Muzička scena Kosovske Mitrovice godinama se razvija kroz Mitrovičku rok školu, mesto gde se ne uči samo sviranje instrumenata, već se oblikuju muzički pravci, rađaju bendovi i stvaraju prijateljstva. Od klavira i gitare, preko bas gitare i pevanja, pa sve do bubnjeva i produkcije zvuka, ova škola je odavno postala kutak za mlade talente i one koji muziku žive.
I dok su gitare dugo bili glavni aduti škole, poslednjih meseci najviše pažnje polaznika privlače – bubnjevi.
Od osmogodišnjaka do studenata, pa i starijih, Mitrovica ima novu generaciju ritmičara – njih dvadesetak, koji se uče ne samo tehnikama i ritmovima, već i strpljenju, disciplini i kreativnosti. I ono što posebno raduje jeste činjenica da među njima ima i – šest devojčica! Bubnjevi se često povezuju s muškom dominacijom, ali Mitrovička rok škola ruši stereotipe i dokazuje da – „ritam ne zna za pol“.
„Kod nas nema predrasuda – svi su isti, bitno je samo da li želiš da radiš“, kaže Filip Milovanović, jedan od ključnih ljudi ovog segmenta škole i dodaje da devojčice ni najmanje ne zaostaju za dečacima u savladavanju ovog često „muškog“ instrumenta.
Časovi bubnjeva – zabava i disciplina u jednom
U okviru „mini-projekta“ koji je pokrenut prošle godine, časovi bubnjeva u Rok školi otvoreni su i za decu uzrasta od osam do 12 godina. Pored njih, tu su i stariji polaznici – srednjoškolci, studenti, ali i odrasli koji muzici prilaze iz hobija.
Časovi traju 40 minuta i uglavnom su individualni, svake srede. Petkom su na raspolaganju termini za samostalno vežbanje, kada polaznici imaju priliku da uvežbavaju ono što su prethodno naučili.
„Uvek krenemo od osnovnih ritmova, ali se trudimo da sviranje ne bude suvoparno. Važno je da to bude zanimljivo i dinamično“, kaže Filip Milovanović, koji je već 12 godina u ulozi profesora bubnja u Rok školi.
Njegov nekadašnji učenik, Miloš Milović, aktivni bubnjar, danas mu asistira, naročito u radu sa najmlađima, koji su, kako kaže Filip „kao sunđeri – sve upijaju“.
Milošev pristup zasnovan je na učenju kroz igru, zabavu i ritmičku osnovu. Filip, s druge strane, radi sa nešto starijim i naprednijim polaznicima, ali ističe da to ne znači da učenici nužno prelaze kod njega – rad se prilagođava svakom pojedincu.
„Jako bitna stvar je i sam pristup deci, koja su, naravno, individualnog razmišljanja i ponašanja. Uvek treba početi sa zabavom, jer, iz dosadašnjeg iskustva deci više prija sam čin sviranja, nego učenja i vežbanja. Svako dete reaguje pozitivno i ne doživljava bubanj kao kompleksni instrument, već kao zabavu. Bitna je i uloga edukatora, način na koji mi deci mlađeg uzrasta predstavimo instrument“, ističe Filip za Kontakt Plus.
Pojašnjava da kasnije dolazi i do učenja nota za bubanj, kompleksnijih vežbi, gruvova (ritmova) i učenje tehnike.
U zavisnosti od samog progresa, učeniku se pruža prilika da svira u bendu, dodaje Filip.
Pored individualnih časova, škola povremeno organizuje i grupne radionice.
„Cilj je da polaznici nauče da sviraju, ali i da razviju osećaj za ritam, sluh, motoriku i – samopouzdanje. Bubanj doprinosi i razvoju motornih funkcija kod dece, uči se pravilno/ispravno držanje položaja tela, korišćenje ruku i nogu, razvija kreativnost i podstiče koordinacija kroz pokretanje svih ekstremiteta“, objašnjava Filip.
A ključ leži u vežbanju i motivaciji.
„Bubanj nije instrument koji savladaš i završiš – uvek imaš nešto novo da naučiš, i to je ono što te motiviše. Najvažnije je da postoji kontinuitet – bolje je svakog dana vežbati makar pet minuta, nego jednom nedeljno tri sata“, savetuje Filip.
Nova generacija bubnjara ruši stereotipe – koncert učenika Rok škole 11. juna
Mali „koncert“ učenika bubnjarske sekcije biće održan 11. juna u Rok školi, kao kruna njihove prve godine sviranja. Dvanaest mladih bubnjara izvešće po dve pesme pred roditeljima, drugarima i profesorima iz škole, i time obeležiti završetak školske godine tokom koje su se upoznali sa osnovama bubnjeva.
Među njima su Petra i Pavle Spasojević, kao i njihova drugarica Nikolina Krtinić, koji su svoje „bubnjarsko putovanje“ započeli prošle godine.
„Prvo je Pavle krenuo, tata ga je upisao, meni se svidelo i ja sam pitala: ‘Je l’ mogu ja?’ – i onda sam krenula“, priča nam Petra, koja ove godine puni 13 godina.
„Drugari iz škole su prvo bili začuđeni, pa im je to posle bilo okej“, dodaje.
Petra kaže da je svojim primerom inspirisala i drugaricu.
„Nikolina Krtinić jednom je došla sa njenim tatom, a njen tata i moj se druže. Videla me kako sviram i rekla da i ona hoće.“
Pavle, koji je kao devetogodišnjak krenuo na časove bubnja, kaže da mu nije teško, ali priznaje da ponekad promaši prelaz: „Kad promašim mnogo, onda se iznerviram. Ali svidelo mi se, i redovno dolazimo.“
Kažu da su časovi zabavni, a profesori – odlični.
„Svaki čas se smejemo“, dodaje Petra i poručuje: „Ako se nekome sviđa, naravno da treba da krene na časove, zato što – po meni je bubanj kao srce nekog benda, zbog ritma.“
Pavle se slaže: „Ako im se sviđa, neka dođu da probaju. Profesori nisu strogi. Super su, odlični su.“
Nikolina Krtinić, koja je počela da svira kada je imala skoro deset godina, kaže da je došla da proba – i ostala.
Za nju, bubanj nije „muški“ instrument.
„Podjednako i dečaci i devojčice mogu da sviraju bubnjeve, nema razlike“, smatra Nikolina.
Planira da nastavi sa sviranjem i nada se da će jednog dana biti deo nekog benda.
„Bubnjevi nisu teški ako se redovno ide na časove i ako se vežbaju. Iako su časovi jednom nedeljno, stvarno dosta uspemo da uradimo tokom jednog časa i preporučila bih svakom da dođe“, poručuje Nikolina.
Iako ima obaveze u vezi sa školom, horom i košarkom, nalazi vreme i za bubnjeve.
„Kad pogrešim, samo nastavim“, kaže uz osmeh.
Ujedno priznaje da ima „malu tremu“ pred nastup koji je čeka.
„Vežbam jednu pesmu koju ću sama da sviram, a drugu ću sa drugaricom Janom.“
Relja: „Roditelji su mislili da će lupanje prestati…“
Sedamnaestogodišnji Relja Rabić ponovo je pronašao ritam – doslovno. Nakon višegodišnje pauze, u decembru 2023. godine vratio se svom starom hobiju – sviranju bubnjeva.
„Svirao sam još 2019. godine, ali je onda došla korona, pa sam prestao. Sad sam se vratio i redovno idem na časove“, zadovoljno ističe.
Njegova muzička priča zapravo je počela još ranije – u nižim razredima osnovne škole, kada je u Muzičkoj školi svirao gitaru. No, kako kaže, bubnjevi su ga privukli zbog energije, discipline i, naravno – lupanja.
„Malo je smešna priča… non-stop sam lupao po stolu, krevetu, nameštaju, roditelji su to slušali svaki dan. Na kraju su me pitali: ‘Hoćeš da sviraš bubnjeve?’ Rekao sam: ‘Može.’ Mislili su da ću manje da lupam po kući, ali sad lupam još više, tako da im se baš i nije ‘isplatilo’“, šaljivo kaže Relja.
Relja vežba svakodnevno – makar pet minuta dnevno – jer, kako kaže, i mali prekid može da se oseti.
„Ako ne vežbam dva dana, odmah mi to zvuči lošije. Zato se trudim da stalno sviram. Ne nerviram se kad pogrešim, greške su normalne. Samo nastavim da vežbam.“
Nedavno je kupio električni bubanj, a već ima i iskustvo javnih nastupa. Deo je benda „Spikes“ u okviru Rok škole, s kojim je do sada nastupao dva puta.
„Imali smo dva koncerta i pravimo uglavnom naše pesme. Trenutno ih imamo sedam.“
Relja ističe da su edukatori izuzetni i da znaju kako da pristupe učenicima.
„Ovde mi je super. Časovi traju 40 minuta i to je taman – dovoljno da naučimo osnove, a kući nastavljamo sa vežbom. Ne treba preterivati, važno je da postoji kontinuitet.“
Na pitanje da li bi preporučio nekome da se priključi Rok školi, odgovara bez dileme: „Apsolutno. Bubnjevi, gitara ili klavir – šta god. Samo da probate. Ako vam se sviđa, uživaćete u svakom času.“
Publika će 11. juna imati priliku da vidi da bubnjevi nisu samo za odrasle ili za dečake – već za sve koji imaju volju i želju da uče.
„To nije koncert, već predstavljanje rada. Želeo sam da ih podstaknem da češće vežbaju, da vide koliko mogu kada se potrude“, zaključuje Filip Milovanović.
Upis za novi semestar počinje u septembru – ali vrata su otvorena tokom cele godine. Sve što vam treba je ritam i želja da učite.
A kako je Filip zavoleo bubnjeve?
Iako za sebe kaže da nije bio posebno talentovan, Filip Milovanović već gotovo dve decenije posvećeno svira bubnjeve. Do te tačke je stigao zahvaljujući muzici koja ga je pratila još od najranijeg detinjstva. I pored toga što ne potiče iz tipično muzičke porodice, postojala je jedna figura koja je imala snažan uticaj na njega – stric Dimitrije Milovanović Mićo, frontmen Lazy benda.
„Ne mogu da kažem da sam odrastao u muzičkoj porodici, ali stric mi je bio u tome. I sada vidim koliko je dobro što me nikada nije pritiskao. Samo je živeo rokenrol, ja sam ga upijao. Sećam se sebe kao klinca u majici Whitesnake, a deset godina kasnije pokušavam da sviram gitaru – nije išlo, ali ljubav prema muzici je ostala“, priseća se Filip.
Ključni momenat desio mu se kao četrnaestogodišnjaku, kada su on i njegovi drugari poželeli da osnuju bend. Svi su svirali gitare, pa je on odlučio da proba s bubnjevima.
„Seo sam za bubanj i shvatio da ne mogu da uskladim ruke i nogu. Nisam imao talenat, ali mi se dopao instrument. Svideo mi se osećaj i odlučio sam da u tome istrajem“, kaže Filip.
Dve godine kasnije, ušao je u Rok školu kao jedan od prvih polaznika časova bubnjeva, a učio je od nekadašnjeg bubnjara mitrovičkog pank sastava Hosenfefer, Mladena Marinkovića.
„Mladen me je naučio da sviram pank. Tada sam imao svoj prvi bend – Krvna grupa“, kaže Filip.
Godinu dana kasnije, počeo je da sarađuje sa čuvenim mitrovičkim bubnjarom Miodragom Miškom Radovićem, koji je imao ogroman uticaj na njegov muzički razvoj.
„On me je oblikovao kao muzičara. Pet godina smo sarađivali. Najvažnija lekcija koju mi je dao je kako da razmišljam kao muzičar. Govorio mi je: ‘Ja ću tebe da naučim, a ti ćeš sebe da oformiš. Nađi svoj pečat.’ Danas to isto govorim svojim učenicima“, kaže Filip.
Kao bubnjar je prošao kroz više bendova – Lazy bend, Izolanti, Dark Sky, Fabrika za ljubav, Gruv hijena – i sa bendom Dark Sky svirao na festivalima poput Exit-a, Arsenal festa i Zaječarske gitarijade.
„Nisam imao svoj instrument dugo vremena. Prvi svoj bubanj sam kupio sa 25 godina. Do tada sam pozajmljivao činele od Miška, a stric mi je nabavio jedan stari bubanj kad sam imao 20“, iskreno govori i dodaje: „Bez tih ljudi, ne bih imao sa čime da sviram na Exit-u.“
Pored svega, ne zaboravlja ni podršku koju su mu pružili partneri iz Holandije, koji su od osnivanja uključeni u rad Rok škole.
„U Holandiji smo svirali u klubu gde su nastupali Nirvana i Pearl Jam. Imao sam 18, 19 godina. To je neprocenjivo iskustvo. Rok akademija na kojoj učimo od njih je nešto što nema cenu.“
Filip od 2011. godine predaje u Rok školi.
„Ponudio sam se da budem volonter i da učim decu prvi gruv. Sad imam 20 učenika. Da mi je neko to rekao ranije, ne bih verovao. Kad vidim koliko su deca srećna da rade sa nama, sve ima smisla. To mi je najveća nagrada.“
Plodovi njegovog rada ogledaju se u sve većem broju aktivnih bubnjara, među kojima on, pored Miloša Milovića, ističe i Vladimira Bigovića, Dušana Tanaskovića i Miladina Leševića.
Osim rada u Rok školi, Filip je tokom pandemije koronavirusa pokrenuo i onlajn časove, koji su mu doneli učenike iz Beograda, pa čak i Amerike. Već tri godine, kako kaže, uspešno vodi taj posao, iako su mnogi sumnjali u to.
„Najteže je bilo istrajati. Sad kad pogledam unazad, isplatilo se. Ja danas živim od bubnjeva“, zadovoljno konstatuje.
Iako je mnogo toga prošao, Filip ne planira da stane.
„Ja sebe i dalje izazivam sa kompleksnijim stvarima. Sada razumem šta rade ti veliki bubnjari. Najviše volim Vinija Kolajutu (Vinnie Colaiuta), on mi je idol. Svaki instrument je poseban, ali bubanj – ja ga živim.“
Za kraj razgovora kaže da, uprkos svim izazovima, mitrovička muzička scena ima budućnost.
„Gradska scena ima poboljšanja u odnosu na prethodne godine, zahvaljujući mladim ljudima koji imaju želju za sviranjem. Na samu situaciju ne možemo uticati, ali i ne treba tražiti izgovore po pitanju muzike i sviranja“, zaključuje Filip Milovanović.
