„Vidovdanska deklaracija neće ničemu da služi, niti će je se neko setiti. Ona će biti jako brzo zaboravljena. Iako pretenciozno nazvana Vidovdanska deklaracija i zvuči kao da je nešto od istorijskog značaja, to čak nije ni na nivou dnevne politike upotrebljivo“, smatra politikolog Ognjen Gogić, govoreći o usvojenoj Vidovdanskoj deklaraciji Srba sa Kosova i Metohije. Deklaraciju vidi kao neku vrstu „izlazne strategije“ Srpske liste, jer se sve više upućuju kritike na njen račun kako „preti praznom puškom“. „Da olako obećava, preti i da ništa ne preduzima i oni su samo time hteli da se pokriju. Da kažu da su nešto uradili“, navodi Gogić.
Nakon najave direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Petra Petkovića o usvajanju deklaracije, te Srpske liste da će Srbi „oštro“ odgovoriti, ali i Aleksandra Vučića da će Srbi za Vidovdan preduzeti „aktivne poteze“, u Kosovskoj Mitrovici i Gračanici 27. juna je usvojena Vidovdanska deklaracija Srba sa Kosova i Metohije. Deklaracija sadrži poruke upućene međunarodnoj zajednici, potom optužbe na račun kosovskih vlasti, ali i poziv na jedinstvo Srba u borbi za ostanak i opstanak Srba na svojim ognjištima.
Ključne reči koje se protežu su: „Zajednica srpskih opština“, „zulum“, „dijalog“, „stradanje“, „kompromis“, „zavet“.
„Briselski“ i „gazimestanski“ – spoj nespojivog, kaže Ognjen Gogić, komentarišući stil pisanja ove Deklaracije.
Izlazna strategija
Vidovdansku deklaraciju Gogić vidi kao izlaznu strategiju Beograda i Srpske liste, kako bi „sačuvali obraz“.
„To zvuči tako svečano – usvojio si deklaraciju. Ako si najavljivao osnivanje ZSO samostalno, a nisi je osnovao, onda je bolje da imaš neku deklaraciju da pokriješ time, nego da nemaš ništa. Očekuje se puno, diže se ‘hajp’, a onda ništa“, navodi Gogić.
Gogić ukazuje da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić ponovo odložio formiranje Narodnog pokreta za državu, pa mu, prema rečima ovog politikologa, Vidovdanska deklaracija može poslužiti kao paravan da je nešto uradio.
„Mislim da su posrnuli u smislu da obećavaju previše i SNS i Srpska lista. Najavljuju neke ambiciozne poduhvate koje ne mogu da iznesu, pa se onda povlače. Previše su u beznađu i sada moraju nešto da urade. Pokazuje da su se izgubili u ovoj čitavoj situaciji i da nemaju prave poteze. To služi i ovima u Beogradu – nema pokreta, evo vam deklaracije.“
Gogić je uveren da ova Deklaracija neće izazvati reakciju međunarodne zajednice, niti će kod nje imati bilo kakav legitimitet.
„Nekako je značajnije to što su ti događaji prošli mirno, nenasilno i to je značajnije za Albance, međunarodnu zajednicu… Ona je toliko nesuvisla i nejasna da ne znam kako bi neko na nju mogao da odgovori. Mislim da je time jasno da je pre svega za unutarsrpsku upotrebu da se na neki način odgovori na te prozivke Srpske liste, a drugo da se pozove na homogenizaciju unutar Srbije i za predsednika Vučića. Ona je pre svega okrenuta srpskom narodu i nemaju potrebu da se oni u to mešaju (međunarodna zajednica prim. aut.)“, smatra Gogić.
Prema njegovom mišljenju, usvojena Vidovdanska deklaracija neće ničemu služiti.
„Potezi koje povlači srpska strana meni uopšte nisu jasni i ne znam čemu to služi. Mislim da ni njima nije jasno. Mislim da su to neki autogolovi koji se zabijaju u poslednjih godinu, dve. Ja vidim ovo kao neku vrstu izlazne strategije Srpske liste, jer oni poslednjih nekoliko meseci najavljuju sve ovo i onda su morali nekako da odgovore i to su uradili Deklaracijom. Dosta se kritikuje Srpska lista kako ‘preti praznom puškom’, da olako obećava, preti i da ništa ne preduzima i oni su samo time hteli da se pokriju. Da kažu da su nešto uradili.“
Smatra da će Vidovdanska deklaracija biti brzo zaboravljena.
„Sledeće godine kada budemo obeležavali Vidovdan, nećemo se sećati ove Deklaracije, iako je pretenciozno nazvana Vidovdanska deklaracija i zvuči kao da je nešto od istorijskog značaja, a to čak nije ni na nivou dnevne politike upotrebljivo, jer je nejasna i nerazumljiva. Tako da će ona biti vrlo brzo zaboravljena. Ova deklaracija neće moći da se prevede na engleski i albanski jezik, jer zvuči vrlo arhaično, što su i hteli da postignu, ali se kroz par rečenica otvara prostor za dijalog i da postoje neki uslovi pod kojima bi oni zapravo pristali da se vrate u proces dijaloga, pa možda kasnije i u institucije.“
Ponavlja da se ove Deklaracije niko neće sećati.
„Moj osnovni utisak je da se ove deklaracije nećemo sećati ukoliko sutra, neće ostaviti neki trag, iako je nazvana ’vidovdanskom’. Možda su imali malo pristojnosti da je ne pročitaju na sam dan Vidovdana. Deklaracija im služi kao ćebe da bi mogli od sramote da se pokriju jer ništa nisu uradili“, zaključuje Gogić.
Šta podrazumeva jedna deklaracija
Deklaracija podrazumeva dokument kojim se izražava stav nekog subjekta po određenom pitanju i nije obavezujućeg karaktera. To je izjava neke volje, gledišta, stava, stanovišta.
„Ona bi u suštini trebalo da obavezuje onog ko je doneo. On je time dao zavet i on se sam pridržava toga – da je on izrazio neku svoju nameru i posle toga je prati. U ovom slučaju, to je stav srpske zajednice na Kosovu po tim pitanjima koja su navedena“, pojašnjava politikolog Ognjen Gogić.
Analiza Vidovdanske deklaracije
Vidovdanska deklaracija sadrži pet tačaka, a svaku od njih je upravo Ognjen Gogić analizirao.
Više od dve decenije, a posebno u proteklih nekoliko meseci, mi Srbi sa Kosova i Metohije od Štrpca do Leposavića, suočeni smo sa nezapamćenim nasiljem koje, kako zbog motiva, tako i zbog načina kojim se sprovodi, ne možemo nazvati drugačije nego fašističkim. Od početka godine šestoro naših sunarodnika, među kojima i dvoje dece, ranjeno je u naletu etničke mržnje iz vatrenog oružja. Milun, Dušan, Nemanja, Dalibor, Uroš, Nenad stradaju po prištinskim kazamatima, bez krivice, samo zato što ne pristaju da srpsko ime na Kosovu i Metohiji nestane tiho i bez otpora. Srpska zemlja, pradedovska, konfiskuje se kako bi naši tamničari na njoj gradili svoje baze. Naše svetinje se skrnave kako bi se zatro svaki trag našeg postojanja na ovim prostorima. Naše opštine i gradove okupiraju sila i duge cevi, oni koji ni po dogovorima postignutim uz međunarodno posredovanje i garancije, ovde nemaju šta da traže. Pozivamo međunarodnu zajednicu da preduzme odlučujuće korake u cilju smirivanja tenzija, jer ovaj zulum više trpeti ne možemo!
Politikolog Ognjen Gogić, kaže da se u prvoj tački Srbi obraćaju međunarodnoj zajednici od koje očekuju da se pozabavi pitanjima na koja su ukazali, te da će stati na put nasilju koje se sprovodi prema Srbima.
Istovremeno mu je zanimljiv stil pisanja, odnosno jezik koji se koristi.
„Tu sa jedne strane postoji taj epski govor, taj ‘zulum’, a onda sledi birokratski govor ’smirivanje tenzija’. Zanimljiv je taj miks gde se kroz čitavu Deklaraciju vidi da se sa jedne strane priča tako ’briselski’, a sa druge ’gazimestanski’. Tako su nekako uklopili, spoj nespojivog napravili sa tim velikim i teškim rečima. Epski kao da je neki kosovski ciklus, a sa druge strane, tu su rečenice koje bi se našle u nekom izveštaju koji se podnosi Borelu. To je jako zanimljivo u stilu pisanja“, primećuje Gogić.
Naš stradalni narod veru u bolje sutra, utkao je u Zajednicu srpskih opština koju nam je garantovala i međunarodna zajednica. Deset godina čekamo na svoje pravo na život dostojan čoveka u 21. veku, na naš ostanak i opstanak na ovim prostorima. Kucnuo je čas da se istina istera na videlo i da se o ovom Vidovdanu jasno kaže – hoćemo li imati ZSO. U suprotnom, znamo šta nam je činiti.
I na drugu tačku, Gogić gleda isto – povezuje se Vidovdan sa ZSO, koja je, podseća Gogić, „izum“ iz Brisela iz 2013. godine.
„Kao na trambolini, pa skočiš dole i kažeš ‘Zajednica’, skočiš gore, kažeš ’Vidovdan’. Mnogo tu ima reči koje su suvišne i to je nešto više kao neki dekor, a onda se čuje ključna poruka, a to je ’Zajednica’ i to je ponovo poruka međunarodnoj zajednici i Briselu. Oni neće ništa razumeti kad im se prevede šta smo hteli da kažemo tim epskim frazama, ali Zajednicu će razumeti. I to ponovo znači da ipak igraju toplo-hladno sa tom Deklaracijom. Centralni govor o ’strašnom stradanju’, a onda Zajednica, što znači da otvaraju prostor za razgovor. Kada kažu ZSO, oni se zapravo vraćaju u realnost briselskog procesa.“
U istoj tački se kaže: ‘deset godina čekamo’, primećuje Gogić.
„Znači da je pre toga bilo dobro, pa smo onda izgubili ta prava“, pita.
Na naše pitanje na šta se misli kada na kraju kažu: „U suprotnom, znamo šta nam je činiti“, Gogić odgovara:
„Nije to slučajno. I kod ove deklaracije i kod ostalih dokumenata koji se pojavljuju imaju tu nameru da zbune. Nikada oni nisu do kraja nedvosmisleni. Niko ništa ozbiljno nije mislio sa tom Deklaracijom i onda ima funkciju da zbunjuje, da ne bude do kraja jasna, upravo da se ne bi mogla hvatati za reč. Šta je to ‘nešto’? Nisu izneli konkretnu pretnju, najavu, neke mere, da bi posle neko mogao da ih poziva na odgovornost. Sa namerom se kaže čisto da se nešto kaže, ali da opet ne ode predaleko“.
Shvatajući da ono što se dogodi ovde, u državnoj i duhovnoj kolevci našega naroda, neminovno ima posledice po sve građane Srbije i po čitavo Srpstvo, obavezujemo se da ćemo svoju pravednu borbu za ostanak i opstanak na Kosovu i Metohiji nastaviti mudro i odgovorno, uvek ostavljajući razuman prostor za dijalog i kompromis. U toj legitimnoj borbi računamo na pomoć i podršku naše jedine države Srbije i našeg predsednika Aleksandra Vučića, koji nam je oduvek i bio najveća podrška.
Treću tačku Deklaracije Gogić vidi kao faktički poziv na homogenizaciju Srba koji treba da stanu iza predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
„Možda ta deklaracija ima najveću ulogu u tome – da se zapravo pozove na sabornost unutar same Srbije. Da se tu na kraju svi svrstamo iza predsednika Vučića koji će zaštiti Srbe na Kosovu. To je možda i najveća funkcija čitave deklaracije, ali generalno opet mešovite poruke, opet se jako široko ide u tom epskom narativu, a onda bi se opet bacila neka udica da se kaže: ‘Ali i suživot, dijalog…’ Uvek mogu da imaju uporište da ako im neko kaže da su ekstremni sa tim, da oni kažu: ’Ne, mi pozivamo na dijalog, mir, toleranciju, briselski proces, Zajednicu…’“
Srpski narod, posle dva svetska rata, u kojima je, boreći se na strani dobra a protiv svetskog zla, podneo neizrecive žrtve i došao na ivicu opstanka i nakon što je u novije vreme proganjan sa svojih ognjišta i bombardovan mimo svakog prava i zakona, nepokolebljivo je opredeljen za mir. Nažalost, svedoci smo da mir ugrožava onaj kojem je svakoga dana pred očima prolivena srpska krv. Zato poručujemo s ovoga mesta čitavom svetu da želimo da živimo u miru sa svojim komšijama Albancima i da gradimo zajedničku budućnost na humanim i demokratskim temeljima, jer se nikada na tuđoj nesreći ničija budućnost nije gradila. Živeći ovde i ne misleći nikome zlo, zahtevamo pravo na život i budućnost, i nećemo pristati da nam iko to pravo uskrati. Srbi nikada i ni po koju cenu neće napustiti ono što je po ljudskom i božjem pravu naša zemlja. Spremni smo da podnesemo i najveće žrtve, kakve može podneti samo neko ko se bori za goli opstanak.
Prenaglašavanje i igra toplo-hladno, ovako ovaj politikolog gleda na četvrtu tačku.
„Oni su počeli time o dva svetska rata. To su stradanja srpskog naroda bila bez presedana i nekako u završnom delu predstavljaju ovu situaciju, krize, tenzije… da je to u rangu sa stradanjima u dva svetska rata. Ponovo se prenaglašava ocena situacije. Ide se u jednu potpunu krajnost, a onda opet postoji onaj deo ’suživot sa Albancima’. Opet je toplo-hladno. Opet su to dvostruke poruke. Sa jedne strane se maltene iskazuje spremnost za to veliko stradanje koje neminovno dolazi, a onda kažu: ’Mi hoćemo da živimo u miru sa Albancima’. Ali ta ocena stanja, kao da predstoji ’progon fašistički’. Ide se predaleko u tim ocenama i ne znam kome je to namenjeno. Eventualno javnosti u Srbiji koja je prijemčivija za takve poruke nego samim Srbima na Kosovu. Tako da je to pre podilažanje nekim zabludama koje postoje u Srbiji o Kosovu…“
Uoči Vidovdana, kada se sve vidi, i kada svaka data reč postaje zavet, mi Srbi i Srpkinje sa severa Kosova i Metohije poručujemo da ćemo, ukoliko se zulum nad našim narodom nastavi, biti prinuđeni da odgovorimo svima onima koji nam žele zlo, koji sanjaju rat umesto mira, i bićemo ujedinjeni u svojoj pravednoj borbi za ostanak i opstanak na ovim prostorima i odbrani naših domova i porodica.“
„To je sada retorika diskurs… rata. U suštini, to je pretnja u kojoj se želi reći da su postupci drugih toliko neprihvatljivi, da je onda opravdano ukoliko mi nešto nasilno učinimo. To je između redova rečeno. Kao da želi da se da legitimitet nekim nasilnim akcijama koje bi eventualno srpska strana preduzela, da se prosto kaže to je pravedna borba, gurnuti smo u ćošak, nemamo šta drugo, nego da nešto uradimo. Mislim da do toga neće doći. To su prazne pretnje, ali to je pretnja, samo zamotana u tu pravednu borbu“, kaže Gogić, govoreći o poslednjoj tački Vidovdanske deklaracije.
To je i „mahanje praznom puškom“, dodaje Gogić.
„Oni su za 1. jun najavili ’oštar odgovor Srba’. Generalno se činilo kao da su u više navrata pomenute pretnje, pa je pomeren rok samo. To je ’ćorak’. Niko nema nameru i način da preduzme neku nasilnu akciju, ali ako bi se to smatralo nekom autentičnom najavom, to znači da bi se primenilo neko nasilje. Ta pretnja je neuverljiva i iza toga ne može da stoji realni potencijal za fizičko nasilje, ali je jako štetna, jer legitimizuje čitavu priču. Zato što oni predstavljaju sebe kao nenasilnu stranu, a onda sve to pada u vodu time što kažu: ‘Mi ćemo da odgovorimo’. Pretiš praznom puškom. Gubiš sam imidž nekog ko je nenasilan, jer pretiš, a kad pretiš, pretiš praznom puškom i rizikuješ da dobiješ deblji kraj“, podvlači politikolog Ognjen Gogić.
Vidovdanska deklaracija: Zahtevamo pravo na život i budućnost, nećemo pristati da nam iko to uskrati
