Šta je meni Kosovo? — jednostavno pitanje, ali u stvarnosti mnogo složenije. Za neke je to politički problem, za druge kolevka identiteta, za treće geografska tačka na mapi. Za novinarku Tatjanu Aleksić, urednicu i dugogodišnju novinarku N1 televizije, Kosovo je i profesionalna misija i duboko lična priča. „Meni su tamo ostali samo grobovi. Grobovi predaka“, kaže ona, u razgovoru koji nadilazi uobičajene političke okvire i zalazi u polje sećanja, gubitka i identiteta.
Tatjana, prvo, hvala što si odlučila da pričaš s obzirom na to da tebe vidimo samo u ulozi voditeljke, a ne i one koja odgovara na pitanja. Čime smo zaslužili to poverenje da ipak odlučiš da gostuješ?
Prvo da kažem da mi je stvarno izuzetna čast ako ja otvaram ovaj serijal sa ovakvom jednom rečenicom ili naslovom koja dosta zvuči jednostavno, ali dosta je kompleksna, ne samo za mene, tebe, već čitavo društvo.
Mi smo neformalno tebe nazvali i kumom ovog serijala, zato što, razmišljajući o tome na koji način, kako da ga nazovemo, setila sam se tvog teksta i delom onog što si iznela u tom tekstu baš pod tim nazivom “Šta je meni Kosovo”. Neću odmah pitam to najteže pitanje. Sada se znamo neke četiri godine, ono što je meni prvo poznanstvo sa tobom jeste da sam primetila da odudaraš od nekih ljudi iz javnog prostora u Beogradu i da o toj temi Kosova nekako više znaš i više se njome baviš nego većina. Pa da li je to samo profesionalni izazov ili je taj deo gde ti negde imaš poreklo? Tvoja porodica je sa Kosova.
Hajde da to razdvojimo u dva dela. Bavim se dosta Kosovom, naročito u poslednje dve ili tri godine zato što mislim da je to važno. To u suštini nema mnogo veze sa poreklom i sa tim vezama, o kojim ćemo pričati kasnije. Jasno je da je Kosovo ne samo tema u dnevnoj politici, nego je pitanje Kosova i odnosa prema onome što se tamo dešava nešto što se provlači kroz čitave naše živote, da je određivalo političke sudbine, političke uspone, političke padove, da je odredjivalo u nekim trenucima i sudbinu čitave zemlje. Način na koji su se, ljudi koji su u tom trenutku bili na vlasti, odnosili prema tom pitanju je imalo dalekosežne posledice na čitavu zemlju i mislim da je važno i mislim da nije ispričano. Ne mislim sad da nije rešeno, nego da nije ispričano, da ga nismo sami sebi ispričali, da ga nismo ispričali ljudima koji tamo i dalje žive i da nismo u miru sami sa sobom kada je ta tema i mislim da je važno da se o tome govori. Šta će na kraju biti – to je van naše moći, ali mislim da je važno da tu temu držimo u fokusu zbog nas samih.
Tokom, kažeš poslednje dve-tri godine, zato što je bilo dosta tenzija pa si se više bavila, ali zapravo si se bavila itekako kroz svoju karijeru i Kosovom i pratila si, mogu da kažem, najvažnije događaje u vezi sa tim proteklih već dosta godina tvoje karijere. Koji su to događaji koje bi izdvojila, koje si videla kao prelomne, da prisustvuješ, izveštavaš o njemu i da kažeš – ‘e ovo ja sada izveštavam o nečemu što je istorija’, da tako kažem.
Mnogi su trenuci u vezi sa Kosovom bili istorijski. Sad ja govorim o nekom periodu od 2000. na ovamo. Razne su se stvari dešavale. Razne su se stvari dešavale u Beogradu koje su bile povezane sa onim što se dešavalo na Kosovu. Neke od tih upečatljivih stvari, teških, zahtevnih je bilo. Neke stvari su bile i nasilne. Setimo se samo 17. marta, nasilje koje posle toga se desilo u Beogradu, paljenje Bajrakli džamije, to se sve dešavalo na ulicama Beograda. Onda smo imali samo formalno priznanje nezavisnoti Kosova, mitinga u Beogradu, različite političke stranke su se na tom mitingu pojavile, kasnije su od tog mitinga dizale ruke. Imali smo tada paljenje američke ambasade, imali smo i stradale, to se sve dešavalo pred našim očima, pričam iz perspektive beogradskog novinara. I taj jedan u nizu događaja, kome sam i lično prisustvovala, koji je možda politički odredio stvari, to je dolazak Angele Merkel u Beograd. Razgovori sa Borisom Tadićem, njen zahtev da se ukinu ‘paralelne institucije’. Nemušt odgovor Beograda u tom trenutku i nemoć aktuelne vlasti da se sa time izbori. Mislim da čak u tom trenutku niko nije ni shvatio kakve će dalekosežne posledice tog događaja biti i tog zahteva koji je došao iz Nemačke prema vlastima u Srbiji. Od tada se nekako okreće taj stav zapada prema ljudima koji u tom trenutku vode državu i to na neku drugu stranu. Bila sam takođe i u Briselu kada je Srbija trebala da dobije status kandidata, kada prvi put nije dobila status kandidata, kada Nemačka to nije dozvoljavala zato što je bilo nasilja na prelazima, paljeni su prelazi Jarinje i Brnjak, bili su povređeni vojnici KFOR-a. Nekako se Kosovo uvek provlačilo kroz sve te političke sudbine, to sam već rekla, da ne ulazim u priču o Miloševiću. Kosovo je uvek nekako bilo prisutno i uvek je bilo nekako istorijski. Pratila sam i mnoge delegacije na različite pregovore, odakle su se vraćali uvek bez dogovora i uvek se činilo da šta god je u tom trenutku bilo ponuđeno nije bilo dovoljno, ali se ispostavilo da je svaki put nuđeno sve manje. Sećam se, na primer, kada je odbijen Ahtisarijev plan, kada su rekli ne može Srbija to da prihvati. Sada mnoga prava srba na Kosovu zapravo potiču iz Ahtisarijevog plana i da ga nije bilo, čak ni toga ne bi bilo.
Kako je izgledalo izveštavati? Dakle, to je jako emotivno. Kad god se govori o Kosovu, kao što si spomenula, dovodilo je čak i do nasilnih nekih događaja, još uvek postoji i ta međuetnička mržnja, različite realnosti, da tako kažem, i način različitog gledanja na tu temu uopšte. Koliko je bilo teško izveštavati o toj temi, da li si nekad imala neke neprijatnosti zbog toga, pokušavajući da radiš samo svoj posao, da budeš novinarka, a ne tako što navijački i na određeni način, što se često od novinara očekuje kada izveštava? Kako si nalazila taj balans?
Ovde se na mnoge teme emotivno reaguje. Možda čak iz ove perspektive neko ne bi razumeo način na koji se nekada doživljavalo to kako se izveštavalo o, na primer, potrazi za haškim beguncima. Kosovo je tema koja je, prvo prati taj čitav mit od Kosovskog boja na ovamo, o tome da je to srce Srbije, da je to centar naše kulture, da je to ono što nas čini Srbima, hajde tako da kažem ili građanima Srbije, da je to nešto duboko u našem biću, praćeno sa dosta nerazumevanja. U onome što se dešavalo devedesetih, svako snosi svoju krivicu, daleko od toga da mi, hajde reći ću mi – nismo ni za šta krivi i odatle ide i to nerazumevanje šta se tamo dogodilo i zašto se to tako dogodilo i da li je moglo da bude drugačije. Mnogo nam je važno, a i dalje nismo uspeli da to sagledamo sa svih strana, svih aspekata, da se sami sa sobom pomirimo šta je to bilo i gde su i naše greške. Grešila je i druga strana i mi smo stradali, kad govorim mi, mislim na srpski narod. Stradali smo dosta u tom procesu, ali daleko od toga da smo bili jedini.
Govorimo o tome da ljudi prepoznaju samo ono što je njihova lična žrtva, a ne ono što je žrtva i sa druge strane, odnosno svako igra svoju ulogu žrtve, a ne prepoznaje da je i neko sa druge strane to bio?
Da, i onda kad su takve teme u pitanju koje su dosta emotivne. Gde ljudi imaju jasna ubeđenja o nekoj temi, onda to bude i dosta teško za izveštvanje, neko ko se drži pravila profesije, ko stavlja činjenice ispred svega, tebi nije teško da znaš da ispričaš šta je bilo ili kako je bilo, ali uvek je tu pitanje percepcije spolja. Da li si dovoljno dobar novinar, da li si dovoljno dobra Srpkinja, da li dovoljno dobro razumeš svoju zemlju? I odatle je zapravo krenulo i to, taj tekst o kome ćemo pričati ‘Šta je meni Kosovo?’.
Kada to kažeš, s ozbirom na to da se lako lepe etikete – ‘strani plaćenici’, ‘izdajnici’… Kada si ti i dobra novinarka i Srpkinja, gradjanka Srbije ili kako god to nazvali… Kako ti to vidiš?
Mislim da i dobra Srpkinja i novinarka, građanka ove države, što bi se reko sve po PS-u. Držim se svoje profesije, držim se ustava i zakona zemlje. Držim se svega onoga čega bi se svako profesionalan – držao. Nemam tu šta sebi da zamerim što se tiče posla. Jer sam ja pre nego što sam počela da radim na N1, radila sam na B92 u ona njena slavna vremena i tamo su nam stalno lepili etikete. ‘Strana plaćenica’, ‘izdajnica’, ‘nedovoljno dobra’, ‘ne voliš svoju zemlju’. Stalno sam u nekom mediju koji pokušava da se drži ili se drži profesionalnog standarda, ali stalno ti neko lepi neke etikete.
Zato što u stvari ne ideš u skladu sa narativom neke političke partije ili… ?
Zato što to nije moj posao. Moj posao nije da pratim narativ bilo koje političke partije, ili bar ne bi trebalo da bude, već da pratim činjenice. Činjenice su svete.
Da se vratimo na taj deo koji sam spomenula, da zapravo imaš i poreklo sa Kosova, odnosno tvoj otac je sa Kosova. Kakva su tvoja sećanja u tom privatnom delu i koliko te to, na neki način, ako sam te dobro razumela – ne određuje u profesionalnom smislu, jer jasno je šta je profesija? Koliko u identitetskom? Da li ono jeste deo tebe?
Svakako jeste. Samo bih htela da napravim uvod za taj tekst – šta me je inspirisalo. To sam ti objasnila – da mi tokom čitave karijere neko nešto spočitava. U smislu javnosti. I onda je jedan političar stalno govorio kako nekome nije stalo do Kosova ili ‘šta vi znate o Kosovu’, ‘baš vas briga šta se na Kosovu dešava’ ili ‘Kurti radi ovo, a vi – baš vas briga’ i tako dalje. I onda u jednoj emisiji, mislim da je bio Utisak nedelje, nešto je Olja Bećković krenula da pita ljude ‘šta je vama Kosovo’ i onda me to inspirisalo da napišem tekst o tome šta je meni Kosovo, jer mi kao neki ljudi koji nemaju veze sa Kosovom, zbog toga što radim svoj posao spočitavaju nekakvu vezu sa Kosovom ili to da nisam dovoljno dobra Srpkinja. I onda sam to napisala, to je moja lična, intimna stvar, ali sam po nagovoru prijatelja odlučila ipak to da napišem. To mene ne određuje kao Tatjanu Aleksić, ali to jeste deo mene. Moj otac je rođen na Kosovu, u jednom selu pored Kosovske Kamenice, on je bio post-ratno dete, rođen je 1948. godine. To je bio jedan nerazvijeni kraj tada, pretpostavljam da je i sada. I mene za taj deo vezuju slike iz detinjstva, odlazak tamo sa roditeljima, druženje sa babom i dedom. Iz ove sada moje perpsektive kada gledam i kada sam bila dete bilo mi je potpuno drugačije. Imam babu i dedu koji su iz Smederevske Palanke koji su 100 kilometara od Beograda, koji su živeli u potpuno nekim drugačijim uslovima i ovi koji su bili 400 kilometara od Beograda – to izgleda kao dva potpuno različita sveta. U tom tekstu opisujem koliko mi je to bilo naporno i to putovanje i to da je uvek moralo da se pravi pauza u Nišu, da se jedu pljeskavice i uopšte ta slika, kako je to izgledalo. Sam način na koji ljudi govore je bio drugačiji. To sada neko ne može da razume, ali to kad opisuješ – to je kao da si ušao u neki drugi svet. Ali to jeste deo mene i onda sam u tom tekstu opisala kako je i lično za našu porodicu izgledala ta ’99 godina i raspad svega.
Kada si poslednji put bila sa porodicom, da ste porodično otišli na Kosovo?
Ne bih sad znala tačno da ti kažem godinu, rane devedesete, posle toga više nije bilo bezbedno, posle toga je išao samo moj otac da obilazi svoje roditelje. Sad ne mogu tačno da ti kažem da li je to ’92, ’93, ali posle toga uglavnom ne.
Ti u tom tekstu u stvari zaista kažeš u jednom trenutku da su grobovi tvojih predaka ostali na Kosovu i to je zapravo najemotivniji deo koji sam ja doživela kada si ti meni pričala pre nego što si uopšte napisala taj tekst. Sećam se toga koliko si se lomila jer je uvek osetljivo kad je nešto lično da se tako preda javnosti.
Da, ja sam to napisala i to je činjenica. Meni su tamo ostali samo grobovi, grobovi predaka. Ja tamo nemam više ništa, imam u nekom formalno-pravnom smislu, ali u svakom drugom, tamo, sem grobova, nemam više ništa. Da ispričam tu priču do kraja. Ne znam kako je bilo za druge, ti ćeš možda bolje znati, možda ljudi koji budu bili govorili u ovom podkastu – kako je njima izgledalo to tad, kraj ’98, ’99 godine, da li su očekivali da će se to desiti, kako će se desiti. Uvek sam po prirodi bila optimista, iako sam se bavila ovim poslom, nadala sam se da neće biti bombarodvanja, došao je Holbruk, spavao u Beogradu. Na kraju je, svi znamo, bilo bombardovanja i u tom trenutku meni su u selu koje se zove Čarakovce, kod Kosovske Kamenice, ostali baba i deda. Tamo su živeli, nisu hteli da prodaju svoju imovinu, jer su oni bili od onih ljudi ‘zemlja se ne prodaje’, iako su bile, naročito osamdesetih godina velike ponude da prodaju oni su bili stava – ‘ne, zemlja se ne prodaje, mi tu ostajemo’. I onda kreće bombardovanje i u suštini ne možeš ništa da uradiš, ne možeš ni da ideš tamo, samo čekaš šta će da se dogodi. I nekako to sve prođe, nadaš se nema tamo nikakvih vojnih objekata, nema ničega, nema razloga da budu gađani za razliku od nas u Beogradu gde je bilo puno ciljeva. Prođe bombardovanje, to je već bio jun, je l’ tako? Da, povlači se sve sa Kosova, moji baba i deda ostaju tamo, da bi moj deda, septembra te godine preminuo. Bilo je nekih priča da su ga isprepadali lokalni Albanci, nije to bio razlog, jednostavno preminuo je od srca, ali ti u tom trenutku ne možeš da ideš na sahranu, njega sahranjuje KFOR. Nakon toga, babu dovode u Beograd i ona već aprila umire. Kuća koja je tamo ostala je zapaljena, ostala je samo zemlja koju sad pretpostavljam obrađuju Albanci. Vrlo brzo posle toga, sledeće godine, decembra umire i moj otac. Svi otišli jedno za drugim. Kuće nema, kažem u tom tekstu meni su tamo ostali samo grobovi.
Uvek kažeš to poreklo ne određuje me kao Tatjanu Aleksić, ali određuje šta? Svakako je deo tebe, na koji način bi ti rekla da je deo tebe? Na koji način tebe identitetski to određuje i da li te određuje?
Ne bih ja bila ja verovatno da nisam tamo odlazila ili da moj otac nije rođen tamo, imala bih možda potpuno drugačije stavove, poglede na sve ili možda ne bih ni razumela kako to tamo izgleda. Što je čovek stariji, on verovatno više traži neke odgovore u tome ko sam, šta sam, odakle sam, koliko me to određuje. Čitav svoj život sam provela u Beogradu, ali to jeste neki deo mene koji je neodvojiv. Ne mogu da ti kažem šta je to tačno, gde je, da li je glava, da li je srce, da li je ne znam šta, ali to je tu negde u meni. I bio mi je dosta tužan jedan trenutak… Mi ne idemo tamo. Jednom smo moj brat i ja preko Google Map-sa pokušavali da pronađemo to selo i tu kuću. I nismo. To sad sve potpuno drugačije izgleda, ali eto, važno nam je.
Sama činjenca da ste tražili na google mapama onda svakako…
Svaki čovek traži neke korene – gde si, odakle si, ko si. Verovatno sličan osećaj imaju ljudi koji su izbegli iz Krajine, koji imaju to traumatično iskustvo sa poreklom. A ovde, gde god zagrebeš – da li je Bosna, Srbija, Hrvatska – svuda je neka trauma.
Kažeš tada ti je delovalo i komplikovano i naporno da putuješ i kulturološke razlike, odlazeći tamo u Kosovsko Pomoravlje. Koja su ti sećanja iz detinjstva, šta pamtiš kad se setiš ‘e odlazila sam tamo’? Šta ti je ostao kao utisak?
Pita. Niti sam naučila, niti moje tetke umeju to – da razvlače pitu kao što je to umela moja baba, to su neke tajne sa tog podneblja. U tom tekstu pišem i to kako su se za slavlja oblačili u – to se zove – reske. Ne znam ni kako to da objasnim. To je kao nekakva crna upredena vuna u resama koja se vezuje oko struka i onda se na kukovima te rese pomeraju. To i onda jezik. Na primer, bubanj je goč. I bilo mi je interesantno, za razliku od mojih babe i dede iz Šumadije, na Kosovu su moji baba i deda imali krave koje su zvali bivolice, crne krave. Ali mi nije bilo, na primer, čudno, to je bio deo odrastanja – da vidim džamiju, nije mi bilo čudno da vidim Albance, na primer, zašto su visoke kapije… To mi je sve bilo normalno.
Govorimo o tom identitetskom delu i naravno kako je ta tema emotivna i ti si u stvari i u tom tekstu i u onome o čemu razgovaramo identifikuješ se kao Srpkinja. Ali nekako često se to izjednačava da to podrazumeva neku vrstu isključivosti prema drugima, drugome, drugačijem, ukoliko govori drugi jezik, ukoliko je druge vere. Kakav ti je bio odnos kroz vreme u odnosu na to Srbi- Albanci, kako ti je izgledalo u detinjstvu i kad si spoznala kompleksnost tih odnosa?
Ne, apsolutno nikad nikakav problem niti mi je to ikada kroz vaspitanje predstavljeno da postoje bilo kakvi problem između Srba i Albanaca, pričam o svom ranom detinjstvu, to je sve bilo nešto normalno. Ovi žive ovde – ovi žive ovde, ili ovi žive jedni pored drugih. Ja sam ’76 godište, mi smo ipak zakačili malo i tog komunizma gde smo vaspitavani u tome da smo svi isti, da nije važno da li smo Srbi, Hrvati, Albanci, da je to tek došlo negde s početka devedesetih, neki od nas smo stvarno na to ostali imuni. Ne kažem da smo svi. Niti mi je to predstavljeno u porodici kao nekakav problem ili da to nije tako… Tek devedesetih kad kreću ti pravi problemi na Kosovu, tek onda zapravo shvataš šta je tu.
I šta zapravo u tom trenutku shvataš? Šta u tom trenutku primećuješ? U stvari tada još uvek ne radiš kao novinarka. Ali kako ti izgleda ta situacija u kojoj se već, da tako kažem, stvara atmosfera za konflikt gde izlaze sve neke frustracije i jednih i drugih, kako si na to gledala?
Tada sam bila dosta mlada, nisam tome pridavala veliki značaj, više mi je bilo interesantno ono što se dešava u Beogradu, u Srbiji, razne demonstracije, političari… To mi je više bilo interesantno, nego to međuetničko. Imala sam, na primer, prilike da vidim da neki ljudi u mojoj okolini koji se nisu prezivali na ‘ić’, su i počeli da imaju probleme s početka devedesetih. Srednja škola – u nekom trenutku je razred sa dvadeset đaka i nešto, a dolazi do četrdeset i nešto, jer su utočište u Srbiji morali da pronađu recimo ljudi iz Bosne ili Hrvatske.
Da li si se bavila uopšte, kasnije kada već postaješ novinarka, tim međuetničkim odnosima i na koji način si, da to tako formulišem, prepoznavala trenutak kada treba da posvetiš pažnju jednima ili drugima i u tom konfliktu da imaš i izbalansiranost i da prikažeš i kompleksnost tih odnosa, ali i patnje ljudi koje su bile realne i koje su bile očigledne i koje su bile sastavni deo tvog izveštavanja? Pratila si i suđenja za ratne zločine, dakle, mnogo toga kroz svoju karijeru. Kako si identifikovala kao novinarka momenat da osetiš da – ‘e ovi su sada slabiji, treba njima više posvetiti pažnju’?
S obzirom na to da sam radila tamo gde sam radila, radila sam na B92, kada pričamo o tim stvarima, ja sam se uvek više bavila politikom, političkim novinarstvom. I to mi je bilo važno da se u srpskom narodu ili sa ove druge strane, da se pronađu odgovorni i da odgovaraju oni koji su počinili neke od najstrašnijih zločina na ovim prostorima koji su počinjeni, na primer, kada je reč o Bošnjačkom narodu. Uglavnom, dosta sam se bavila time, haškim beguncima, gde su, šta su, zašto nisu uhapšeni… A kada sam se bavila time, bavila sam se uglavnom s te strane. Sada, na primer, mislim da treba da se bavimo onim što se dešava na Kosovu ali kada je reč o srpskoj zajednici, da je ona sada ta koja je ugrožena. Ako smo do skoro trebali da insistiramo, insistirali smo, a da to na kraju ništa nije ni sve razrešeno, šta su tokom devedesetih radili oni koji su bili vojska ili policija, koji su činili zločine nad drugim narodima. Mislim da je sada malo vreme da se kao javnost fokusiramo na to kako žive Srbi na Kosovu.
Kada kažeš ‘baviti se unutar’, dakle, oni koji su u ime, na primer, srpskog naroda ili predstavljajući se kao patriote nešto učinili. Kad se baviš tim temama i kada neko kaže ‘da, ali ti si izdajnica’, šta ti kažeš na to? Namerno kažem na taj način zato što obično ljudi kada smatraju da je ta tema važna, kada na nju ukazuju, onda se smatra da nisu patriote. Mislim ne smatraju to građani, nego neko takav narativ servira. Šta je tvoj odgovor na to?
Oduvek se trudim da radim svoj posao kako treba i prema pravilima profesije. Meni nekad dođe da kažem – ‘dobro a šta je tebi Kosovo?’. ‘Gde si ti bio, šta si ti radio sve ove godine?’ Šta si ti učinio?’ Nije nekad dovoljno samo duvati u nekakve trube ili držati nekakve vatrene govore, nego stvarno treba da se svako od tih političara koji su imali nekakvu ulogu, ne mislim na nas građane… Ja sam, na primer, ispričala kako izgleda kad je reč o mojoj porodici, kako to izgleda kada se visoka politika poigra sa tobom. Ne odlučuješ ti, nego odlučuju drugi o tebi. Svako od njih treba da se zapita šta je on ili ona uradio u poslednjih dvadeset, trideset godina, pa da vidimo, gde smo šta smo, ko smo, ko je grešio, ko je odgovoran.
Šta ti je sada kao novinarki najvažnije kada je Kosovo u pitanju?
Uvek kada je Kosovo u pitanju meni su važni ljudi. Teritorija bez ljudi malo vredi i mislim da treba da bude fokus na tome da ukazujemo na to i ako možemo da pomognemo ljudima koji sada žive na Kosovu – da imaju osnovna ljudska prava, ne više od toga. Da mogu slobodno da šetaju ulicom, da mogu da ostvaruju svoja sva moguća prava bez da budu u strahu. Mislim da je u 21. veku naša obaveza da ukažemo da postoje naši sugrađani koji nemaju osnovna ljudska prava. Ne mislim ni na kakve posebne tretmane ili nekakav luksuzan život, nego samo da se ne plaše da izađu uveče, da znaju da će dobiti pravdu pred sudom, da mogu da se obrate nekoj instituciji, da ne brinu kada pošalju dete u školu ili vrtić. Znači, samo ono najosnovnije, dostojno čoveka.
I šta je tebi Kosovo?
Šta je meni Kosovo? Kosovo je deo mene, to smo već pričali, na način na koji sam opisala. Nismo se dotakli, ali to je važno za naše kulturno nasleđe, manastiri Srpske pravoslavne crkve. Osim ljudi, to je najveća vrednost. O tome se malo govori, osim o onome što se dešava u Dečanima. Kosovo je što se tiče mene, deo mene i uvek će biti, jer je to genetika. Što se tiče Srbije, problem koji moramo da rešimo – ako je problem. Što se tiče mene, lično, ja ću se truditi stvarno s profesionalne strane da izveštavamo o svemu ili da pričamo o onome što se tamo dešava da bi ljudi koji tamo žive imali život dostojan čoveka.
