Rušenje objekata na Gazivodama i nalozi za iseljenje srpskih porodica ponovo otvaraju pitanje koje međunarodne misije na Kosovu godinama izbegavaju: važe li zakoni ili ljudska prava jednako za sve ili samo za neke?
Ako je odgovor potvrdan, zašto ga Srbi na Kosovu ne osećaju u svakodnevnom životu?
Poslednjih dana svedoci smo ubrzanog rušenja objekata na području Gazivoda. Nakon kuća i vikendica, danas se uklanja i jedan hotel, a postoji bojazan da bi se rušenje moglo proširiti i na selo sa kućama starijim od samog jezera.
Pritisci i pretnje nisu zaobišli ni Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, jednu od najvažnijih institucija srpskog naroda na Kosovu. Zato se nameće pitanje: zašto se upravo vlasnicima srpskih kuća i stanova izdaju nalozi za iseljenje i rušenje objekata, dok se ista pravila ne primenjuju jednako prema svim građanima na ovim prostorima?
Da li je fotografija slomljenog čoveka koji nemoćno sedi kraj puta, dok ga drugi pridržava i teši, dovoljna da probudi makar tračak savesti kod onih koji su obećavali da će braniti interese Srba na Kosovu?
Šta je ostalo od reči onoga koji je govorio: „Ne dam Gazivode“, a danas sa svojim saradnicima obilazi predizborne skupove i narodna veselja pod šatrama u centralnoj Srbiji, dok na sudbinu sopstvenog naroda na Kosovu okreće glavu?
Ćutanje više nije izbor pojedinaca, već obrazac ponašanja. Jedni ćute po nalogu da se „ne talasa“, i da ne ugroze svoje političke interese, drugi jer su ucenjeni ili se boje da ne izgube radna mesta i plate, a treći zato što su odavno izgubili veru da njihov glas može bilo šta da promeni.
Po neko se i oglasi u tom masovnom ćutanju, dok ljudi ostaju bez svojih domova, a čitava srpska zajednica bez osnovne pravne sigurnosti.
I postavlja se pitanje: Zašto bi se međunarodna zajednica ozbiljnije angažovala kada izostaje reakcija čak i onih koji tvrde da predstavljaju Srbe? Onima kojima odgovara privid stabilnosti nije u interesu da menjaju postojeće stanje.
Narod koji ćuti dok nestaje postaje gotovo nevidljiv.
Godinama slušamo da su međunarodne misije na Kosovu tu da štite ljudska prava, vladavinu prava i multietničnost. Međutim, kada su u pitanju Srbi, stiče se utisak da ta pravila prestaju da važe.
Dovoljno je da u institucijama sede jedan ili dva predstavnika srpske zajednice kako bi se svetu predstavila slika multietničkog društva, dok se na terenu gomilaju jednostrane akcije, pravna nesigurnost i osećaj da za Srbe postoje neka druga pravila.
Gde su evropski standardi, ljudska prava i zakoni na koje se međunarodna zajednica toliko poziva? Ako se primenjuju selektivno, onda prestaju da budu standardi i postaju politički instrument.
Još jedna porušena kuća, još jedna iseljena porodica, još jedan ugašen dom – kao da više nikoga ne dotiče. Dok u centralnoj Srbiji traje izborna kampanja zaodena u opštenarodna veselja pod šatrama, na Kosovu se ubiru plodovi politike koja je godinama građena na obećanjima, a završava se ćutanjem pred novim rušenjima i izbeglištvom. Istovremeno, međunarodne misije održavaju privid stabilnosti, kao da je važnije da se sačuva slika uspešne misije nego ljudi zbog kojih su te misije i došle.
Kosovski Srbi danas se nalaze između vlasti u Beogradu, koja ih koristi kao politički instrument i često svodi na statistiku podobnosti, kosovskih institucija čije odluke doživljavaju kao diskriminatorne i kao direktnu pretnju svom opstanku, i međunarodne zajednice koja na brojna upozorenja o kršenju prava, nepoštovanju zakona, nesigurnosti i iseljavanju uglavnom odgovara ćutanjem i saopštenjima.
Danas više nije dovoljno izražavati zabrinutost, pozivati na uzdržanost i izdavati diplomatska saopštenja. Dok se pišu saopštenja, ljudi ostaju bez svoje imovine, svojih domova i nade da će ih bilo ko zaštititi. Zato međunarodna zajednica duguje odgovor – ne političarima, već Srbima koji još uvek žive na Kosovu.
Da li ćete konačno priznati da zakoni i ljudska prava na Kosovu ne važe jednako za sve ili ćete nastaviti da ćutanjem dajete legitimitet onome što se događa? Jer, ako ste na Kosovo došli da štitite mir, pravo i jednakost, a danas nemo posmatrate kako jedna zajednica nestaje pred vašim očima, onda više niste samo neutralni posmatrači. Pasivnost prestaje da bude neutralnost onda kada traje godinama i kada njene posledice imaju ime, prezime i adresu.
I zato ostaje pitanje na koje ćete, pre ili kasnije, morati da odgovorite: Da li ćete, kada poslednji Srbin zaključa vrata svoje kuće i napusti Kosovo, saopštiti da je to neuspeh vaše misije ili ćete, kao i do sada, ćutanjem potvrditi da je upravo takav ishod bio prihvatljiva cena vaše politike?
Prof. dr Branka Petković PMF, Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.
