Ali upravo u tim pukotinama nastaju najvažnije priče – o mladim ljudima koji ne pristaju na tišinu, već je zamenjuju glasovima stvaralaštva, dijaloga i zajedničkih susreta.
U Kosovskoj Mitrovici i pećkom regionu, dva kulturna aktera – Miljana Dunđerin iz Privatnog kulturnog centra „Akvarijus“ i Redža Kojić iz organizacije „Mladi volonteri“ iz Vitomirice – vode borbu da umetnost smeste u svakodnevicu mladih, pokušavajući da stvore prostor koji će prevazići etničke, jezičke i institucionalne barijere sa kojima se suočavaju. Ali, kako mladi sa Kosova bespovratno odlaze, glavno je pitanje – hoće li imati za koga?
Oboje su o tome govorili u novoj i poslednjoj epizodi serijala „Da te pitam, komšija“, iz studija portala KoSSev u severnom delu Mitrovice i Radija Goraždevac.
„Rukovodioci moraju da stave prst na svoju pametnu ili nepametnu glavu i da vide do čega su doveli. Omladina se malo pita o tome kako će da živi. Omladini se mora pružiti prostor slobode, tako opstaju, kroz osećaj sreće i zadovoljstva.“
Mitrovica – grad koji nosi teško breme, ali može i da blista
Ovu borbu Miljana Bulatović Dunđerin vodi deset godina, koliko njen privatni kulturni centar postoji.
Ideja da se opredeli za to da ga osnuje nije bila samo pragmatična već ideološka, u cilju – da kod građana, najpre mlađih, uvede svakodnevnost kulture. U tome je, kaže, i uspela.
„Cilj je bio da se umetnost ne zasniva na manifestacijama koje se održavaju jednom godišnje i da svakodnevnost kulture bude naš odgovor na sve što Mitrovica svakodnevno nosi. Uspeli smo, jer imamo divnu publiku i bez njih ništa ne bi uspelo.“
Uprkos svemu i prilikama koje ovaj grad nosi, ističe, publika je odvajala vreme da bude tu, da dolazi, da posećuje, da boravi. Dunđerin je posebno ponosna na to što često čuje upravo od njih da oni:
„Hvale prostor i doživaljavaju ga kao prostor dilemike i dijaloga i kao jedno mesto gde se može čuti i pozitivna i negativna kritika. Na to smo ponosni. Ovaj grad da bi bio urban mora da ima umetnost. Mitrovica je to uvek imala u prošlosti i to se zadržalo“.
Kulturni brend koji Privatni kulturni centar pokušava da izgradi jeste nešto što sutra može da promeni sliku grada, grada koji:
„Nosi breme negativnog grada koji nosi samo ružne stvari. On može i te kako da zablista i zablistao je mnogo puta za ovih deset godina“.
Vitomirica – Pokušaj da se kultura povrati
Redžo Kojić vodi svoju organizaciju „Mladi volonteri“ iz Vitomirice, a pripadnik je bošnjačke zajednice u ovom pećkom regionu.
Njegova zajednica, podseća, dugo je nastanjena u ovom regionu i bavila se pretežno poljoprivrednim radom, ali je nekada postojala i bogata kulturna aktivnost.
Gotovo da je više i nema, a Kojić smatra da za to jeste kriva „politička frustracija“.
„Političke frustracije i mešanje u sve te aktivnosti je dovelo do te situacije da više, nažalost, nemamo tih kulturnih aktivnosti. To je manje više i poznato. U svakoj kulturnoj aktivnosti pokušano je da se uključi politika, da se iznedri to da je politika podržala nešto. Mi smo kao zajednica ostali u getu i to duže vremena.“
Njegova organizacija, ipak, pokušava da zajednicu, prilično zapostavljenu na Kosovu, kako sam procenjuje, čak i još od 1999. godine – podigne na noge i radi na stvaranju novih inicijativa, ali: „Nemamo instituciju koja će se time baviti. Nemamo kulturni centar koji bi bio namenjen za mlade iz bošnjačke zajednice“.
Deset je godina od gašenja kulturno-umetničkog društva „Đerdan“, koje je bilo jedino kulturno umetničko društvo u pećkom regionu.
„Nažalost, to je došlo usled nedostatka podrške. Živimo na takvom prostoru i u takvom društvu, gde je umetnost jedno od najnižih kategorija za koje se interesuje društvo i institucije“, poručuje.
Ali, kroz svoju organizaciju se bori jer, kako je istakao, mladi moraju biti uključeni u kulturne aktivnosti. Njegovo iskustvo kroz rad pokazuje da su mladi za umetnost i kulturu i dalje zainteresovani.
„Mi smo kao NVO pokušali da pokrenemo neke aktivnosti, kao što su KUD i ostalo i došli smo do nekoliko novih mladih ljudi koji time dalje žele da se bave. Videli smo da su oni zainteresovani da se opet počne sa tim. U slikarstvu smo imali jedan mali projekat koji smo implementirali i on je dao fine rezultate. Imali smo i kulturu čitanja i to je veoma važan projekat, koji se ove godine nastavlja“, dao je primere.
A kod potonjeg, ističe, na površinu je izašla posebna problematika kod mladih, koji sve manje čitaju.
„Projekat se bavio kulturom čitanja i poznavanja književnosti svih zajednica u Peći. Kroz te male impakte smo uvideli da institucije moraju da shvate da je to ozbiljna situacija. Na društvenim mrežama možete naći svašta, a knjige su te koje su tačne. Nismo videli da su institucije preduzele nešto po ovom pitanju“, poručuje.
Kojić posebno ističe činjenicu da su se, posebno kod projekta kulture čitanja, u većini odazvali stariji sugrađani:
„Iako je projekat više obuhvatao rad sa mlađom populacijom“.
U Mitrovici 70 odsto publike omladina
U severnom delu Mitrovice nije tako, kaže Dunđerin. Projekti koje je organizovao njen kulturni centar, kako otkriva, u većini okuplja mlade ljude. Štaviše, 70 odsto publike je omladina.
To je bio i početni cilj formiranja ovog kulturnog centra: „Još kad smo krenuli, fokus nam je bio na tome – ne samo da plasiramo umetnost, već i da edukujemo one generacije koje tek dolaze. Imamo jako puno aktivnosti sa decom čak i mlađom od 12 godina i oni su stekli neku kulturnu naviku“.
Edukacija omladine je, njen je utisak, prilično urodila plodom.
„Deca koja su tada bila kod nas da nauče da slikaju, glume, napišu kreativnu rečenicu – sada su naša publika. To se tako renovira.“
Poimanje umetnosti kod mladih drugačije, moramo ih razumeti
Mladi koji sada stvaraju, ističe Dunđerin, to rade u jednom drugačijem obliku.
„Ono što je nama ranije bila dobro pročitana knjiga, njima je sada dobro odslušana knjiga. Ono što je nama nekada bila dobro naslikana slika, njima je print koji kupe u Jysk-u. Razlike su ogromne. Očekivali smo da 21. vek bude renesansa, očigledno da nije“, istakla je Dunđerin.
Kod mladih u Mitrovici ne primećuje da, u skladu sa težinom njihovog života u severnom delu Mitrovice – stvaraju iz položaja žrtve.
„Suprotno je. Većina stvaralaštva koja nastaje je pozitivno, u odnosu na ono šta smo očekivali. U književnosti postoji taj ljudski patos ljudski i ljudska tragedija, svakodnevne teme koje opterećuju život. Ali, što se tiče vizuelnog i likovnog sadržaja u Mitrovici je potpuno drugačije.“
Dunđerin zaključuje da u pitanju jeste određena doza imaginacije, i da ono što izlazi iz mladih – nema veze sa njihovim stvarnim životom. Odgovor vidi u brzom informativnom sazrevanju kod mladih ljudi.
„Ja sam do skoro verovala da ove generacije ne znaju ništa drugo osim da gledaju u telefon. Pokazali su da i te kako znaju svašta da rade. Upavo ovim talasom protesta pokazali su da u njima leži snaga, imaju mogućnost da deluju“, navodi.
Nailaze na nerazumevanje i to je potpuno normalno, smatra ona:
„Nije isto deset godina sada i deset godina pre 30 godina. Postoji razlika i to je ključni problem za nerazumevanje sadržaja i njihovih poruka. Ali mi moramo da naučimo da razumemo njih. I kada nisu u pravu moramo da ih podržimo i prihvatimo, jer u mladosti leži budućnost“.
Pozitivno je sve što dolazi od mladih, slaže se Kojić.
„Pa čak da to bude i imaginarno, stvaranje kroz društvene mreže, kroz tehnologije. Makar i tako, bilo bi pozitivno“, istakao je.
Hoće li ih biti?
Kad se o mladima na Kosovu govori, neizostavna je činjenica da oni odavde odlaze. U tome se slažu i gost i Mitrovice i Vitomirice.
Na to utiče – sve.
„Posebno od 2020. godine jedan veliki broj mladih je otišao, a na to je uticalo sve – ekonomsko stanje, političko, bezbednosno. Migracija mladih se malo istražuje, a kada bi to učinili došli bi do interesantnog podatka, a to je da mladi sada migrijaju u mnogo većem broju nego što mi mislimo i znamo.“
Migracija je uvek prisutna, nadovezuje se Dunđerin, ali problem je izostanak povratka.
„21. vek jeste vek migracija, što ratnim nepogodama, što životno-socijalnim okolnostima. Migracija je uvek bila prisutna, ali problem je što mi nemamo povratak. Uvek smo imali one koji odlaze, ali i dolaze i ostaju. Kod nas u Mitrovici imamo samo tendenciju odlaska. Čak i oni koji dođu, snađu se, jako brzo napuštaju grad. Odliv mladih ljudi je ogroman, doći ćemo u situaciju da imamo najbolje uslove za rad, najkvalitetniji program, a nećemo imati kome da ga predstavimo“, poručuje.
U slučaju da se desi da mladih više stvarno nema, onda:
„Rukovodioci moraju da stave prst na svoju pametnu ili nepametnu glavu i da vide do čega su doveli. Omladina se malo pita o tome kako će da živi. Omladini se mora pružiti prostor slobode, tako opstaju, osećaj sreće i zadovoljstva“.
Da li je jezik umetnosti – univerzalan?
Kojić se kroz svoju organizaciju posebno trudi da kroz kulturne projekte spoji i podrži različite zajednice u svom regionu.
„Postoji fudbalski klub koji funkacioniše u Vitomirici. Postoji i klub mladih devojčica koje igraju fudbal i u pitanju je multietnički klub. Trudimo se da podržimo sve što je u tom duhu, jer smo u deficitu tih pozitivnih priča i aktivnosti.“
Kao veliku barijeru, najpre među zajednicama u Vitomirici, Kojić vidi u nepoznavanju jezika one druge zajednice:
„Mladi među srpskom i bošnjačkom zajednicom ne znaju albanski, a ista problematika je i sa suprotne strane. To su posebne poteškoće u komunikaciji“.
Uprkos tome, kao poseban pozitivan impakt svoje organizacije, Kojić izdvaja upoznavanje mladih iz različitih zajednica na Kosovu, a dešava se da jedna drugu nikada nije ni srela.
„Dešava se da našim aktivnostima budu prisutni mladi koji nikada u životu nisu sreli nijednog pripadnika srpske zajednice. Prednost i naš uspeh je taj da uspevamo da razbijamo barijere i stvaramo mostove. Mladi se upoznaju i vidimo da to posle prerasta na neki veći nivo“, ističe.
Mali postupci mogu doneti mnogo, nadovezuje se Dunđerin, iako smatra da je jezik umetnosti, naročito vizuelne i muzičke – univerzalan.
„Mali postupci mogu doprineti. Mi imamo trojezični sajt i to je jako bitno. Možda on nije savršen, ali bolje da ga imamo, nego da ne postoji. Mnogi ljudi koji žive širom Kosova, ali i regiona, tako su našli način da nas kontaktiraju.“
Muzika je najuniverzalnija: „Ne postoji nijedan muzički događaj koji je bio nerazumljiv. Suštinski, umetnost kao tema univerzalnosti – ona je razumljiva svima podjednako ili potpuno nerazumljiva“.
Kada je reč o opštoj komunikaciji, jezik jeste ozbiljan problem, ističe Dunđerin.
„Naročito u ruralnim sredinama. U urbanim uglavnom govore engleski i način se pronađe, ako želja postoji.“
Nije samo jezik barijera u umetnosti na Kosovu
Politika njenog Privatnog centra Akvarijus je da je „saradnja uvek moguća samo preko jezika umetnosti“.
„U slučaju kada smo primetili da postoje politički pamfleti, to je bilo odbijeno. Kod umetnosti nema i ne sme biti cenzure, da bi bilo slobode. U tom sadržaju može biti nešto što meni ne prija kao čoveku, ali ja moram da dozvolim ljudima da vide i sami donose sud“.
„Ne možemo biti kulturni centar po svom ukusu, nego po ukusu naroda koji nas okružuje.“
Da li nailaze na isto kod albanske zajednice?
„Nikako, jako loše. Bila sam prilično iznenađena posmatranjem, kada je bila Manifesta koja je trebalo da predstavi sve zajednice, odgovor na pitanje :Zašto nema Srba glasio je – Zato što nema dobre umetnosti, a to nije tačno. Kosovsko društvo mora da se bavi za svakog pojedinca“, smatra.
Priznaje najzad, da profesionalna diskriminacija jeste prisutna:
„I to je tragikomično za svakog ko odluči da se bavi umetnošću. To je bitan propust, jer bez umetnosti i kulture – društvo ne može da napreduje“.
Nije samo jezik barijera na Kosovu.
„To je samo prva, pa onda imamo kome šta pripada, pa nešto sledeće. Na kraju bilo kog rada, ovde mislim na umetnički, možemo komunicirati samo na sadašnjost i budućnost, jer je prošlost i dalje osetljiva.“
