Govor mržnje u medijskim i političkim diskursima ne iscrpljuje se u otvorenim uvredama i eksplicitnim kvalifikacijama. Mnogo češće, on funkcioniše kao struktura – kroz način na koji se događaji predstavljaju, kroz izbor i interpretaciju činjenica, raspodelu odgovornosti i kroz selektivno isticanje žrtava.
U tom smislu, govor mržnje nije samo ono što je izrečeno, već i ono što je podrazumevano, naglašeno ili izostavljeno. Upravo kroz takve obrasce oblikuje se diskurzivni okvir – ustaljen način na koji se određeni događaji tumače kroz ponavljanje istih interpretacija i poruka.
Martovski događaji iz 2004. godine predstavljaju jedan od najjasnijih primera kako se kroz medije, politički diskurs i institucije formira i održava narativ koji, i kada izbegava otvorenu uvredu, zadržava elemente implicitne kolektivne optužbe.
Ko je odgovoran za martovsko etničko nasilje 2004. na Kosovu i kako je moguće da su Srbi, čija su sela spaljena, crkve uništene, a hiljade ljudi proterano za samo dva dana, i dve decenije kasnije za taj događaj predstavljeni kao nasilnici?
POVOD: Utapanje albanske dece i formiranje početnog narativa
Šesnaestog marta popodne 2004, tri albanska dečaka iz Čabre, sela u opštini Zubin Potok, udavila su se u reci Ibar. Odmah nakon nesreće, kosovski mediji su o ovom tragičnom događaju izvestili kao o etnički motivisanom zločinu, navodeći da su dečaci skočili u reku jer su ih jurili Srbi sa psom.
Mediji su se pozivali na izjave četvrtog, preživelog dečaka i jedinog očevica nesreće, ali ispostavilo se da je dečak govorio o tome kako su ih Srbi psovali iz obližnje kuće – što je uplašilo njega i njegove drugove – a ne da su ih Srbi jurili.
„Različite izjave preživelog deteta, emitovane 16. marta, odnosile su se na udaljenu srpsku kuću, na Srbe koji su ih iz te kuće psovali, na psa i na činjenicu da su se uplašili. Ni u jednom trenutku u emitovanim intervjuima dete nije upotrebilo reči: ‘Jurila nas je grupa Srba sa psom’“, navedeno je u izveštaju OEBS-a iz Beča „Uloga medija u događajima u martu 2004, na Kosovu“.
Kasnije, nakon istrage o ovom događaju, u istrazi je zaključeno da navodi o umešanosti Srba u utapanje dece nisu potvrđeni tokom istrage.
Istrage su pokazale da povod – utapanje albanskih dečaka – nije imao potvrđenu etničku pozadinu, dok je medijsko izveštavanje u tom trenutku bilo neodgovorno i senzacionalističko. Posebna odgovornost je prebačena na Javni servis Kosova.
„Senzacionalističko izveštavanje o srpskim ‘banditima’ koji dave malu albansku decu izazvalo je talas protesta i nasilja širom Kosova. Međutim, iako je utapanje troje dece predstavljalo tragediju, temeljna istraga Ujedinjenih nacija i uglednog sudije albanske nacionalnosti sa Kosova dovodi u ozbiljnu sumnju navode o umešanosti Srba u davljenje, ukazujući na nedoslednosti u iskazima preživelog dečaka, kao i na izostanak potvrde njegovog svedočenja od strane dvoje druge preživele dece i jednog starijeg Srbina koji je radio u tom području. Istražni tim Ujedinjenih nacija detaljno je pretražio područje gde se utapanje dogodilo, ali nije pronašao nijednog Srbina koji bi odgovarao opisu koji je dao preživeli dečak“, navedeno je u izveštaju Human Rights Watch-a – „Neuspeh da se zaštite: Nasilje nad manjinama na Kosovu, mart 2004“.
Ove činjenice je potvrdilo više relevantnih adresa – domaćih i međunarodnih, ali se do danas kod dela većinske zajednice de fakto zadržalo tumačenje o Srbima kao odgovornim za smrt dece u Čabri, ali i za same nemire.
U ovoj fazi već se uspostavlja osnovni narativni okvir kroz koji se događaj interpretira: tragedija se ne predstavlja kao nesreća sa nejasnim okolnostima, već kao etnički motivisan čin sa jasno definisanim počiniocima. Takvo uokviravanje predstavlja rani oblik implicitnog govora mržnje, jer povezuje kolektivni identitet sa odgovornošću.
POSLEDICE: Bilans nasilja i razmere događaja
Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, u talasu nasilja koji je usledio nakon utapanja ovih dečaka, oko 800 srpskih, 90 aškalijskih i dve albanske kuće potpuno su uništene ili ozbiljno oštećene, dok je 36 pravoslavnih verskih objekata demolirano i spaljeno (među njima dva pod zaštitom UNESCO-a i jedan od regionalnog značaja).
Prema izveštaju Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, spaljeno je i oštećeno ukupno 730 kuća, dok se broj uništenih crkava i manastira poklapa sa drugim izvorima.
Human Rights Watch navodi da je najmanje 550 kuća i najmanje 27 crkava demolirano.
U pogledu ljudskih žrtava, prema podacima Fonda za humanitarno pravo ubijeno je 12 Srba i 15 Albanaca. Brojevi se donekle razlikuju u zavisnosti od međunarodnih izvora, a najveće odstupanje zabeleženo je upravo u broju žrtava.
Tako se u izveštaju Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija navodi da je stradalo ukupno 19 ljudi, od toga 11 Albanaca i 8 Srba, a i Human Rights Watch takođe beleži 11 ubijenih Albanaca i 8 Srba.
Prema podacima koje je Fond za humanitarno pravo prikupio u mesecima nakon martovskog nasilja, ozbiljnije je povređeno oko 170 Srba, od toga 150 batinanjem u njihovim kućama, dok je njih 20 napadnuto na putevima.
Human Rights Watch navodi da je ranjeno više od 1.000 ljudi, uključujući i više od 120 vojnika KFOR-a i policajaca UNMIK-a, kao i 58 pripadnika Kosovske policijske službe (KPS). U izveštaju Generalnog sekretara UN iz aprila 2004. godine navodi se da su ukupno povređene 954 osobe, među kojima 65 međunarodnih policajaca, 61 pripadnik KFOR-a i 58 pripadnika KPS.
Uz učešće oko 51.000 učesnika demonstracija u najmanje 33 pojedinačna nemira koja su se dogodila u roku od 48 sati, napadani su Srbi širom Kosova, uključujući i metohijske sredine gde je zajednica bila posebno ranjiva.
U talasu nasilja raseljeno je više od 4.000 Srba sa juga Kosova, dok prema izveštaju Human Rights Watch-a ukupan broj raseljenih iznosi oko 4.100 Srba, Roma, Aškalija i drugih nealbanaca.
U neredima su uništena i 72 vozila Ujedinjenih nacija.
Ni posle dve decenije nije utvrđena puna odgovornost, i uprkos kasnijim, odnosno sporadičnim samokritičnim porukama dela kosovskih lidera, kod dela albanske javnosti posle dve decenije i dalje preovladava narativ o srpskoj krivici, uz ponavljanje poruka koje su prethodno podstakle nasilje, dok se u širem kontekstu ne ističe analiza svih okolnosti događaja.
Ovakva selektivna reprodukcija odgovornosti i isticanje samo jednog segmenta događaja predstavlja mehanizam diskurzivne selekcije i hijerarhizacije žrtava, što je jedan od ključnih oblika implicitnog govora mržnje.
Reakcija kosovskog političkog vođstva (izveštaj Generalnog sekretara UN)
Početna reakcija rukovodstva Privremenih institucija bila je ambivalentna, u aprilskom izveštaju ukazao je tadašnji Generalni sekretar UN. Lideri kosovskih Albanaca uopšteno su oklevali da jasno i nedvosmisleno osude nasilje u celini, a posebno nasilje nad kosovskim Srbima.
Tokom najintenzivnijih dana nasilja, većina zvaničnika na centralnom nivou, predstavnika glavnih političkih partija i lokalnih vlasti delovala je kao da ne razume ozbiljnost situacije, pokušavajući da je poveže sa sopstvenim političkim ciljevima, uključujući obnovljene zahteve za nezavisnošću Kosova i prenosom nadležnosti sa UNMIK-a. Pojedini opštinski zvaničnici su, prema nalazima izveštaja, možda i aktivno podsticali nasilje, navodi se u ovom izveštaju.
Dana 17. marta, premijer Bajram Redžepi, u saradnji sa specijalnim predstavnikom generalnog sekretara UN, pozvao je na prekid nasilja. Istovremeno, drugi predstavnici Privremenih institucija delovali su kao da opravdavaju ili relativizuju nasilje, prebacujući odgovornost na postojanje paralelnih struktura, barikade koje su postavili kosovski Srbi, smrt albanske dece, podelu Mitrovice i UNMIK. U pojedinim izjavama odgovornost se direktno pripisivala srpskim političarima, dok je u zvaničnim saopštenjima vlade, i pored pomirljivog tona, polazna pretpostavka bila zasnovana na nepotvrđenim informacijama o srpskoj umešanosti u utapanje dece.
Istovremeno, iako su pojedini lideri, poput predsednika Ibrahima Rugove i predstavnika Kosovskog zaštitnog korpusa, pozivali na smirivanje situacije, njihove izjave su se uglavnom fokusirale na nasilje nad međunarodnim akterima, izbegavajući da jasno identifikuju kosovske Srbe kao glavnu metu napada.
Međunarodna osuda nasilja imala je otrežnjujući efekat, nakon čega dolazi do promene u diskursu kosovsko-albanskih lidera – od onog početnog opravdavanja ka otvorenijoj osudi nasilja, iako su i tada izostajale nedvosmislene osude napada na srpsku zajednicu.
Ovakav obrazac reagovanja dodatno potvrđuje diskurzivne mehanizme koji su prisutni i u medijskom izveštavanju – selektivno imenovanje žrtava, preusmeravanje odgovornosti i oslanjanje na nepotvrđene tvrdnje – čime se doprinosi oblikovanju i učvršćivanju narativa koji relativizuje nasilje i njegovu etničku dimenziju.
Domino efekat
Nasilje na Kosovu pratio je domino efekat u Nišu, Beogradu i Novom Sadu.
Demonstracije u nekoliko gradova u Srbiji postale su nasilne. U noći između 17. i 18. marta zapaljena je beogradska Bajrakli džamija, a policija u delu nije primenjivala silu.
Zahvaljujući svojoj konstrukciji, veliko kulturno dobro Srbije nije u potpunosti spaljeno, ali je njena unutrašnjost u velikoj meri uništena, uključujući biblioteku i umetničke predmete.
Demonstranti u Nišu zapalili su Islam-aginu džamiju i ona je još ozbiljnije oštećena od beogradske džamije.
U Novom Sadu, učesnici nereda su lomili izloge, palili i uništavali pekare čiji su vlasnici Albanci i Goranci, a razbili su i prozore na prostorijama Islamskog centra. Policija se držala uglavnom pasivno, po strani dok su demonstranti kamenovali kuće u romskim i aškalijskim naseljima, iako Romi i Aškalije ni na koji način nisu učestvovali u nasilju protiv kosovskih Srba, već su i sami bili žrtve tog nasilja, podsetio je Fond za humanitarno pravo.
„Tokom i neposredno nakon nasilnih događaja sredinom marta, vlasti u Beogradu odigrale su konstruktivnu ulogu u zajedničkim naporima da se nasilje zaustavi i spreče ekstremne reakcije. Beograd je javno izrazio žaljenje zbog paljenja džamija u Beogradu i Nišu i obavezao se na njihovu obnovu“, izvestio je generalni sekretar UN.
Ovaj niz događaja ukazuje da nasilje iz marta 2004. nije ostalo ograničeno na prostor Kosova, već je proizvelo širi obrazac reakcija koji se može razumeti kao domino efekat. U tom procesu, inicijalni narativ o etnički motivisanom nasilju nije samo oblikovao percepciju događaja, već je doprineo generisanju novih incidenata u drugim sredinama.
Takva dinamika pokazuje da diskurzivni obrasci ne deluju izolovano, već imaju potencijal da se prenose i reprodukuju van prvobitnog konteksta, pri čemu se meta nasilja može proširiti i na druge, uključujući i zajednice koje nisu bile direktno povezane sa inicijalnim događajem.
U tom smislu, domino efekat ne predstavlja samo niz uzastopnih incidenata, već i pokazatelj kako narativ utemeljen na kolektivizaciji i emocionalnom uokviravanju može proizvesti konkretne društvene posledice, uključujući eskalaciju nasilja i širenje neprijateljstva prema različitim grupama.
MEDIJSKI OKIDAČ: Uloga medija u martu 2004.
Marta 2004. kao posebno pitanje otvorila se uloga kosovskih medija, o čemu je OEBS u Beču izdao poseban izveštaj u kojem je kritikovao „očigledan spin“, „neodgovorno i senzacionalističko“ izveštavanje elektronskih medija na albanskom.
„Takođe, treba napomenuti da su mediji, posebno elektronski, pokazali neprihvatljiv nivo emocija, pristrasnosti, nebrige i pogrešno primenili ‘patriotski’ žar. Posebno izveštavanje u veče 16. marta od strane tri glavna kosovska televizijska kanala zaslužuje najjaču moguću kritiku“, navodi se u OEBS-ovom izveštaju.
„Kako je kasnije pokazao detaljan izveštaj predstavnika OEBS-a za slobodu medija, albanski mediji su odigrali neodgovornu, zapaljivu ulogu, emitujući informacije koje su još uvek tada bile nepotvrđene: preživeli albanski dečak nikada nije javno izjavio da je grupa oterana u reku od strane Srba, jedino da su albanske dečake Srbi iz jedne udaljene kuće psovali“, naveo je Human Rights Watch u izveštaju neposredno nakon nasilja, pod nazivom „Neuspeh da se zaštite“.
Evo kako su pisali eksperti ove organizacije o načinu izveštavanja medija:
„Tumačenje da su dečake jurili Srbi u reku dolazi iz drugih izvora, kao što je Halit Berani, albanski aktivista za ljudska prava iz Mitrovice. Ovakve suptilnosti nisu bile važne privatnim i javnim državnim medijima, koji su počeli da emituju i štampaju nedvosmislene izveštaje da su dečake albanske nacionalnosti Srbi oterali u reku.
Umereni glasovi, poput portparolke UNMIK-a Trejsi Beker, koja je upozorila da etnička motivacija za incident nije utvrđena, gotovo da nisu dobili termin za emitovanje, dok je ‘stručnjacima’ koji su osuđivali srpske ‘bandite’ omogućen neometan i neosporan pristup.
Na primer, Halitu Beraniju, predsedniku Saveta za odbranu ljudskih prava i sloboda u Mitrovici – grupe za ljudska prava etničkih Albanaca sa izrazito nacionalističkim programom – dato je više od 4 minuta emitovanja u vestima RTK, u poređenju sa 12 sekundi koliko je dato umerenoj portparolki UNMIK-a (Trejsi Beker). Berani, koji nije bio svedok incidenta, rekao je prisutnima:
‘Danas oko 16 časova u selu Çabër (Čabra), opština Zubin Potok, dok se šestoro dece iz spomenutog sela igralo, grupa srpskih razbojnika je napala ovu decu, srpski razbojnici su imali i psa, psovali su im majke albanske, terali su albansku decu da pobegnu. Dvojica su uspela da se sakriju u korenje vrba pored reke Lumebardh (reka Ibar), dok su ostala četiri upala u reku. Poznato je da reka Lumebardh, osim što je veoma duboka, ima veoma hladnu vodu i brzo protiče. Najverovatnije, deca nisu umela da plivaju. Nema podataka o sudbini njih troje, dok je jedan preživeo nakon što je prešao na drugu stranu reke. Navikli smo na Srbe razbojnike. Mislimo da je to osveta za ono što se dogodilo u Čaglavici [tj. ranjavanje Srbina], slučaj koji je pokazao šta su Srbi spremni da urade kada se situacija na Kosovu smiruje’.“
Ovakav iskaz, iznet bez neposrednog svedočenja, a uz dominantan medijski prostor, dodatno je doprineo učvršćivanju narativa o srpskoj odgovornosti.
Human Rights Watch je dodatno naglasio:
„Albanski mediji su odigrali neodgovornu, zapaljivu ulogu, emitujući informacije koje su još uvek bile nepotvrđene: preživeli albanski dečak nikada nije javno izjavio da je grupa oterana u reku od strane Srba, jedino da su albanske dečake Srbi iz jedne udaljene kuće psovali“.
Generalni sekretar Ujedinjenih nacija u svom izveštaju nakon nasilja ukazao je da okolnosti incidenta još uvek nisu bile utvrđene, ali je jasno ukazao na posledice načina izveštavanja:
„Kumulativni efekat tih događaja, dodatno pogoršan zapaljivim i pristrasnim medijskim izveštavanjem, doveo je do demonstracija koje su, iako na početku delovale spontano, brzo preuzele organizovane grupe zainteresovane za proterivanje preostalih kosovskih Srba sa Kosova i ugrožavanje međunarodnog prisustva“.
Ovakav obrazac izveštavanja predstavlja tipičan primer medijskog frejminga i konstrukcije narativa, u kojem se nepotvrđene tvrdnje pretvaraju u dominantnu interpretaciju događaja.
U ovom slučaju, medijsko izveštavanje ne funkcioniše samo kao prenos informacija, već kao aktivni mehanizam oblikovanja percepcije, gde se kroz ponavljanje, selekciju izvora i emocionalno uokviravanje uspostavlja veza između etničkog identiteta i nasilja. Time se proizvodi implicitni govor mržnje kroz kolektivizaciju odgovornosti, čime se oblikuje percepcija događaja i legitimiše određeni narativ u javnom prostoru.
MEDIJI DANAS: Reprodukcija istog narativa
Na dvadesetogodišnjicu događaja, isti javni servis objavio je istu informaciju, sada i na srpskom jeziku, navodeći da su se albanski dečaci utopili „dok su bežali od grupe srpskih mladića“.
Više od 50 zaposlenih na TV kanalu RTK2 i u srpskoj redakciji RTK1, ogradili su se potom od tog teksta.
Vest je u međuvremenu korigovana, uz više reakcija srpskih novinarskih udruženja, ali i posredstvom međunarodnih diplomata, izbacivanjem formulacije da su se albanska deca utopila „dok su bežala od grupe srpskih mladića“, i drugim manjim promenama, uz izvinjenje i navode da je u pitanju „nenamerna tehnička novinarska greška“, ali tek nakon mesec dana.
Analiza ostalih medijskih izveštaja pokazuje da su i danas informacije često predstavljene uniformno i jednostrano.
Prema ovogodišnjim objavljenim izveštajima na portalima Koha, Gazeta Express, Ekonomia online, Dukagjini, Albanian Post, Zeri, 17. mart opisan je kao protest koji će se pretvoriti u nerede. I ove godine se ponavlja tvrdnja da su protesti bili usmereni protiv UNMIK-a, da je povod za nerede bilo davljenje albanske dece, pri pokušaju bega od napada grupe srpskih mladića. Kada se izveštava o bilansu nasilja, ponavlja se rečenica da je spaljeno nekoliko kuća i crkava, te da su se slični incidenti dogodili i sa albanskim kućama, a da su Srbi uzvratili paljenjem nekoliko džamija u Srbiji.
A kada se naglašavaju žrtve, onda se govori o Albancima.
„Dana 17. marta 2004. godine počeli su protesti koji će kasnije postati poznati kao ‘Martovski neredi’. Trajali su dva dana, tokom kojih je ubijeno 20 civila, a preko 900 ljudi, uglavnom Albanaca, povređeno.
Neredi su izbili nakon izveštaja da se troje albanske dece udavilo u reci Ibar pokušavajući da pobegnu od napada grupe srpskih mladića. Uzrok ove tragedije nikada nije u potpunosti razjašnjen.
Jedno od preživele dece reklo je kamerama da su ih jurili Srbi i da su bežali kada su se neki od njihovih vršnjaka udavili u reci. Sledećeg dana, u mnogim gradovima na Kosovu počeli su protesti koji su brzo eskalirali u nasilje. Protesti su bili usmereni protiv UNMIK-a.
Tokom nereda spaljeno je nekoliko srpskih kuća i crkava. Slični incidenti dogodili su se i sa albanskim kućama u područjima sa većinskom srpskom populacijom. Srbi su takođe uzvratili paljenjem nekoliko džamija u Srbiji.“
Ovakva reprodukcija bez kritičke distance ukazuje da narativ ne funkcioniše kao istorijska interpretacija, već kao stabilan diskurzivni okvir koji se prenosi bez preispitivanja.
Ovakva uniformnost u izveštavanju ukazuje na kontinuitet narativa koji se ne preispituje, već se reprodukuje kroz vreme, čime se učvršćuje kao dominantno tumačenje događaja. Upravo ta stabilnost narativa predstavlja osnovu diskurzivne reprodukcije implicitnog govora mržnje.
POLITIČKI DISKURS: Narativi Samoopredeljenja
Dolaskom Samoopredeljenja na vlast, tumačenje martovskog nasilja često se zasniva na narativu u kojem su Albanci istaknuti kao žrtve, dok se Srbi prikazuju uglavnom u negativnom kontekstu. Prema ovom narativu, albanska deca prikazuju se kao žrtve dok su Srbi ti koji ih progone, protesti Albanaca prikazuju se kao spontani, dok se srpske žrtve retko ili uopšte ne pominju.
Ovaj način predstavljanja događaja odražava selektivno isticanje žrtava i političke interpretacije, a ne celokupan faktički prikaz martovskog nasilja, koje je predstavljalo jedno od najtežih etnički motivisanih nasilja u posleratnom periodu.
Gradonačelnik Južne Mitrovice iz redova Samoopredeljenja, Faton Peci, koji je sa Svečljom bio u Čabri za ovu godišnjicu, i to dan nakon utapanja albanskih dečaka, opisuje događaje kao „varvarsko utapanje od strane srpskih kriminalnih bandi“, odnosno „organizovane grupe Srba“, proteste nakon toga kao spontane, sa zahtevom za pravdu.
Blažim rečima slično je ove godine poručio i Dželjalj Svečlja, koji utapanje albanskih dečaka vidi kao jedan od „najmračnijih trenutaka u novijoj istoriji Kosova“ i koji je prethodio događajima, kako ističe MUP, poznatim kao „martovski nemiri“ 2004. godine.
„Ministar Svečlja i gradonačelnik Peci odali su poštu na grobovima Egzona Deljijua, Avnija Veseljija i Fljorenta Veseljija, koji su izgubili život u reci Ibar dok su pokušavali da pobegnu od grupe mladih pripadnika srpske zajednice koja ih je progonila“, ovo je ove godine naveo kosovski MUP.
Vladajuće Samoopredeljenje pretprošle godine je, takođe tokom obilaska grobova udavljene dece poručilo da su deca ubijena dok su ih gonili Srbi, da su na „mirne albanske demonstrante“ pucali „srpski kriminalci“ koji su bili organizovani, dok se protest Albanaca odvijao spontano širom Kosova i da su većina žrtvi bili Albaci, a da pravda i dalje nije zadovoljena, te da se njihov iskaz poklapa sa nalazima međunarodnog sudije.
U nešto blažem tonu iste godine je govorio i kosovski premijer, inače vođa ove stranke. Iako je pobrojao srpske žrtve, kao i gubitke na albanskoj strani, Aljbin Kurti je relativizovao ceo ovaj događaj rekavši i to da „nije razjašnjeno ko je učesnike protesta usmerio prema naseljima sa Srbima i pravoslavnim crkvama i manastirima“, spominjući da su „deca skočila u Ibar da bi izbegla pratnju srpskih mladića“. „Nekoliko kuća“ je spaljeno, među njima, tvrdi i albanske, uz podsećanje na paljenje džamija u Srbiji.
Ovakva kolektivizacija odgovornosti i selektivno predstavljanje događaja kroz politički diskurs predstavlja oblik implicitnog govora mržnje, jer se odgovornost premešta sa konkretnih aktera na čitavu zajednicu. Pritom, dolazi do vidljive zamene uloga žrtve i odgovornosti, u okviru koje se diskurzivni narativ postepeno preoblikuje: zajednica koja je bila dominantna meta nasilja marginalizuje se ili izostavlja iz narativa, dok se istovremeno druga strana postavlja u centralnu poziciju žrtve.
STRATEŠKI NARATIV: Koha i interpretacija marta 2004 kao deo političkog projekta Beograda
Povodom godišnjice 17. marta ove godine, kolumnista Kohe ocenjuje da ti događaji ne mogu da se posmatraju kao izolovani incident, već kao deo šire političke strategije Beograda usmerene ka podeli Kosova.
Prema njegovoj analizi, nasilje iz marta 2004. godine uklapa se u dugoročnu politiku Srbije koja je, kroz paralelne strukture i političko delovanje na terenu, nastojala da očuva kontrolu nad severom Kosova i spreči njegovu potpunu integraciju u kosovski institucionalni sistem.
Kolumnista ukazuje da su još početkom dvehiljaditih postojali jasni pokazatelji takvog pristupa, uključujući finansiranje i političku podršku strukturama na severu, koje su delovale van sistema pod međunarodnom upravom. Cilj takve politike, kako navodi, nije bio samo zaštita srpske zajednice, već stvaranje faktičke podele na terenu.
U tom kontekstu, martovski nemiri 2004. godine, prema njegovom tumačenju, predstavljaju političku provokaciju koja je doprinela produbljivanju etničkih podela i jačanju narativa o nemogućnosti zajedničkog života, čime se dodatno otvorio prostor za ideje teritorijalne reorganizacije Kosova.
Kolumnista takođe podseća na tadašnje predloge o kantonizaciji Kosova, koji su, kako tvrdi, bili deo šireg plana za institucionalizaciju etničke podele. Takvi modeli, ocenjuje, imali su za cilj da dugoročno obezbede politički uticaj Srbije na deo teritorije Kosova.
Analiza dodatno dobija na značaju u svetlu novijih događaja, poput oružanog napada u Banjskoj i drugih bezbednosnih incidenata, koje autor vidi kao nastavak iste logike destabilizacije, iako u drugačijim okolnostima.
Zaključuje da razumevanje martovskih događaja zahteva širi politički okvir, jer se tek u tom kontekstu može sagledati njihova uloga u dugotrajnom procesu oblikovanja odnosa između Beograda i Prištine.
Time se odgovornost za događaje premešta sa konkretnih aktera na širi politički okvir, čime se menja način na koji se nasilje interpretira i razume.
NARATIVNA RADIKALIZACIJA: Nacionale
Kolumnista portala „Nacionale“, Kol (Col) Mehmeti u tekstu „Zaboravljena istorija marta 2004.“, martovske događaje iz 2004. godine opisuje kroz izrazito narativan i emotivno obojen jezik, uz niz političkih tvrdnji i optužujućih formulacija, u čijem središtu su Albanci žrtve, a Srbi zločinci.
Već u uvodnom delu autor iznosi široko postavljenu političku tvrdnju da su „Savet bezbednosti, Rusija, Srbija i njeni saveznici iskoristili ovaj trenutak da pokrenu najveću propagandu protiv Kosova ikada viđenu“, dok istovremeno navodi i da su „određene strukture, do danas neotkrivene, preuzele vođstvo nad masama“. U istom pasusu protesti se opisuju kao događaji koji su „neumoljivo skrenuli sa puta“, uz tvrdnju da je jedna od posledica i to što Kosovo danas „mora da troši energiju, vreme i resurse kako bi garantovalo nepovredivost pravoslavnih crkava i manastira“.
Korak dalje autor odlazi u delu u kojem opisuje stradanje dece iz Čabre. Tu navodi da su bila „gonjena od strane grupe Srba sa psima koji su balavili od besa“, kao i da su, „sa srcima koja su im tukla od užasa“, ušla u reku Ibar. Reč je o formulacijama koje su u tekst unesene kao deo pripovednog opisa samog događaja.
Slično je i u pasusu o Aljimuhametu Murseljiju iz Uroševca, gde se navodi da je stradao „na još brutalniji način“ i da ih je „tenk grčkog kontingenta KFOR-a … žive zgnječio“. Odmah zatim autor dodaje i da je „slična sudbina zadesila i druge mlade ljude koji su poginuli – neki od snajperskih metaka, a neki od ručnih bombi“.
Pored opisa samih događaja, tekst sadrži i širi interpretativni okvir u kojem se mart 2004. povezuje sa kasnijim političkim razvojem. U tom kontekstu autor piše da su te događaje kasnije „zasenili politički procesi koji su odlučujuće odredili sudbinu ovih prostora“, dok u engleskoj verziji istog teksta stoji i da su protesti imali „far-reaching consequences“, odnosno dalekosežne posledice.
Ovakav jezik ne samo da dramatizuje događaj, već proizvodi emocionalnu identifikaciju sa jednom stranom i dehumanizaciju druge, što predstavlja jedan od ključnih mehanizama implicitnog govora mržnje.
Analiza
Kada se svi ovi tekstovi posmatraju kao celina, postaje jasno da ne predstavljaju niz nepovezanih izveštaja, već kontinuirani diskurs u kojem se značenja proizvode, učvršćuju i prenose kroz vreme. Ono što se na prvi pogled može činiti kao razlika između medijskog, političkog i institucionalnog jezika, zapravo je razlika u formi, dok sadržinska logika ostaje izuzetno stabilna.
U teorijskom smislu, ovaj proces može se razumeti kroz diskurzivnu reprodukciju i frejming, gde način na koji se događaj inicijalno interpretira određuje njegov kasniji život u javnom prostoru. U slučaju marta 2004, početni narativ formiran u medijima pokazuje izuzetnu otpornost na nalaze istraga, čime se potvrđuje da ponavljanje i emotivna snaga imaju veću težinu od empirijskih činjenica.
Kako narativ prelazi u politički diskurs, on dobija funkciju legitimacije i mobilizacije, dok se u institucionalnom jeziku stabilizuje i normalizuje. U toj završnoj fazi, govor mržnje više nije eksplicitan, već postaje deo strukture – kroz kolektivizaciju odgovornosti, selektivno predstavljanje žrtava i odsustvo distance prema tvrdnjama.
U tom smislu, tekst kolumniste Kohe uvodi dodatni sloj diskursa, u kojem se martovski događaji ne posmatraju samo kao rezultat medijskog spina ili spontanog nasilja, već kao deo šire političke i strateške logike. Ovakav pristup odgovara geopolitičkom frejmingu, gde se pojedinačni događaji interpretiraju kao elementi dugoročnih političkih projekata.
Time se diskurzivni prostor dodatno komplikuje: umesto jedne dominantne interpretacije, pojavljuju se konkurentski narativi koji događaj tumače na različite načine – kao spontanu reakciju, kao medijski proizvedenu krizu ili kao deo strateškog plana. U takvom okruženju, govor mržnje ne funkcioniše izolovano, već kao deo šireg narativa.
U tom kontekstu, uočljiv je i element diskurzivnog revizionizma, koji se ne manifestuje kroz otvoreno negiranje činjenica, već kroz njihovu reinterpretaciju i selektivno predstavljanje. Ovaj proces podrazumeva postepenu zamenu uloga, u kojoj se zajednica koja je bila dominantna žrtva nasilja prikazuje kao njegov uzrok ili pokretač, dok se istovremeno naglašava stradanje druge strane bez adekvatnog kontekstualizovanja okolnosti u kojima je do njega došlo.
U slučaju martovskih događaja 2004. godine, takva zamena vidljiva je kroz narative u kojima se srpska zajednica, uprkos dokumentovanom stradanju, razaranju imovine i masovnom raseljavanju, predstavlja kao inicijalni faktor nasilja.
Istovremeno, stradanje Albanaca, koje je u velikoj meri povezano sa sukobima sa međunarodnim bezbednosnim snagama tokom nasilnih demonstracija, u diskursu se izdvaja i prikazuje kao centralna žrtvena perspektiva, bez šireg konteksta.
Ovakva reinterpretacija menja raspored i značenje činjenica, čime se stvara narativ u kojem dolazi do zamene mesta žrtve i odgovornosti, što predstavlja jedan od najsuptilnijih oblika implicitnog govora mržnje.
Paralelno sa tim, uočljiv je i obrazac diskurzivnog preusmeravanja odgovornosti, u kojem se fokus sa konkretnih meta nasilja pomera ka širem političkom okviru. U dominantnim narativima, događaji od 16. i 17. marta 2004. često se predstavljaju kao usmereni protiv međunarodne administracije, odnosno UNMIK-a, čime se menja njihova primarna interpretacija.
Takvo uokviravanje, međutim, zanemaruje činjenicu da je nasilje u najvećem broju slučajeva bilo usmereno ka srpskoj civilnoj zajednici – koja je u tom trenutku bila malobrojna, prostorno rasuta i izrazito ranjiva. Uprkos tome, kroz diskurzivni fokus na UNMIK kao cilj protesta dolazi do relativizacije etnički motivisanog nasilja i njegovih posledica.
Ovaj obrazac ne podrazumeva otvoreno negiranje nasilja, već njegovu reinterpretaciju kroz promenu fokusa, čime se odgovornost disperzuje, a konkretne žrtve postaju sekundarne u javnom diskursu.
Upravo u toj transformaciji – gde se nasilje nad civilima prevodi u politički protest – prepoznaje se jedan od sofisticiranijih oblika implicitnog govora mržnje, jer se kroz naizgled neutralan jezik umanjuje njegova etnička dimenzija i stvarni karakter.
Kada se takav narativ ponavlja kroz medije, političke izjave i institucije, on prestaje da bude predmet rasprave i postaje deo opšteg znanja.
U tom trenutku, činjenice više ne određuju razumevanje događaja – zamenjuje ih narativ.
Zato se govor mržnje u ovom slučaju ne pojavljuje samo kroz uvrede, već kroz strukturu predstavljanja koja određuje ko je žrtva, ko je odgovoran i kako da se događaji pamte.
I upravo u toj transformaciji – od sporne tvrdnje do neupitne pretpostavke – nalazi se njegova najveća snaga.
Ovaj slučaj pokazuje da govor mržnje ne nestaje uklanjanjem uvredljivih izraza iz jezika, već tek razgradnjom narativa koji ga proizvodi i održava.
U takvom diskurzivnom okviru, govor mržnje više nije incident niti devijacija, već postaje normalizovan obrazac interpretacije stvarnosti – ugrađen u način na koji se određuje ko je žrtva, a ko krivac.
