Na komemorativnom skupu u Novom Sadu, organizovanom povodom druge godišnjice pogibije 16 osoba u padu nadstrešnice Železničke stanice u tom gradu, odata je pošta poginulima šesnaestominutnom tišinom.
Hiljade građana u potpunoj tišini su stajale ispred novosadske stanice od 11.52, kada je 1. novembra 2024. godine pala nadstrešnica, do 12.08.
Uz metalnu ogradu ispred same stanice, nalaze se srca sa imenima 16 poginulih, kod kojih su građani tokom celog dana ostavljali cveće i palili sveće.
Na današnji komemorativni skup pozvao je studentski pokret, koji je pozvao da se na njega dođe bez političkih obeležja, transparenata i bez pravljenja buke.
Kako je javio reporter agencije Beta, okupljanja građana počela su jutros na tri lokacije u Novom Sadu. Kolone okupljenih su se prvo susrele kod Futoške pijace, a potom zajedno stigle do železničke stanice Bulevarom oslobođenja.
Na čelu kolone, 16 studenata je nosilo 16 venaca cveća, sa imenima 16 poginulih, dok su iza njih građani nosili crna platna na kojima je bilo ispisano „16“, „11.52“, kao i ilustracije belih golubova.
Foto: N1
„Tragedija nije reč koja adekvatno opisuje ono što se dogodilo u Novom Sadu“
Tragedija nije reč koja adekvatno opisuje ono što se dogodilo 1. novembra 2024. godine, jer tragedija opisuje nesreću, slučajni događaj, a iza te reči „može vešto da se sakrije reč koju svi tražimo, a to je odgovornost“, poručili su danas predstavnici studentskog pokreta na komemorativnom skupu povodom druge godišnjice pogibije 16 osoba u padu nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.
„Zato nismo zažmurili i nismo prećutali. Događaj koji nas je sve potresao do srži – nije tragedija, nije nesreća, nije slučajnost. To je ubistvo. A ubistvo traži krivca, traži odgovornost i traži pravdu“, poručila je studentkinja u govoru sa bine postavljene kod Železničke stanice.
Kada je odgovornost izostala, kako je dodala, oni su odlučili da „podignu svoj glas, i to najpre tišinom“.
„Kroz našu tišinu čula se sva naša tuga prema poginulima, ali i naša ljubav prema Srbiji, prema njenim stanovnicima, prema svima nama. Da se nikada ne ponovi. I da krivci odgovaraju za zločin koji su počinili“, kazala je studentkinja.
Navela je da su bili istrajni jer pravda mora biti zadovoljena, dodajući da je put do nje dug, ali dostižan.
„I pravda će biti zadovoljena, jer ubistvo traži krivca i odgovorni će pred sudom objasniti zašto su nam zemlju zavili u crno. A mi, mi nikada nećemo zaboraviti. I zato ćemo na svaku godišnjicu, u svim gradovima, u 11.52 da se okupimo i zajedničkom tišinom da kažemo da su voljeni, upamćeni i nikad prežaljeni“, kazala je studentkinja.
Pre obraćanja, po završetku šesnaestominutne tišine za poginule, hor je izveo pesmu „Cveta trešnja u planini“, usledila su recitovanja „Što te nema“ Alekse Šantića i „Pohvala svetu“ Branka Miljkovića, da bi komemorativni skup bio završen pesmom „Lepe moje crne oči“ u ponovnom izvođenju hora.
Predstavnici studentskog pokreta potom su ispred železničke stanice položili 16 venaca cveća, sa imenima 16 poginulih u padu nadstrešnice.
Građani širom Srbije odaju poštu žrtvama, a skup je organizovan i u Kosovskoj Mitrovici ispred Filozofskog fakulteta.
Nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu obrušila se 1. novembra 2024. godine u 11.52 i tom prilikom poginulo je 14 ljudi, među kojima i četvoro dece – od šest, 10, 16 i 17 godina, dok su teško povređene tri osobe od kojih su dve kasnije preminule u bolnici.
Tog dana pod tonama betona, poginuli su Sara Firić (6), Valentina Firić (10) i Đorđe Firić (53) iz Kovilja, zatim Milica Adamović (6), Sanja Ćirić Arbutina (35) i Mileva Karanović (76), sve iz Kaća.
Poginuli su i Nemanja Komar (17) iz Stepanovićeva, Miloš Milosavljević (21) iz Knićanina, Stefan Hrka (27) iz Beograda, Anđela Ruman (20) iz Stare Pazove, Goranka Raca (58) iz Novog Sada, Đuro Švonja (77) iz Stepanovićeva, Vukašin Raković (69) iz Bukovca i državljanin Severne Makedonije Vasko Sazdovski (46).
Anja Radonjić (24) iz Paraćina preminula je od posledica teških povreda u bolnici 17. novembra 2024. godine, a Vukašin Crnčević (18) iz Zmajeva 21. marta 2025. godine.
Teodora Martinko je sa teškim povredama preživela tu nesreću.
