Ista vest može imati potpuno drugačije značenje u zavisnosti od toga gde je i na kom jeziku objavljena, pa je ključno pitanje – ko, zapravo, stoji iza lažnih i manipulativnih informacija: lokalni akteri ili spoljašnji centri moći?
Dovoljno je uporediti izveštavanje o istim događajima u srpskim i albanskim medijima da bi se uočile duboke razlike. Incidenti na severu Kosova, političke odluke ili bezbednosna situacija često se predstavljaju kroz potpuno različite narative koji se kreću od dramatičnih upozorenja do relativizacije.
„Nekad su u pitanju nijanse, posebno kad je terminologija u pitanju. Albanski mediji, generalno, uvek ističu državnost Kosova (‘Republika Kosovo’, ‘državni organi’, granica i slično), dok u pojedinim srpskim medijima često možemo da vidimo i čujemo termine poput ‘južna srpska pokrajina’, ‘privremene kosovske institucije’, ‘administrativni prelazi’, ‘Kosovo i Metohija’ i slično. Postoje i druge razlike, pre svega kad su u pitanju izveštaji iz većinski srpskih sredina, bilo da je u pitanju položaj Srba ili izveštavanje o incidentnim situacijama. Tada u izveštajima medija sa istog događaja možemo da vidimo drugačiji kontekst ili samo jednu stranu“, naveo je za Kim radio Budimir Ničić, novinar i direktor Medija centra Čaglavica, dugogodišnji dopisnik Glasa Amerike sa Kosova.
Analize organizacija poput BIRN-a pokazuju da problem često nije u potpuno izmišljenim vestima, već u selektivnom predstavljanju činjenica. Izostavljanjem ključnog konteksta ili naglašavanjem određenih elemenata, stvarnost se „modeluje“ prema potrebama publike i uredničke politike.
„Etničke podele stvaraju okruženje niskog poverenja i paralelnih informativnih sistema. U takvom kontekstu, informacije se često ne proveravaju, već se prihvataju ako potvrđuju već postojeće stavove i strahove“, rekao je politikolog Aleksandar Šljuka za Kim radio.
Na Kosovu dezinformacije često imaju za cilj da utiču na politički pravac i produbljivanje etničkih podela. Šire se putem društvenih mreža i specijalizovanih portala, ali i kroz pojedine profesionalne medije.
„Dezinformacije su, pre svega, politički alat. Koriste se za mobilizaciju birača i delegitimizaciju protivnika“, dodao je Šljuka.
Istovremeno, institucije kroz nepotpune ili jednostrane informacije i same mogu doprineti širenju dezinformacija.
Kako nastaju „unutrašnje“ dezinformacije?
Veliki deo dezinformacija nastaje unutar samog medijskog sistema na Kosovu i u regionu. Portali bez jasnog vlasništva, senzacionalistički naslovi i kopi-pejst novinarstvo stvaraju plodno tlo za širenje poluinformacija.
Ekonomski model digitalnih medija dodatno podstiče ovaj trend. Klikovi znače prihod, a sadržaj koji izaziva strah, bes ili uznemirenje daleko se brže širi od proverene i uravnotežene informacije.
„Na Kosovu i u Srbiji to generalno rade veliki mediji, uglavnom oni koji su pod uticajem nekog od centara moći, bilo formalnih ili neformalnih, i to u svrhu postizanja određenih ciljeva, bilo da su politički, ekonomski ili radi stvaranja određenih tenzija“, smatra Budimir Ničić.
Evidentno je da se politički uticaj na medije ne može zanemariti. Mediji bliski određenim partijama često preuzimaju ulogu promotera narativa koji odgovaraju njihovim političkim interesima.
„Ključni uticaj imaju lokalni politički akteri, jer direktno oblikuju javni diskurs i imaju pristup domaćim medijima“, smatra Aleksandar Šljuka.
Spoljni centri i geopolitika informacija
Ipak, jedan deo dezinformacija ne može se objasniti samo lokalnim faktorima. Analize inicijativa poput EUvsDisinfo ukazuju na postojanje koordinisanih kampanja koje dolaze izvan regiona (FIMI – Foreign Information Manipulation and Interference).
„Strukture EU koje prate kampanje dezinformacija zabeležile su primere koordinisanih kampanja manipulacija koje uglavnom dolaze iz Rusije, ponekad i Kine. One su najčešće usmerene ka srpskom govornom području jer je ta sredina najranjivija kada je u pitanju uspešno plasiranje antizapadne propagande“, naveo je za Kim radio dugogodišnji dopisnik prištinske Kohe i zagrebačkog Jutarnjeg lista iz Brisela Augustin Paljokaj.
Kampanje stranih informativnih manipulacija i mešanja često koriste već postojeće društvene podele i pojačavaju ih pažljivo targetiranim porukama. Prepoznatljivi obrasci uključuju identične ili vrlo slične tekstove objavljene na više platformi, kao i nagle „eksplozije“ sadržaja na društvenim mrežama koje ukazuju na organizovano delovanje.
Kosovo se u tom kontekstu posmatra kao pogodno okruženje za informativne operacije – zbog političke osetljivosti, etničkih podela i visokog nivoa nepoverenja u institucije.
„Balkan je jako osetljiv po tom pitanju i podložan je dezinformacijama. To su i EU i NATO identifikovali kao jednu od glavnih pretnji stabilnosti regiona“, dodao je Paljokaj.
Društvene mreže ubrzavaju širenje problematičnih sadržaja
Bez obzira na poreklo, dezinformacije svoj puni efekat postižu tek kada se prošire društvenim mrežama. Platforme poput Fejsbuka i Telegrama omogućavaju da sadržaj za kratko vreme stigne do hiljada korisnika.
Poseban problem predstavljaju zatvorene grupe i kanali, gde je kontrola sadržaja minimalna, a poverenje među članovima visoko. U takvom okruženju informacije se ređe proveravaju, ali se zato češće prihvataju kao istinite.
Algoritmi dodatno podstiču širenje polarizujućeg sadržaja. Upravo takve objave generišu najveći angažman korisnika.
Kada se lokalno i globalno spoje
Najkompleksniji aspekt dezinformacija na Kosovu jeste preplitanje lokalnih i spoljašnjih izvora. U praksi, taj proces često izgleda ovako: lokalni portal objavi neproverenu ili delimično tačnu informaciju, koju zatim preuzmu i amplifikuju strani akteri. Nakon toga, ista vest se vraća u lokalni medijski prostor kao „potvrđena“ iz više izvora.
„Spoljašnji faktori uglavnom deluju kao pojačivači – šire i intenziviraju već postojeće narative“, naveo je politikolog Aleksandar Šljuka.
Ovaj zatvoreni krug stvara iluziju kredibiliteta i dodatno otežava razlikovanje istine od manipulacije. Time uticaj dezinformacija prestaje da bude samo medijski problem. One dugoročno dovode do pada poverenja u institucije i profesionalne medije, produbljuju društvene podele i mogu doprineti eskalaciji tenzija.
U osetljivim političkim i bezbednosnim situacijama, jedna viralna laž može imati konkretne posledice na terenu: od panike među građanima do podizanja tenzija između zajednica.
Ko može da odgovori?
Borba protiv dezinformacija zahteva koordinisan pristup. Organizacije koje se bave proverom činjenica igraju važnu ulogu u razotkrivanju netačnih tvrdnji, ali njihov domet je često ograničen brzinom širenja lažnih vesti.
„EU je zabrinuta generalno oko celog Zapadnog Balkana kada je reč o dezinformacijama i manipulacijama lažnih vesti. Unutar Kosova veći problem je ‘krivo informisanje’ (misinformation) nego dezinformacije“, kazao je Augustin Paljokaj.
Medijska pismenost građana, odgovornije novinarstvo i veća transparentnost platformi nameću se kao ključni elementi rešenja. Ipak, pitanje ostaje da li ove mere mogu da prate tempo kojim se dezinformacije šire.
Odgovor na pitanje ko proizvodi lažne vesti o Kosovu nije jednoznačan. Dezinformacije nisu isključivo domaći proizvod, niti u potpunosti dolaze spolja. One nastaju u složenoj mreži u kojoj se lokalni politički interesi i globalne strategije međusobno prepliću.
Upravo u toj zoni preklapanja leži njihova najveća snaga, ali i potencijal da dugoročno destabilizuju javni prostor, potkopaju poverenje i učine društvo ranjivijim na svaku sledeću manipulaciju.
