Tada je dnevni list na albanskom jeziku Zëri, kako prenosi FHP, objavio tekst i izjavu Srbina Ranka Tepavca o ubistvu 23 albanska civila i tajnom ukopu njihovih tela u dolini sela Mala Kaludra. Izjavu je dao istražiteljima UNMIK-a i Kosovskoj policiji 7. februara 2003. godine, navodi FHP.
U izjavi na srpskom jeziku Tepavac je detaljno opisao događaj od 19. aprila 1999. godine: tokom rata boravio je u Velikoj Kaludri; video je grupu albanskih civila koju je zaustavila grupa Jovice Utvića iz Male Kaludre; Jovica im je uzeo novac i dragocenosti, uz obećanje da će ih pustiti da krenu prema Ulcinju; potom im je naredio da se okrenu i, kada su to učinili, pucao je u njih i ubio ih; neko od prisutnih odmah je obavestio policiju, koja je došla u selo i naredila: „Zakopajte te koje ste ubili.”
Fond za humanitarno pravo i Fond za humanitarno pravo Kosova ne raspolažu podacima o postupanju UNMIK-a i Kosovske policije nakon saznanja o ubistvu 23 Albanaca i masovnoj grobnici u selu Mala Kaludra.
Međutim, detaljno istraživanje o događaju objavili su 2024. godine u drugoj knjizi Kosovske knjige pamćenja, pod nazivom Dostojanstvo za nestale.
Početkom aprila 1999. godine među aktivistima Demokratskog saveza Kosova (DSK) u Kosovskoj Mitrovici/Mitrovicë pričalo se da je srpska policija počela da hapsi ugledne članove te partije. Zbog toga je grupa aktivista, među kojima su bili Faruk Spahiu [gradonačelnik Južne Mitrovice 2000-2005], Adem Beqiri, Adem Ademi, Sahit Berani, Hasan Dërvari i Demir Ahmeti, odlučila da se skloni u selo Kotore/Kotorr.
U selu su sreli Xhafera Behramija, s kojim su razgovarali o tome da ih on, kao dobar poznavalac terena, preko planina odvede u Crnu Goru. Pridružili su im se i Shaip Ujkani, Tahir Mëziu, Xhevdet Mëziu, Salih Mëziu, Naser Mëziu, Zymer Mëziu, Selim Mëziu, Shaqir Mëziu, Samir Mëziu, Bekim Mëziu, Xhemail Mëziu, Mahit Ujkani, Faton Ujkani, Shkëlzen Ujkani i Nazim Ujkani.
Iz Kotora/Kotorr krenuli su 19. aprila 1999. godine prema Crnoj Gori. Hodali su preko planina nekoliko sati. Oko ponoći videli su neka svetla. Neki iz grupe su se uplašili i počeli da beže. U izjavi koju je Faruk Spahiu [gradonačelnik Južne Mitrovice 2000-2005] dao FHP-u 2001. godine zapisano je da je on, videvši svetla, legao na zemlju i nije se pomerao. Legli su i Ismet Ferizi i Xhevat Llausha. Bila je tišina i ništa se nije čulo. Nisu znali gde se nalaze. Ne seća se koliko su mirovali na tom mestu. Kada su ustali, krenuli su prema zapadu. Nikoga iz grupe nisu videli. Hodali su nekoliko sati dok nisu stigli u jedno selo. Ušli su u kuću u kojoj nikoga nije bilo i tu prenoćili. Sutradan su ponovo krenuli prema zapadu. Hodali su nekoliko sati i ponovo naišli na selo. U selu su sreli jednog meštanina. Bio je Srbin. Pitali su ga gde se nalaze, a on im je kazao da su u Zubinom Potoku. Faruk ga je pitao poznaje li nekoga ko bi mogao da ih, uz nadoknadu, kolima odveze u Crnu Goru. Rekao im je da ne zna nikoga i da je bolje da se prijave u policijsku stanicu.
Krenuli su dalje. Približilo im se jedno vozilo. Iz njega je izašao naoružani civil i pod pretnjom oružjem ih odveo u policijsku stanicu. Posle nekoliko sati ispitivanja pušteni su.
Jedan policajac ih je odvezao do Kosovske Mitrovice.
U izjavi koju je dao istraživaču FHP Kosova 2021. godine, Xhafer Behrami navodi da je grupa muškaraca iz Kosovske Mitrovice/Mitrovicë sredinom aprila 1999. godine došla u Kotore i zatražila njegovu pomoć da se prebace u Crnu Goru. Dobro je poznavao teren jer je i pre rata sekao drva u šumama u toj oblasti. Znao je da se do sela Krligate/Kërligatë može ići, a da dalje nije bezbedno. Bio je naoružan automatskom puškom. S njim je pošao i Shaban Abazi, takođe pripadnik OVK, naoružan bombama.
Behrami navodi da je grupu upozorio da je veoma opasno ići tim putem, ali su svi insistirali da po svaku cenu krenu. Poznavao je doktora Ademija. Kada su krenuli, 19. aprila 1999. godine oko 15 časova, dok su prolazili pored seoske reke, počele su da im se priključuju i druge grupe, po troje-četvoro. Na izlazu iz sela pridružio im se i Idriz Rrecaj, kojeg je takođe poznavao.
Krenuli su kroz šumu oko sela i hodali celu noć, prešavši šume sela Prevlak. Dok su hodali, u daljini su primetili neko svetlo i, u panici da su to srpske snage, razdvojili su se.
Prema Xhaferovim rečima, dozivali su jedni druge, ali se zbog vetra nisu čuli. Okupili su se oko dvadeset minuta kasnije. Videli su da nema Xhevata Llaushe, Faruka Spahiua i Ismeta Ferizija. Nastavili su bez njih, u pravcu sela Mala Kaludra. Idriz Rrecaj je bio poslednji u koloni jer nije mogao da hoda, a Demir Ahmeti i Shaban Abazi stigli su na vrh šume. Odatle su videli da na suprotnom bregu ima Srba. Neko je povikao: „Bežite!”, potom se čuo jedan hitac iz puške i naređenje: „Stoj!” Xhafer je video da Demir Ahmeti i Shaban Abazi beže. Ostali su se vratili prema potoku, a on je potrčao za Demirom i Shabanom. Kada su stigli pored sela Dren, Demir je insistirao da se predaju. Xhafer navodi da su se on i Shaban tome protivili jer su bili naoružani. Primetili su civilna kola koja su se kretala asfaltnim putem. Demir je odlučio da se preda i krenuo je prema kući jednog šumara, Srbina, koji je radio s njegovim ocem. Xhafer navodi da je video i čuo Demira kako doziva šumara po imenu „Lane”. Nisu čuli pucnjavu. U daljini su videli neke muškarce kako kose travu i čuli zvona krava. Sledećeg dana Xhafer je stigao u Kotore, a posle njega i Shaban Abazi. Posle rata je saznao da su Xhevat, Faruk i Ismet, koji su se te noći odvojili od grupe, preživeli.
„Zakopajte te koje ste ubili”
Prema izjavi Ranka Tepavca, neko od meštana Male Kaludre odmah je obavestio policiju [SUP Kosovska Mitrovica i Policijska stanica u Zubin Potoku] o ubistvu 23 albanska civila. Policija je došla u selo i naredila: „Zakopajte te koje ste ubili.”
Dehumanizacija žrtava
Srpska policija je od dana ubistva znala za zločin i umesto da ga istraži i uhapsi počinioce, naredila je da tela budu zakopana. Ubijeni su tako svedeni na posmrtne ostatke koje treba skloniti, a zločin prikriti, piše FHP.
UNMIK i Kosovska policija su od februara 2003. godine raspolagali informacijama o zločinu i mestu ukopa, ali nema podataka da su sproveli delotvornu istragu i proverili lokaciju.
Takvo postupanje i višedecenijsko nepostupanje predstavljaju nastavak dehumanizacije žrtava: njima je uskraćeno pravo na identitet i dostojnu sahranu, a njihovim porodicama pravo na istinu, grob i mesto sećanja, navodi se u tekstu FHP koji u celosti možete pročitati OVDE.
