„Dokle god se u Pećkoj patrijaršiji, Dečanima, Gračanici, Ljeviškoj, Deviču, Arhangelima i drugim svetinjama služi sveta liturgija i uznosi molitva, naš narod dobro zna da nije ostavljen. Kosovo i Metohiju možemo izgubiti samo ako ga se, ne dao Bog, sami odreknemo“, poručio je mitropolit Teodosije na obeležavanju 22. godišnjice martovskog pogroma.
„Martovski pogrom nije samo jedan u nizu istorijskih događaja koje pamtimo po stradanju, već i gorko svedočenje o ljudskoj nepravdi, ali istovremeno i svedočanstvo o snazi duhovnog podviga kojim je naš narod vekovima odolevao iskušenjima“, kazao je mitropolit na Komemorativnoj akademiji u Gračanici.
Obraćajući se prisutnima u punoj sali Doma kulture, mitropolit Teodosije je kazao da rana koju su ti dani ostavili protokom vremena nije postala manja.
Podsetimo, u dva dana nasilja širom Kosova ubijeno je 19 ljudi, proterano 4.000 Srba, spaljeno više od 900 kuća, a oskrnavljeno 39 pravoslavnih objekata.
„Mi se danas ne sećamo samo jednog tragičnog datuma, nego se prvenstveno sećamo stradanja ljudi, paljenja domova, rušenja svetinja i straha koji je u dva dana zahvatio čitav naš narod na Kosovu i Metohiji. Pred očima sveta i pored velikog međunarodnog prisustva napravljen je pokušaj da se izbrišu tragovi našeg vekovnog postojanja i da se preostali naš narod zauvek zaplaši i protera. Zato je martovski pogrom ostao duboko urezan u naše kolektivno pamćenje kao jedan od najtužnijih i najtežih trenutaka naše novije istorije“, kazao je mitropolit Teodosije.
Sećanje na pogrom 2004. godine, kaže, nije sećanje radi osvete niti radi produbljivanja mržnje među ljudima.
„Na ovu tragediju ne gledamo sa gorčinom, nego sa bolom u srcu i svešću da je ona za nas velika duhovna opomena. Martovski pogrom nije samo jedan u nizu istorijskih događaja koje pamtimo po stradanju, već i gorko svedočenje o ljudskoj nepravdi, ali istovremeno i svedočanstvo o snazi duhovnog podviga kojim je naš narod vekovima odolevao iskušenjima. Ako izgubimo istinu o onome što se dogodilo, onda ćemo izgubiti sposobnost da razlikujemo pravdu od nepravde i dobro od zla. Posebno nas boli to što i posle toliko godina mnogi prognani nisu dočekali povratak svojim domovima“, kazao je.
Međutim, mitropolit je ukazao i na sadašnje nedaće i iskušenja srpskog naroda.
„Još pre više od decenije upozoravao sam da je povratak gotovo zaustavljen, a da su mnogi naši ljudi stalno pod pritiskom da prodaju svoju zemlju i napuste ognjišta. I zaista, i danas nam je teško zbog činjenice da su naši gradovi na Kosovu i Metohiji ostali bez Srba koji su u njima živeli pre rata i pre pogroma. Zato obnova za nas nikada nije značila samo podizanje zidova i popravku krovova. Iako smo do sada mnogo toga porušenog izgradili i obnovili, naše svetinje nisu spomenici i muzeji. Obnova pre svega znači povratak molitve, povratak naroda, obnova liturgijskog života…“
Kazao je da ono što je obnovljeno svedoči da nikakvo zlo i nasilje ne može da nas natera da se odreknemo nasleđa koje su nam ostavili preci.
„Dokle god se u Pećkoj patrijaršiji, Dečanima, Gračanici, Ljeviškoj, Deviču, Arhangelima i drugim svetinjama služi sveta liturgija i uznosi molitva, naš narod dobro zna da nije ostavljen. Kosovo i Metohiju možemo izgubiti samo ako ga se, ne dao Bog, sami odreknemo“, poručio je mitropolit Teodosije.
O samom zločinu govorili su oni koji su ga preživeli.
Zoran Simjonović iz Lipljana i njegova porodica jedva su se evakuisali. U noći 17. marta spaljena mu je kuća.
„Zatvorili smo prozore, kamenovani smo više puta, napadani i jednostavno nismo hteli da odemo. U jednom trenutku izađemo supruga i ja i vidimo – gori cela ulica. Sve gori oko nas, ne znamo šta da radimo“, pričao je Simjonović, koji i danas živi u Lipljanu. Posle pogroma i seljakanja po više kuća, ponovo je pronašao svoj dom u Lipljanu.
Na događaje 17. i 18. marta podsetio je i Goran Stanković iz Lipljana. Ukazao je da Obilić danas nije ni nalik onom od pre više od dve decenije.
„Verovali smo međunarodnoj zajednici, verovali smo našoj državi. Mislim, i danas verujemo, ali polako nas svi obmanjuju. Od 8.500 ljudi koliko je bilo u samom gradu Obiliću, ostalo je osmoro. Do pre desetak dana bilo je devetoro, a danas živi samo njih osmoro. Sedmoro živi u zgradi Školskog centra. Nažalost, ljudi koji su ostali sada doživljavaju da opštinsko rukovodstvo hoće tu zgradu da ruši i da tu gradi park“, kaže Stanković.
