Za novinara Idra Seferija, koji je rođen u Peći, odrastao uz sećanja na rat, ali i uz komšije različitih nacionalnosti, Kosovo nije samo mesto – to je priča, lična i profesionalna. Već osamnaest godina, njegov životni i novinarski put isprepletan je sa Beogradom, gradom u koji je stigao ranih dvehiljaditih – tiho, bez znanja roditelja, i u vreme kada je to za Albance bilo gotovo nezamislivo. U novoj epizodi podkasta Alternativne, u okviru serijala „Šta je meni Kosovo?“, Seferi u razgovoru sa Sanjom Sovrlić otvoreno govori o svom dolasku u srpsku prestonicu, o predrasudama i strahovima s obe strane, o jeziku, medijima, identitetu i svakodnevnim susretima koji polako, ali uporno, grade mostove. Od prvih dana uz policijsku pratnju, preko izveštavanja sa terena u osetljivim trenucima, do trenutaka kada mu – i Srbi i Albanci – prilaze da mu zahvale, Idro Seferi deli priču o upornosti, poverenju i tome zašto ne odustaje od ideje da dve strane mogu da pronađu zajednički jezik.
Alternativna: Koliko dugo si ovde, u Beogradu, gde snimamo ovaj podkast?
Seferi: Dok snimamo ovo, skontao sam da je to otprilike neki 13. maj 2007, što bi bilo tačno osamnaest godina otkako živim i radim u Beogradu, a došao sam na par meseci.
Alternativna: Zamalo smo mogli tačno na godišnjicu da se sretnemo i da rezimiramo…
Seferi: Mislim da je vreme da proslavimo punoletstvo u Beogradu, tako da, biće toga.
Alternativna: I, kako donosiš tu odluku? Godina je 2007. kada još uvek traju, ako su ikada i prestajale, tenzije između Srba i Albanaca. Zapaljiva retorika koja dolazi iz Beograda prema narodu kojem ti pripadaš… Kako odlučuješ da dođeš u Beograd?
Seferi: Sada još uvek traju tenzije – uglavnom na severu odakle si i ti. Ako se vratimo u to vreme, sever je bio – uslovno da kažem – zabranjen za Albance, niko tamo nije otišao dugo godina. Tada su južnije još trajale tenzije, bilo je i protesta i blokada puteva, a to nije bilo daleko ni od 2004. kada su se dogodili najveći događaji tog vremena. Sada je mnogo drugačije, u nekim sredinama, rekao bih – da se nešto ipak promenilo na bolje.
U svakom slučaju, živeti u Beogradu je uvek, pa i sada, za Albance – uglavnom neprihvatljiv pojam, jer se jako mali broj ljudi odlučio da dođe ovde nakon ’99.
Ja sam tada kao novinar radio u dnevnom listu „Zeri“ koji je bio poznat onima koji žive na Kosovu, pošto je list postojao i pre rata i za vreme Jugoslavije… U tom trenutku smo kolega i ja, uz podršku Fonda za humanitarno pravo, došli ovde na suđenje u vezi sa slučajem ‘Suva Reka’. Prvi put. Za mene je bilo prilično nepoznato. Tada sam imao 21 godinu.
Alternativna: Je li ti to bilo da prvi put uopšte dođeš u Beograd?
Seferi: Da, to je bila 2007. kada sam došao prvi put i to je bilo nedelju dana novinarskog putovanja, da nešto pišemo o Beogradu. Bili smo samo nas dvojica. Tada je to bilo uz kontrole, pratnju policije. Došli smo s porodicama žrtava rata i bilo je interakcije, ali ne velike. Proveo sam par dana u pokušaju da pričam s ljudima. Poznavao sam par kolega iz Beograda koji su ovde živeli i radili i oni su ranije dolazili u Prištinu. Tada je Asocijacija novinara organizovala večeru i ja sam naravno išao da se sretnem sa kolegama, pa sam njih zvao da me izvuku iz te situacije gde smo stalno sa policijom, da bih mogao da se krećem sam, da saznajem… Osnova i priroda našeg posla je da, ako možemo – nešto prirodno da saznamo…
Alternativna: Da li si tada tako dobro govorio srpski jezik?
Seferi: Nisam tako dobro, ali govorio sam srpski jezik od detinjstva. Odrastao sam u Peći sa komšijama koji su bili Bošnjaci, Srbi i drugih nacionalnosti i uvek sam imao interakciju, znao sam da se snalazim. Naravno, jezik se uvek uči i sada saznam nešto što ne znam.
Ali to je bila strašna situacija. Sećam se da mi je tada bilo nejasno gde smo. Hotel je bio na Banjici, ja sam mislio da je to neka šuma, predgrađe Beograda – gde su nas ‘sakrili’, a to je zapravo samo bio kraj gde ima puno drveća. Ali, za mene je bio nepoznat i mislio sam ‘da, sigurno je opasno, ne žele da budemo negde blizu grada’. Onda sam otišao jednu noć i ispričao se sa ljudima, lepo se proveo, sreo kolege. Posle toga sam mislio ‘kako je moguće da u ovom obimu tenzija, istorije i svega, ne postoji tolika razmena informacija iz prve ruke’, jer i dalje, kao što znaš, većina medija prevodi pojedine tekstove sa srpskog na albanski. Srpski mediji tu i tamo imaju dopisnike, ali nemaju sve, ne postoje takvi budžeti da se radi svakog dana nešto i van politike.
I mislio sam da bi to bio najveći izazov, ako si sa Kosova, mlad novinar, Albanac – da je Beograd to mesto gde treba biti. Onda sam malo širio glasine, da testiram tu ideju kod nekoliko medija. Moji mediji su rekli ‘nikako’, ali su mi drugi nudili posao i kada je to postala realnost, onda mi je bio inat da ne odem, jer sam već rekao da hoću. Takvi smo mi iz Peći, pa sam morao da dođem.
Prvih godina, naravno, još uvek dosta svega svežeg i po Beogradu. Bio je još uvek, ne samo Generalštab kod Vlade Srbjie – bombardovan, nego i druga mesta. Bilo je izazovno na početku. Meni i zbog toga što nisam znao dokle mogu da pričam s ljudima, kako ću se snaći, da li ću imati prijatelje i tako dalje, ali je to prošlo.
Naravno, tada doći u Beograd uopšte nije bilo tehnički moguće, jer smo imali UNMIK lične karte, kojih se, verujem, sećaš. One nisu bile priznate od strane Srbije, iako su bile izdate po Rezoluciji 1244. Morao sam da nađem način da me neko pozove na neki seminar. Tako sam došao ovde. Nisam znao da li mogu da se vratim ikada, kako će se to razviti… Ali, eto, osamnaest godina kasnije, još uvek sam tu. Mojim roditeljima i dalje nije lako.
Alternativna: Kako su oni gledali na tu odluku da dođeš u Beograd?
Seferi: Pa nisu gledali, jer nisu znali. To je bio prvi korak.
Alternativna: Kada su saznali?
Seferi: Kad sam došao ovde da živim. Zvao sam sa granice ili administrativnog, kako da kažemo sad u Srbiji, prelaza. Došao sam do Merdara gde je bilo dometa i mislio sam, ako zovem odmah, kakve su mame, neće me zvati dan-dva, možda će biti mirna. Zvao sam je, rekao sam joj da je sve u redu, da radim i onda sam mislio ‘smisliću neku ideju’. Prošlo je nekih nedelju dana, oni su shvatili da me nema.
Alternativna: I onda si se ukazao negde na ekranu…
Seferi: Da, naravno, jer kao novinar ne možeš da se kriješ mnogo dugo. Tada sam prešao iz Zerija u Express. Moj zet i pojedini iz moje porodice, koji su pratili medije – videli su da piše ‘od našeg stalnog dopisnika’.
Moj tata je išao do Prištine poslovno, na poslu su mu rekli da ja tu ne radim više i shvatio sam da je trenutak da moram da ih pozovem. I, naravno, pošto sam novinar, majka me je pitala ‘kada se vraćaš?’. Rekao sam joj ‘ja se ne vraćam, ostajem da živim, pošto ću da radim’. Smislio sam priču da će to da traje samo šest meseci. Mislim da je pala u nesvest posle toga i pokušala da me nekako nagovori da ne ostanem ovde, ali je bilo kao ‘samo šest meseci’, pa sam smislio da ostajem još šest meseci i tako su prošle godine. Sad kad hoće da me kritikuje kaže ‘znaš da si rekao samo šest meseci’. Ja kažem – ‘pa dobro, još samo šest meseci, evo’.
Alternativna: I šta kaže sada?
Seferi: Bili su da me posete, šest-sedam puta. Došli su kad su imali prilike. Sada je lakše da putuju, samo moraju da se odluče. Ali znam da prvi put kad su došli… To je bilo pomalo i smešno zato što su morali da slažu ili kažu na Merdaru da su imali pozivno pismo. Tada se to moglo preko Ministarstva unutrašnjih poslova, da pozivate nekog na neki seminar. I sad možete da zamislite, moj tata u penziji, mama sličnih godina, dolaze sa pismom da idu na seminar. Moja mama nije mogla dugo da laže i rekla je ‘imamo i sina tamo’ i onda su tako prošli. To je bio prvi put.
Ali taj prvi put je bio emotivan i meni i njima. Njima je palo teško, kako će da se snađu, tada su videli policiju prvi put… Moj tata se malo plašio u to vreme. Ali sam pozvao sve moje prijatelje koje sam tada znao i imao u Beogradu i rekao sam im da su mi došli roditelj i da bi bilo dobro da svrate. Oni su stvarno svi hteli da upoznaju moje roditelje. Kada su videli da imam puno prijatelja u Beogradu, onda su se malo smirili, bilo im je mnogo lakše i onda je bilo sve bolje i bolje.
Alternativna: Kad kažeš u prvim godinama bilo je izazova, problema ili kako god to zvali. Šta se dešavalo? Da li se sećaš neke konkretne situacije gde si se možda uplašio, osetio ugroženo ili na bilo koji način…?
Seferi: Naravno. Mislim da je najvažnije stvarati poverenje koje je izgubljeno i dok se to stvara svakodnevnim kontaktima, komunikacijom, onda i ti strahovi nestanu, i sa jedne, i sa druge strane. Bio sam otvoren da komuniciram s ljudima, ali možda su i oni mislili ‘ko je sad pa ovaj, i kakav je ovaj ludak neki koji je došao kao tu da živi, koja je njegova namera?’… Vremenom to prođe kad želimo i bilo je tako.
S druge strane, mi kao novinari uvek radimo stvari koje su često neprijatne bez obzira na to kojoj naciji pripadamo – da li si Srbin, pa si na nekom terenu gde su svi Srbi, pa te neko mrzi svakako. Promenila su se vremena otkad smo počeli da radimo. Nekada smo bili dobrodošli na selu, u gradovima. Svi bi rekli – ‘novinari, izvolite!’, a sada kad dođemo, to je – ‘mrš odavde’.
Tada su bili u toku procesi, još uvek su trajali pregovori, posle je Kosovo proglasilo nezavisnost, ovde je bilo demonstracija, sve te stvari sam morao da pratim na terenu, a ponekad i da izveštavam na albanskom, što je bilo teže nego srpskim kolegama sada da izveštavaju iz Prištine ili drugde na srpskom sa ulice, to nije bilo svejedno nikada.
Vremenom, samo naše prisustvo postane normalnije, ali svemu tome treba dati vremena. A i bilo je situacija na početku, jer nisam znao kako stvari funkcionišu u Beogradu. Ljudi su ovde u ekipama, imaju svoje ljude i malo je teže da napraviš i ti svoju ekipu, ali to je makar za mene davna prošlost. Imam mnogo ekipa u Beogradu sa kojima mogu da se družim.
Alternativna: Recimo ti staneš i izveštavaš na albanskom i šta se desi? Neka situacija ili da li uopšte prepoznaju ljudi koji je jezik u pitanju?
Seferi: Ne toliko, u Beogradu naročito, što je čudno.
Alternativna: Toliko pričamo o Albancima, a ne prepoznajemo…
Seferi: Da, čak kad sam se prijavio da živim u Beogradu, trebalo je da se uradi terenska provera. Imam na papiru to, jednom me je MUP odbio zato što su komšije izjavile da pričam u zgradi telefonom na francuskom. Verovatno sam pričao na albanskom dok sam ulazio u lift ili ko zna šta je bilo. Tako da je to nepoznavanje ljudi još uvek stvar koja postoji, naročito u Beogradu. To je tako jednostavno. Malo ima komunikacije.
Malo se to poboljšalo sa kovidom kad su ljudi krenuli na more u Albaniju, pa su prešli – neki preko Kosova – pa su videli da nije sve tako strašno. Naravno, ne oduzimam pravo bilo kome da se oseća ugroženim ko živi tamo, ali nisu stvari crno-bele.
Bilo je i događaja kad dođu i pitaju nas ‘za koju televiziju radiš?, zašto si ovde?’. Postoje oni podobni i nepodobni i morao sam da se snađem. Plus, nakon nekog vremena, napravio sam ‘grešku’, jer neko vreme nisam bio u javnosti uopšte, znači, izveštavao sam, radio svoj posao i to je to. Ali je kolega Miloš Todorović, tada je radio za Slobodnu Evropu, i postojala je još uvek televizija Avala, imao emisiju i mi smo radili zajedno u jednoj kancelariji i insistirao je da budem gost. I napravio sam tu grešku – otišao sam jednom, onda su me svi zvali i onda više nije bilo smisla da uopšte ne odem, ali ljudi su počeli da me prepoznaju. Imao sam i jako pozitivne komentare, da se desilo da ljudi hoće da pričaju sa mnom ili da sam dobrodošao negde zato što znaju ko sam, šta sam, kakav sam, šta pričam i tako dalje.
Alternativna: I već si prepoznatljiv u javnom prostoru, u medijima u Srbiji, možemo to tako da kažemo.
Seferi: Uglavnom da, mislim da nisam gostovao samo na vremenskoj prognozi.
Alternativna: Ali sada mediji na srpskom jeziku u Beogradu, većina njih zapravo, ima gotovo svakodnevno rečnik koji je prema Albancima i uvredljiv i često se koristi termin „Šiptar“, što je uvredljiv termin za Albance. Dakle, bilo je i tužbi i procesa zbog toga. Međutim, i dalje imamo vrlo negativnu kampanju u tabloidima i pojedinim medijima sa nacionalnom frekvencijom. Kako na to gledaš, je li gledaš uopšte te medije?
Seferi: Gledam sve medije regionalno i čitam, a i gostovao sam kod većine, pa i kod tih što kažu „Šiptari“, zato što sam mislio da treba njihova publika da sluša i nešto drugo. Znam kakva je situacija, da jedna i druga strana ne komuniciraju, ali meni je bilo važno da ljudi slušaju šta imam da kažem.
Primetio sam da ponekad kad ja dođem, oni malo budu pažljiviji, što je u redu ako mogu da utičem na nečiji program da sat vremena budu fini. Meni je već to uspeh, mislim da je to dobra stvar.
A to što se takva cela slika koristi jeste i trenutna situacija sa dijalogom, odnosima i politikom i ne može to da se promeni. Naravno, ljudi imaju navike da kažu „Šiptar“, kao što imaju Albanci kad kažu „škije“, ali na TV-u se na Kosovu to mnogo ređe koristi, koriste sagovornici na ulici. Primetio sam da često voditelji opominju sagovornike da to ne treba da se kaže, a ovde su dobijeni neki sudski procesi… Čuje se i predsednica skupštine koja to koristi i onda ne možete da očekujete bolji tretman, jer je politički konsenzus da je to u redu, da oni to zaslužuju, a to nije u redu.
Mislim da će se to promeniti kad stvarno bude postojala volja za boljim odnosima i za rešenjem problema na političkom nivou između Kosova i Srbije, a to sad ne izgleda da je tako.
Alternativna: Ti zapravo veliki deo svog pojavljivanja i privatno i poslovno koristiš da utičeš na poboljšanje odnosa Srba i Albanaca ili da makar u javnom prostoru približiš te, različite, perspektive. Šta ti to treba u životu? Šalim se, naravno, ali napravio si dobar uvod zato što zapravo mnogo toga zavisi od političke volje i mi kao pojedinci u suštini ne možemo mnogo toga da uradimo.
Seferi: Ali možemo da guramo politiku, jer ako mi ne probamo ništa, oni će skroz stati i to je cela poenta lobiranja za bolji život.
Alternativna: I zašto ti je to bitno? Mogao si da ostaneš u svojoj zoni komfora?
Seferi: Kad si mi poslala da se podkast zove ‘Šta je za tebe Kosovo?’, razmišljao sam, jer je to veliko filozofsko pitanje. Onda sam napravio par testova, rekoh ‘ajde da guglam ‘šta je tebi Kosovo’ i našao sam nekoliko stvari.
Pre par godina sam čitao tekst naše drage koleginice Tatjane Aleksić koja je poreklom sa Kosova, za koji mislim da je odličan tekst i dobar tretman priče, preko ličnih emocija, ali ne da kažemo nekakvo podsticanje na mržnju, nego slušaš i jednog i drugog.
Za mene je Kosovo sećanje na lepo i ružno detinjstvo, ali i nekakav san da ćemo mi svi regionalno postati jednog dana oni ljudi koji se bave razvojem, normalnim životom i koji razmišljaju o tome šta mogu zapravo da nađu korisno jedno kod drugog.
S obzirom na to da sam u Peći doživeo rat sa petnaest godina i izgubio neke od rođaka, članove porodice, neki su bili ranjeni, morali smo da budemo izbeglice, pa onda naše komšije… i to je menjalo dosta stvari o kojima mi sada ne pričamo. Smatram da je to loše, jer nismo dostigli taj nivo da možemo da kažemo jedno drugom sve što je tu da se kaže.
Ako Srbi i Albanci idu ka boljim odnosima, ka pomirenju, to će značiti da smo dostigli taj nivo svesti šta mi želimo, šta nama treba i šta zaslužujemo u budućnosti. Mislim generalno da je cilj angažmana svih nas, ne samo mene, jer je bilo stotina i hiljade onih koji su se angažovali i koji su tako mislili, da jednog dana rezultat bude možda i pomirenje, ali ne ono utopijsko, nego jednostavno da razumemo da je svako čovek, da svako treba da ima svoja prava i da se na taj način interesujemo jedni za druge, ali uz slušanje, razumevanje i priču koja je važnija od svega.
I vidim da ljudima politika malo zagrejava situaciju, sa druge strane, ljudi imaju druge probleme, odlaze odavde i tako dalje.
Između ostalog, dok sam guglao to ‘Šta je meni Kosovo?’, našao sam i neki tekst da su – kad je bila neka od rundi dijaloga – pitali nekog šta misli o tome, a njemu je bilo najvažnije da li će neki Neša – gde kupuje cipele, da ima popust uskoro. To je situacija koja se dešava.
Ako gledamo popis stanovništva Kosova, a i Srbije, u poslednjih deset godina dosta je manje ljudi u ovom regionu, a to je zato što ljudi odlaze, nađu druga rešenja i onda odlično komuniciraju na nemačkom jeziku.
Alternativna: Kažeš ima i lepih i ružnih sećanja. U stvari o svakom i tom ružnom i lepom segmentu tvog ličnog iskustva bi mogli da radimo serijal verovatno, ne samo ovaj kratak razgovor. Koja je tvoja prva asocijacija na Kosovo? Možemo da izdvojimo i jednu ružnu i jednu lepu ili više ružnih i više lepih ili kako ti misliš…
Seferi: Meni je Kosovo generalno jedna lepa stvar. Uvek se sećam Prokletija, planina, Peći gde sam odrastao, gde uvek idem i volim da odem i da uživam u tim lepotama, ali su tu i ljudi i prijatelji, od Leposavića pa nadalje. Ružno mi je što je Kosovo i dalje na mnogim nivoima i ne samo ljudima u Prištini i u Beogradu, nekakav alat za cenjkanje i za produženje agonije ovog regiona i nadam se da će to jednog dana prestati.
Alternativna: ‘Ajde da podelimo ovde. U šali sam te pitala šta ti je to trebalo da se baviš tim odnosima i da pokušavaš da popraviš te odnose. Sećam se, jednom smo sedeli zajedno u Severnoj Mitrovici. Znam da si bio ti, bila sam ja, bili su neki naši prijatelji, za tim stolom je bilo jedno pet Srba i ti. Sećam se da su ljudi prišli da pozdrave tebe.
Seferi: Bili ste ljubomorni.
Alternativna: Da, pa bila sam ljubomorna, evo, priznajem. Odlično se sećam ko je prišao, to je čovek kojeg i mi poznajemo. Ali prišao je i rekao ‘ja sam došao da pozdravim ovog čoveka’. Da li te situacije, ja sam jednoj svedočila, budu satisfakcija? U trenutku kada su tenzije, kada postoji nepoverenje između Srba i Albanaca, kada se recimo posebno sever Kosova u Prištini gleda na određeni način – da su tamo samo tenzije, da niko ne sme da dođe, sediš u Severnoj Mitrovici i ne samo što sediš, nego ljudi prilaze da te pozdrave i da te cene.
Seferi: Šta meni to treba? Šta će meni ta priča? Mislim da ljudima generalno treba nešto normalno, da pričaju nešto normalno, pošto ima malo toga i onda se mnogi pitaju da li je nešto iskreno. Naravno, i u Prištini ne gledaju uvek blagonaklono na sve moje stavove, kao i u Beogradu, ali ja mislim da je to neki rezultat.
Ono što mi je uvek drago i kad odem u Prištinu, priđu mi ljudi i kažu ‘o, svaka čast za to šta pričaš, što radiš’ i tako dalje, obični građani. Tako da je to najveće bogatstvo, jer nisam bogat od novinarstva. Isto je jako značajno kad ti neko – uslovno rečeno sa druge strane – tako priđe.
Sećam se jedne situacije kad sam u mnogo navrata izveštavao sa severa Mitrovice, a i sa Kosova generalno. Jednom sam bio u Trepči. Pošto sam radio već jedan prilog iz južne Trepče, hteo sam da radim i sa severa gde Srbi rade. Dobio sam mogućnost da idem tamo, da snimim i radio sam. Sećam se tada, mislim da smo se sreli…
Alternativna: Jeste, sećam se da sam ti rekla ‘tebe puštaju, ali mene neće da puste‘.
Seferi: Sa mnom je bio Pavle, snimatelj koji je poreklom iz Prištine. Bilo je jako zanimljivo tokom posete. Bio je jedan od radnika koji je imao verovatno šezdesetak godina, u tom trenutku je čekao poslednji, možda po hijerarhiji nije bio najvažniji… Sećam se da kad sam se pozdravio sa svima, on je bio među poslednjima i onda onako čvrsto me uhvatio za ruku i rekao mi ‘Hvala, ja tebe pratim, znam šta pričaš. Hvala što pričaš to’. Bilo je veoma nežno i emotivno i naježio sam se od njegovog pristupa, jer sam shvatio da on to iskreno misli i koliko je značajno da mi svi zajednički pričamo korektno o tome šta radimo i šta izveštavamo i pričamo i za šta se zalažemo.
Alternativna: Misliš da oni to prepoznaju?
Seferi: Ne vide mnogo toga, da mi svi pričamo. Mislim svi smo novinari, postoje trenuci kad se zanesemo, jer smo odande (sa Kosova, prim. aut.), postoje emocije. Neki ljudi planu, u tim trenucima se prepoznaje da li ćemo reći ono što jeste, što treba, što pokušavamo nešto konstruktivno ili ne i mislim da oni prepoznaju da postoji nešto, neka situacija, dobra namera, iskra, da, eto, ima nade.
Zato što su svi ljudi umorni od ovih priča. Ja sam mislio pre dvadeset godina da ćemo mi već biti u Evropskoj uniji, pa mogu da se kandidujem za Evropski parlament, ali očigledno su ovi što nas koče uporniji od nas. Možda je, ne trenutak da odustanemo, nego da se reorganizujemo i da pokušamo da damo drugačiji odgovor tome. Jer, ipak i od rata je 25 godina, mnogo toga se promenilo…
Alternativna: Delimično si i sam to spomenuo, ali i da postavim to pitanje, što je i naziv podkasta. Šta je tebi Kosovo?
Seferi: Teško je odgovoriti. Ne bih ušao u simboliku. Tu su rođeni moja majka, tata, moji preci i generacijama smo tu, ali meni je Kosovo grupa ljudi koja se ipak snalazila u raznim okolnostima i preživela i ta snaga koja se tu jako često nađe.
Ali kao što sam rekao, žao mi je što je to uvek politička priča koja ne prestaje, u kojoj ne postoji iskren dijalog i namera da se to reši na račun ljudi koji sada žive, jer za politiku je u redu da se to reši i za pedeset godina, ali mislim da što se duže čeka, to će biti veći problem.
Istovremeno, uvek neka nada može da dovede do toga da se jednog dana to razvije drugačije, da se neka tamo deca bave razvojem stvari, budu prvaci sveta.
Alternativna: A šta bi ti voleo za Srbe i Albance, i one koji žive na Kosovu, i one koji žive ovde, bude Kosovo? Ako bi mogao nekako da utičeš i ako bi ti bio ta osoba, a pokušavao si da utičeš… Nije na odmet da kažemo, često vodiš prijatelje da posete Kosovo i učestvuješ na različitim programima razmene, da ljudi jednostavno putuju, vide gde i kako izgleda i da im to na neki način otvori vidike i da možda steknu poverenje, razbiju neke predrasude…
Seferi: I jedna i druga sredina, ovde i tamo, ili kako god da uzmemo, možemo da gledamo šta tu ima lepo. Ja bih voleo da ljudi iz Beograda odu na Kosovo na planinarenje, da obiđu manastire i druga mesta, da imaju potrebu da odu tamo, da im bude lepo, da mogu da shvate da je vredno otići i gledati i nešto saznati, da idu tamo zbog dobre hrane, muzike, planina, bilo čega što ih može dovesti, da možda nešto nađu, trguju, nešto lepo razmene, da vide da li tamo postoji rešenje za nešto što nema ovde i obrnuto, da to bude potpuno normalno. Kao što je, recimo, to da nekada ljudi s Kosova ovde dolaze zbog lekara. Ali sada dolaze i onako, iako to nije vidljiv i veliki broj, ali imaju potrebu nekad i da odu na neki festival… Da je to nešto što može da nas izvede na pravi put i da Kosovo bude domovina i Srbima, Albancima i drugima. Da ne postoji potreba za policijom ili da saznajemo da li će se nešto rešiti u Briselu, nego da to bude rešeno. Da postoji brzi voz, avion, stvari koje su u ovom vremenu prilično normalne. Ja i ti bi mogli kući… Da oni ulože toliko energije koliko ulažu da sprečavaju jedni druge – u prugu, ja i ti, za dva sata, možemo ići kući svakog vikenda ili na kafu, na večeru, do tamo.
Razumem politički trenutak i političke emocije i istoriju, sve to, ali jako je veliki problem da se ne pomeramo od toga, ako to ne uradimo šta je alternativa?
Šta mi možemo da očekujemo? Da ćemo da nastavimo sto godina, da neko neće biti ravnopravan sa drugim, da neće verovati drugom čoveku bez obzira na to koliko se mi trudili? A to se još uvek dešava, nažalost…
Ne bih da uđem u ove dnevno-političke situacije, ali nije lepo to što se dešava i što se ulaže toliko truda, godinama, u pogrešne stvari.
