medijima u zemljama zapada apsolutno prevazilazi sva naša lokalna balkanska iskustva. Samit NATO saveza u Hagu krajem juna 2025. godine bio je ogledalo tog odnosa.
Zapravo, ono što se zvanično naziva samitom, a što bi po pravilu predstavljalo skup čelnika par desetina zemalja, njihove sednice, sastanci, rasprave, donošenje i usklađivanje dogovora, dogodilo se značajno ranije. Kao i svaka ozbiljna organizacija, širokom kampanjom i bezbrojnim bilateralnim sastancima, dogovorima i telefonskim pozivima, učešćem posrednika i bliskih saveznika, zaključke ovog događaja, koji svakako može da se smatra istorijskim, donela je mnogo ranije.
I ovoga puta, na Samitu zemalja NATO saveza, koji je održan u Hagu, u Holandiji, od 24. do 26. juna, desilo se ono što se inače dešava u tim prilikama; organizovan je medijski prenos koji ovakav događaj prikazuje u najboljem svetlu, pri tome minimalizuje mogućnost dezinformacija i lažnih vesti, a organizatoru omogućava da svoje poruke snažno prenese – kako saveznicima, tako i protivnicima.
Za novinare obezbeđeni svi uslovi
Holandija, koja je po prvi put domaćin samita, imala je za te potrebe na raspolaganju preko 180 miliona evra iz budžeta severno-atlantske vojne alijanse. Novinari prisutni na događaju mogli su da se na licu mesta uvere gde je i kako novac uložen. Nekoliko desetina hektara zemlje u centru Haga, na lokaciji Svetskog foruma, za ove potrebe je ograđeno metalnim ogradama, betonskim preprekama i okruženo naoružanim obezbeđenjem.
Unutrašnjost prostora, ispunjen parkovima i drvećem koje je na pres konferenciji pohvalio i predsednik SAD-a Donald Tramp, opremljen je montažnim objektima dekorisanim plavo-narandžastim motivima koji se ove godine nalaze na logotipu Samita. Od desetina objekata velike površine i raznolike namene, jedna je sala bila namenjena sastanku čelnika zemalja članica, dok su svi ostali objekti praktično bili novinarske arene.
Ogromne sale za oko dve hiljade akreditovanih novinara, prostorije sa odvojenim kabinama za televizijske i radijske ekipe, konferencijski prostori za održavanje pres brifinga sa neimenovanim zvaničnicima, forumi za one fokusirane na dublju analizu, sale za ketering, info pultovi i sve servisne službe, uključujući ambulantu. Ukratko, svi potrebni uslovi da novinari mogu bez poteškoća da dođu do bitnih informacija, postave pitanja i prenesu poruke.
Ovom prilikom, po prvi put je omogućeno da sa Kosova, pored albanskih kolega, događaj prati i jedna redakcija koja izveštava na srpskom jeziku, a sve kao deo organizovane grupe Balkan Press Tour, koju su činila i dva novinara iz Bosne i Hercegovine, kao i dva iz Srbije.
Sa dva na pet
Samiti NATO saveza se sazivaju po odobrenju Severnoatlantskog saveta na nivou stalnih predstavnika (ili ambasadora) ili ministara spoljnih poslova i odbrane. Obično se to čini na ad hok osnovi, kako to zahteva evoluirajuća politička i bezbednosna situacija, koja je u ovom trenutku naročito zabrinjavajuća.
Od osnivanja Alijanse 1949. godine do kraja Hladnog rata, dakle preko 40 godina, održano je samo deset samita. Međutim, od 1990. godine njihova učestalost se znatno povećala, kako bi se odgovorilo na promene koje su doneli novi bezbednosni izazovi.
Haški samit, kao i prethodni u Vašingtonu, za svoj fokus imao je rat u Ukrajini, ali i strahovanje da taj sukob ne ugrozi teritoriju neke od članica, kao i da ruska hiper-produkcija i uvoz naoružanja iz Kine, Severne Koreje i Irana, ne dovede do oružane nadmoći Moskve nad NATO-om u naredne tri-četiri godine.
To je zapravo i glavni razlog okupljanja lidera Alijanse i usvajanja Haškog plana za odbrambena ulaganja, što će podstaći, kako kažu „kvantni skok u kolektivnoj odbrani“.
Dogovorili su se da jačaju odbrambenu industriju i u tu svrhu, za razliku od dosadašnja dva, odvoje čitavih pet odsto BDP-a, čega se postizanje očekuje do kraja 2029. godine. Ponovo je potvrđena nepokolebljiva podrška Ukrajini, kao i rešenost Saveza da „ostaje spreman, voljan i sposoban da brani svaki centimetar savezničke teritorije“. Ovo je ujedno bio i odgovor na mnogobrojna pitanja novinara o „širokom“ tumačenju člana pet ugovora, koji kaže da je „napad na jednu zemlju članicu – napad na sve“.
Uloga generalnog sekretara NATO-a
Mark Rute kao aktuelni generalni sekretar je bio u pravom smislu te reči domaćin, sa teškim zadatkom da ugosti savezničke lidere iz raznih delova Evrope, koji su različitih stavova i političkih ubeđenja. Sa druge strane, ugostiti predsednika SAD-a Donalda Trampa, koji svojim specifičnim stilom donosi drugačiji duh na stari kontinent, bio je, reklo bi se, njegov najznačajniji i, konačno, uspešno obavljen zadatak.
Novinarka Skaj njuza je na završnoj pres konferenciji postavila pitanje Ruteu o „jeziku laskanja“ u razgovoru sa Trampom, kao i o tome što ga je nazvao „tatom“.
„Zar to nije malo ponižavajuće i zar vas ne čini slabim?“, upitala je.
„Ne, ne mislim tako. Mislim da je to malo pitanje ukusa. Ali mislim da je on dobar prijatelj, i kada radi stvari koje nas teraju, na primer, kada su u pitanju veća ulaganja. Mislim, da li biste ikada pomislili da bi ovo bio rezultat ovog samita da nije ponovo izabran za predsednika?“, odgovorio je Rute.
U skladu sa značajem
Na marginama je, doduše, bilo mnogo komentara da je jedino američki multimilijarder preduzetničkog duha mogao da ubedi zemlje saveznice da više ulažu, budući da SAD kombinovano pokriva preko jedne četvrtine budžeta Saveza. Mark Rute je ovo dobro razumeo, pa je i ceo odnos i davanje značaja predsedniku SAD-a bio u skladu sa značajem najvećeg saveznika u Alijansi, ali i onoga koji u ovom trenutku može da povuče ostale članice na važne odluke.
Španiju, jednu od zemalja koja je geografski najudaljenija od rata u Ukrajini, bilo je izgleda najteže ubediti da poveća svoj doprinos. Pre svega zbog aktuelne levičarske vlade, koja je veliki procenat BDP-a svoje zemlje već obećala za socijalna ulaganja. Međutim, čak se i Tramp tokom pres konferencije obratio španskim medijima kroz šalu:
„Vi ste jedina zemlja koja ne plaća. Ne znam u čemu je problem… Znate šta ćemo da uradimo? Pregovaraćemo sa Španijom o trgovinskom sporazumu. Nateraćemo ih da plate dvostruko više“, rekao je uz blagi osmeh.
Dodatni izazov generalnom sekretaru predstavljala je i činjenica da je odnos između predsednika SAD-a i Ukrajine unekoliko narušen nakon njihovog neuspešnog sastanka u Vašingtonu. U javnosti se nisu videli zajedno ni u Hagu, iako je bilo najava zajedničkog obraćanja, ali su prenete poruke u skladu sa nastavkom podrške naporima Zelenskog.
„Dragi prijatelj Volodimir Zelenski je ovde u Hagu sa nama na samitu NATO-a, zajedno sa svojim timom… Naš cilj je da Ukrajina ostane u borbi danas, kako bi mogla da uživa u trajnom miru u budućnosti“, rekao je Mark Rute.
Donald Tramp je o Zelenskom nakon sastanka rekao da je „zapravo bio veoma fin“.
„Znate, ponekad smo imali malo teških trenutaka. Sada nije mogao biti ljubazniji. Mislim da bi voleo da se ovo (rat) završi“, rekao je.
Odnos prema Zapadnom Balkanu
Grupa novinara, u okviru kojom je bila obuhvaćena i naša redakcija, iznela je na konferenciji primedbu da Zapadni Balkan, po prvi put nakon dugo vremena, nije pomenut u završnom saopštenju.
„Šta to znači za naš region? Vi sami nekoliko puta govorite o važnosti regiona za Alijansu. Šta nam možete reći, zašto se ne pominje?“, pitali smo.
„Ovo nije tradicionalno saopštenje, koje biste videli u UN ili u NATO-u u prošlosti… Pokušavamo da se fokusiramo. Dakle, i dalje smo veoma zabrinuti. KFOR je na Kosovu. EUFOR je u Bosni i Hercegovini. Bio sam u poseti regionu. Vodio sam opsežne razgovore sa rukovodstvom u Bosni, na Kosovu. Večerao sam u Briselu sa predsednikom Srbije“, odgovorio je Mark Rute.
Svako od novinara iz grupe imao je priliku i za kraći intervju sa zamenicom generalnog sekretara Radmilom Šekerinskom, koja dolazi iz susedne Severne Makedonije.
Šekerinska je u razgovoru za Radio Kim poručila da je podrška KFOR-u i dalje čvrsta, ali da vojno prisustvo ne može zameniti ono što nedostaje, a to politički kompromis Prištine i Beograda.
„Dolazim iz zemlje koja je gotovo 30 godina pokušavala da postane članica NATO-a. Bilo je potrebno vreme jer su postojale političke prepreke, i kao što uvek govorim mojim sagovornicima u Prištini, morali smo da donesemo teške političke odluke i da postignemo razumne, ali dugoročno održive kompromise kako bismo rešili zastoj (u odnosima) koji smo imali sa susednom Grčkom, i potom se pridružili NATO savezu“, navela je.
Utisak je da, iako su oči nas iz regiona često uperene u pravcu Saveza radi rešavanja lokalnih problema, poruka koja dolazi iz Haga je da je ipak neophodno da više međusobno radimo na postizanju kompromisa.
Jači, pravedniji i smrtonosniji savez
Zaključak Marka Rutea na kraju konferencije da je „ovo jači, pravedniji i smrtonosniji savez, koji su lideri NATO počeli da grade“, može da zvuči grubo samo ako se prenebregne činjenica da se upravo radi o vojnom savezu. On kao takav ne podrazumeva bezuslovno deljenje zajedničkih sentimenata, ideja i stavova, već pronalaženje zajedničkih bezbednosnih interesa zemalja, koje sa suprotne strane imaju nadolazeću smrtonosnu pretnju Rusije sa svojim saveznicima Kinom, Severnom Korejom i Iranom.
Oni koji su rešeni da odvoje više od duplo od dosadašnjih ulaganja zemalja saveznica Alijanse, to čine da bi svoju „smrtonosnu“ moć učinili većom od onih koji više od dve godine seju smrt u Ukrajini.
Na konferenciji predsednika SAD-a Donalda Trampa, novinarka redakcije BBC njuz Ukrajina je posebno pobudila emocije ostalih novinarskih ekipa. Naime, kada je Tramp čuo njeno predstavljanje želeo je da zna gde sada živi.
„Ja sam iz Ukrajine. Radim kao novinarka u Varšavi, tamo sam sa decom, a moj muž je ostao u Ukrajini“, odgovorila je.
„Da li je vaš muž vojnik? Da? Pozdravite svog muža, u redu? Hvala vam“, rekao je Tramp.
Vojnik je jedna od osnovnih mernih jedinica snage neke vojske. Bez obzira na sve veću autonomiju savremenog naoružanja, vojnik je nezamenjiva karika u tom lancu. Međutim, savremeni vojni savezi koje sačinjavaju demokratske zemlje imaju i poseban odnos prema medijima koji njihove poruke prenose. Nema „odabranih“ medija, nema negodovanja zvaničnika pred „nezgodnim“ pitanjima. Svaki novinar dobija zasluženo poštovanje zbog posla kojim se bavi, a ne zbog karaktera redakcije ili veličine i značaja zemlje iz koje potiče.
