Iako se sa komšijama Albancima uzajamno poštuju, a neretko i pomažu, najteže im ipak pada osećaj da su usamljeni i prepušteni sami sebi.
Meštani sa kojima je razgovarala ekipa RTK2 sa setom se prisećaju prošlih dana. Život je, kažu, nekada bio mnogo bolji, a sve teškoće lakše su prevazilažene uz međusobno druženje i pomaganje.
Od svega što ih godinama tišti, ipak najteže podnose samoću.
„Šta da vam kažem. Sami smo, sem televizije nemamo gde da se informišemo, nemamo gde da izađemo, niko nas ne obilazi. Niko nas ne pita imamo li, nemamo li, od čega živimo. Par televizija je dolazilo ovde, kao što sam već rekao, to smo odlučili da ostavimo jer nas to potresa“, rekao je Vlastimir Živanović.
„Mi smo se navikli, nama je sve ovo normalno. Možda to drugima nije normalno kada posmatraju sa strane, malo je vreme sada bolje nego što je bilo ranije, kretanje je lakše ali ne usuđuju se svi ljudi da koriste javni prevoz, da odu do prodavnice, to je sve individualna stvar“, istakla je Anita Perišić.
Živanovići su primer da se trud i rad uvek i svuda isplate.
„Ko hoće da radi, može svuda da živi. Ljudi idu za inostranstvo, sele se, svi koji rade imaju za hleb. I mi isto ovde radimo, evo ja ovde imam i plastenik, baštu, voćnjak. Faktički ne bih mogao da se požalim da mi je nešto loše, imam da pojedem i popijem, ali nije to – to“, kaže Živanović.
Sa komšijama Albancima uzajamno se poštuju, a neretko i pomažu.
„Dobro se slažemo, sa komšijama koji su tu blizu, ja ih lično sve ne poznajem, sa ovima sa kojima se poznajemo stvarno nemam da kažem neke negativne stvari“, istakla je Anita.
„Verovali ili ne, na onim vratima za ulazak u dvorište, svakog dana ostave kese sa hranom. Komšije vide da imam živinu, oni slabo drže, svi su došli na 5 ari. Oni ne žele da bace hranu nego ostave pored vrata kako bih mogao da nahranim pse i kokoške“, ističe Živanović.
Crkva Vaznesenja Gospodnjeg oduvek važi za centralno mesto okupljanja o praznicima i danima kada se ovde saboruje. I upravo je ta tradicija, podsećaju sagovornici, osim njima, podjednako važna i raseljenima koji jedino tada dolaze i nakratko ožive sećanja na ono što ih je nekada radovalo.
