Piše: Miodrag Marinković
U nedelju su izbori. Ovo će možda biti prvi put da izlaznost na kosovskim izborima nije upitna. Za to se postarala vlada u Prištini i njeni poslanici na lokalu.
Najveći podstrek velikoj izlaznosti biće ono što smo gledali na severu poslednjih meseci: unezverene opštinske inspektore, sanitarce, građevince i druge emisare kaznene ekspedicije zvane Opština Severna Mitrovica. Kažnjavaju po sopstvenom meraku, zatvaraju radnje i klinike, farbaju zgrade, preimenuju ulice i ređaju kocke bez ikakve logike, reda ili potrebe.
Svesni da im je možda poslednja prilika, gledamo ih kako u delirijumu nacionalne mržnje, silom nameću volju Srbima na severu. Deluju kao ljudi kojima vreme ističe, rastrčani, nenaspavani, agresivni – u grozničavoj potrebi da sve učine nepovratnim pre nego što sami postanu nepovratni. Teško je to gledati, još teže živeti, ali nije teško razumeti da time nisu mnogo toga dobili.
Bela zastava iz Beograda kao poklon na tacni
Pre tri godine, kosovski Albanci su, verovatno i na sopstveno iznenađenje, na poklon dobili upravljanje severnim opštinama, policiju, sudove i belu zastavu iz Beograda. Kao da je Kurti uhvatio zlatnu ribicu i tražio tri želje od Beograda: predajte mi institucije, organizujte Banjsku, i izađite iz policije. I sve je dobio na tacni. Nećemo ulaziti u diletantsku viziju srpskih političkih marioneta koji su im to omogućili, ali eto, tu smo se našli. Poklonjeno im je ono što ni u najluđim snovima nisu mogli da zamisle: vlast na severu Kosova.
U tom trenutku, kosovski Albanci i Aljbin Kurti imali su dve opcije. Prva je da taj poklon iskoriste, da na delu pokažu šta znači odgovornost u vršenju vlasti u interesu svih građana, multietničko društvo za koje se deklarativno zalažu, doslednost i jednakost u primeni zakona, jednom rečju: istinsko opredeljenje za zajednički život, i da pokažu sve ono za šta tvrde da se dobija integracijom u kosovsko društvo. Ali to nisu učinili. Umesto toga, opredelili su se za drugu opciju; nasilinički, zajedljivi, osvetnički populizam vođen iz Prištine, koji od sopstvenih građana pravi neprijatelje, koji se ruga njihovim nacionalnim simbolima, kriminalizuje njihov identitet, ponižava ih i pokorava puškama i silom.
I pravo je pitanje, šta su, u stvari, time dobili? Zaslepljujući revanšistički zanos i sirovi populizam kojim deluju, u ovom trenutku zamagljuju efekte i domete ovakve politike. A logika i analiza kažu nešto sasvim suprotno, a to je da su dobili nekoliko Ništa.
Etnonacionalni populizam kao tri velika Ništa
Kao prvo, etnonacionalni populizam, postavljen kao jedina tačka političkog programa Aljbina Kurtija, nije mu doneo većinu na izborima. Dakle, prvo NIŠTA! Ta politika više nema većinu na Kosovu. Pobede su potrošene, a Aljbin Kurti se održava na vlasti isključivo perfidnim pravnim manipulacijama, koje mu i posle pedesetak pokušaja konstituisanja Skupštine i osam meseci posle izbora omogućavaju da vlada u tehničkom mandatu.
Onog dana kada Aljbin Kurti bude dobio mandat da sastavi vladu, postaće očigledno da nema većinu za svoju politiku i da mora da preda vlast. Imao bi je možda u društvu u kome ljudi ne moraju da jedu, rade i zarađuju, i u kome se može živeti samo od šepurenja na severu Mitrovice. Na sreću, nije tako.
Drugo, izgubili su naklonost međunarodne zajednice. Diplomatski Zapad, eufemizam za NATO-orijentisane zemlje zapadne hemisfere, koji je godinama favorizovao Prištinu, danas na ovaj konflikt više ne gleda istim očima. Sve češće krivca vidi upravo u Prištini i sve više deluje kao zastupnik interesa Srba.
Istina, automatizam zapadne politike ne dopušta drastične zaokrete u odnosu prema Kosovu, pa nam se čini da je prekor koji šalju diplomate na Kosovu preblag, smušen i nekada iritantan. Ali iza tog nespretnog paravana zbunjenih diplomata Kosovu se dešava tektonska promena.
Kao posledica politike ove vlasti, međunarodna zajednica sve više trenutnu situaciju na Kosovu doživljava kao devijaciju od sopstvenih interesa. To će se, neminovno, sve jasnije odražavati kroz sve veću međunarodnu izolaciju Kosova i pritiske različite vrste.
Aljbin Kurti je uverio međunarodnu zajednicu da Srbi na Kosovu mogu opstati i živeti samo uz snažnu, nedodirljivu autonomiju. I to više nije tabu u međunarodnoj zajednici, već konsenzus.
Šta to znači u realnosti? Međunarodna zajednica stanje na severu vidi kao neodrživo i zbog toga će se ponovo razgovarati o svemu što Kurti već sada „arči“ kao veliku nacionalnu pobedu, o institucijama, bankama, policiji, sudovima. Eto i drugo NIŠTA!
I treće, možda i najvažnije, ako je nekada među Srbima bilo i onih liberalnijih, koji su verovali da je suživot moguć, da će ih Priština poštovati i tretirati kao jednake, danas ih više nema. Te iluzije razbijene su pokaznim primerom onoga kako bi izgledao život Srba na Kosovu kada bi o njemu odlučivali isključivo kosovski Albanci.
Zatvor na otvorenom, u kome je kriminalno delo nošenje majice sa religioznim motivima, zastave na svadbi ili pištaljke za kosovske političare. Treća republika koju priziva Kurti je mesto gde Srbi nisu poželjni. Time su, paradoksalno, uspeli da ujedine sve političke opcije kosovskih Srba i demokrate, i nacionaliste, i navijačke grupe, i civilno društvo, i Srpsku listu, i studente oko jedne ideje: jedini način da Srbi ostanu na Kosovu jeste da se o svojim životima pitaju sami.
Dakle, da sumiramo, ovaj eksperiment Aljbina Kurtija, koji se sada približava svom kraju, pokazao je da mu sistematsko razaranje života na severu nije bilo dovoljno da osigura vlast, da ga većina Albanaca i pored toga ne želi na vlasti, da je izgubio podršku međunarodne zajednice, koja je sada veći pobornik autonomije za kosovske Srbe od samog Beograda (mada to nije tako teško), i da je, na kraju, ujedinio Srbe u ideji da se odupru njegovoj viziji Kosova.
Prvi korak u tom pravcu je već u nedelju. Zato ne oklevajte, ne budite lenji, izađite na izbore i glasajte po svojoj savesti, bez straha i preispitivanja.
Od ovoga ne može gore.
