Film „Odraz u ogledalu“, u produkciji Radio Goraždevca, autora Snežane Perić Bogdanović i Milića Petrovića, biće premijerno prikazan na ovogodišnjem Grafestu u Gračanici.
Film govori o raseljenim licima sa juga Kosova, iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a koja sada žive u kolektivnim centrima na severu Kosova.
O tome kako su došli na ideju za snimanje filma, o radnji, izazovima tokom snimanja i emocijama sa kojima su se susretali, u jutarnjem programu Radio Goraždevca govorili su autori filma Snežana Perić Bogdanović i Milić Petrović.
“Ovako, „Odraz u ogledalu“ – taj naslov je nastao nešto kasnije, nakon same montaže filma. Ideja je nastala tako što sam ja, u okviru programa UNHCR-a, radila dugi niz godina i bila u stalnom kontaktu sa interno raseljenim i izbeglim licima iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Kako smo znali da se taj deo programa UNHCR-a završava, gde niko više neće voditi brigu o njima, niti o tome u kakvim uslovima žive, došla sam na ideju i predložila Darku, vašem uredniku radija, kao i Miliću Petroviću. Tako smo najpre krenuli u jednu radijsku priču o životima tih interno raseljenih i izbeglih lica”, ispričala je Snežana.
Nakon toga je nastao i dokumentarni film.
Milić Petrović kazao je da do poziva, koji je dobio od koleginice Snežane, nije znao da još uvek postoje ljudi koji žive u kolektivnim centrima na severu Kosova.
“Pa evo, Snežana je rekla da je to najpre bila radijska emisija, i da smo tokom snimanja te emisije snimali ljude u 4K video-formatu, pa smo imali mnogo materijala. Ja iskreno nisam znao da postoje ljudi raseljeni iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, kao i sa juga Kosova, koji danas žive u kolektivnim centrima na severu Kosova, sve dok nam Snežana o tome nije pričala. Otišao sam tamo i iznenadio se da još uvek ima ljudi koji nakon ratova u Hrvatskoj i Bosni žive u kolektivnim centrima, bez svog doma”, ispričao je Petrović.
On je dodao da nije bilo lako prići tim ljudima i nakon 30 godina pitati ih kako i dalje žive u takvim uslovima.
“Nije bilo lako, ni emotivno ni na bilo koji drugi način prići tim ljudima i pitati ih, nakon 30 godina, kako je moguće da i dalje žive u takvim uslovima. Znamo koliko je tehnologija napredovala i kako se svuda brzo grade zgrade, pa mi je bilo neverovatno da ljudi i dalje žive u kolektivnim centrima”.
Snežana je u nastavku govorila o svojim očekivanjima pred premijeru filma na Grafestu. Veruje da niko, ko ga pogleda, neće ostati ravnodušan.
“Očekujem ono najbolje. Moje kolege, odnosno vaše kolege, Milić Petrović, imaju više iskustva jer su stalno u radu sa takvim projektima. Ja kao jedan od autora očekujem najbolje, a videćemo šta će biti. Film je na repertoaru u petak, 12. decembra u 12:45 časova i biće premijerno prikazan na velikom platnu Doma kulture u Gračanici. Očekujemo pozitivne komentare žirija. Kada smo radili „Odraz u ogledalu“, imali smo jednu zamisao — da prikažemo njihov put od dana izbeglištva. Njihova sećanja su toliko živa i jaka da i danas nose veliku tugu, i kod onih koji su izbegli 1995, ali i ranije, 1991. iz Hrvatske. Jako je tužno slušati i doživeti njihove priče, boravak u kolonama koje su bile bombardovane…Verujem da niko ko pogleda film neće ostati ravnodušan, jer to su ljudske sudbine sa kojima ljudi žive već tri decenije”, istakla je.
Montažu filma radio je Darko Dimitrijević, glavni urednik Radio Goraždevca, dok je muziku za film radio, takođe kolega sa radija, Aleksa Đurić.
O tome kako je bilo organizovati se i ukopiti sve ostale obaveze sa stvaranjem filma, kao i izazovima i poteškoćama sa kojima su se suočavali tokom snimanja, govorio je Milić Petrović.
“Film smo radili Sneža iz Gračanice, ja iz Goraždevca, Darko iz Goraždevca i Aleksa iz Osojana. Bilo je teško uklopiti nas sve. Sneža je najviše zvala i organizovala, pa dok se okupimo. Jednome ne odgovara vreme, drugi nije tu, Aleksa zauzet, Sneža ima obaveze. Ali na kraju smo uspeli. Električna energija nam je bila problem. Sneža je u toku posta donosila burek iz Gračanice koji ovde u Peći nemamo. Bilo je izazovno, ali je imalo svoju draž”, ispričao je.
Snežana je dodala da su to bili nezaboravni trenuci jer su svi radili kao tim i kako naglašava, dali sve od sebe, da to ispadne kako rade veliki ljudi.
Ona je u nastavku govorila o tome kako danas žive izbeglice.
“Neki od naših sagovornika kasnije su dobili stanove i kuće, privremeni smeštaj u Tvrđanskoj dolini, a neki su i dalje ostali u 12 kvadrata. Dakle, mnogi od njih više od 20 godina žive u prostoru od 12 kvadratnih metara. To je bilo namenjeno samačkim licima, i tako su živeli u starom domu u Zvečanu, u Hotelu ‘Trojka’ u Zvečanu. Svaki je imao po 12 kvadrata. Tu su se rađala i deca, pa su neki pregradili prostor da dobiju malo više. Ali živeti u takvim ne-uslovima je jako teško. U flotaciji, u Hrastu, u Leposaviću, sve su to kolektivni centri koji su nekad služili nečemu drugom. Ljudi su tamo radili u rudniku i ti objekti su njima pripadali. A raseljeni su morali da budu smešteni tu, privremeno, privremeno, privremeno, a sada su tu više od dve decenije. Za njih više ništa nije privremeno. Jedino trajno rešenje bi bio krov nad glavom, pravo mesto za život”.
Prema podacima Komesarijata za izbeglice, 1999. i kasnije 2004, nakon 17. marta, bilo je oko 900 ljudi u formalnim i neformalnim kolektivnim centrima. Danas ih je ostalo oko 130. Veliki broj i dalje živi u tim centrima.
Ljudi sa kojima je Snežana razgovarala tokom snimanja u njoj su izazivali jake emocije. Ona ističe da čovek u tim trenucima ne može ostati ravnodušan.
“Bilo je veoma teško. Emocije su jake, čovek ne može da ostane ravnodušan. Mi smo bili ti koji su ih podstakli da pričaju i vrate se u prošlost, u vreme kada su živeli srećno u svojim mestima. Sve te emocije koje su nam preneli u kameru i danas su prisutne i kod mene i kod Milića i kod Darka. Ta tuga kod njih nije prestala. Oni i dalje žive i dalje se bore, iako im je budućnost neizvesna. Čekaju da li će im neko obezbediti krov nad glavom i da li će im to ‘privremeno’ mesto postati konačno”.
Najteži trenutak za Milića je, kako je rekao, tokom snimanja bio razgovor sa ženom koja je izbegla iz Uroševca.
“Mislim da je najteže bilo u Leposaviću, kada smo snimali ženu iz Uroševca. Govorila je o tome koliko dugo živi tu, da je živela sa suprugom, ćerkom i sinom koji je danas doktor i studirao je u Kosovskoj Mitrovici. Suprug joj je preminuo. U jednom trenutku je zaplakala. Bilo je veoma emotivno i teško snimati”, ispričao je Milić.
Za Snežanu su sve priče podjednako teške.
“Meni su sve priče podjednako teške. Teško je izdvojiti jednu. Imamo mlađe koji bi da se vrate, i starije koji se nikada ne bi vratili, posebno oni koji su iz Like proterani na brutalan način. Možda je to ostavilo najjači utisak”, ispričala je.
Oboje su za kraj jutarnjeg programa pozvali sve ljude koji su u mogućnosti da dođu danas od 12:45 časova, u Gračanicu i pogledaju film.
“Da pozovemo ljude da dođu i pogledaju film. Nadamo se da će uskoro biti dostupan široj javnosti i da će ga medijske kuće emitovati, a ne samo da ostane na Jutjubu i društvenim mrežama”, pozvao je Petrović.
“Apsolutno se slažem. Pozivam sve koji mogu da nam se pridruže u 12:45 u Velikoj sali Doma kulture u Gračanici, na Grafestu, gde će premijerno biti prikazan naš dokumentarni film Odraz u ogledalu”, pridružila se Perić Bogdanović.
Dokumentarni film “Odraz u ogledalu” autora Snežane Perić Bogdanović i Milića Petrovića, o izbeglicama sa juga Kosova, iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, koji žive u kolektivnim centrima na severu Kosova, sniman je tokom 2023. i 2024. godine.
Montažu filma uradio je Darko Dimitrijević, dok se za muziku pobrinuo Aleksa Đurić.
