Tokom godina pregovarao je s Prištinom i prihvatao sporazume koji su doveli do integracije srpskih policajaca, sudija i drugih struktura u kosovski sistem. Istovremeno, Beograd je zadržao snažan politički, institucionalni i finansijski uticaj na srpsku zajednicu na Kosovu, dok je Srpska lista postala dominantna politička snaga među kosovskim Srbima.
Međutim, jedna stvar nije počela s Vučićem: protivljenje Srbije nezavisnosti Kosova. Tu politiku je nasledio i zadržao tokom 14 godina na vlasti. Sada se njegova pozicija promenila.
Dana 27. septembra, najdugovečniji evropski lider van postsovjetskog prostora podneo je ostavku na funkciju predsednika. U poslednjem intervjuu na toj poziciji za Radio-televiziju Srbije svoj mandat je opisao rečima: „Svojoj zemlji sam služio verno i pošteno. Ponosan sam na to. Radio sam najpošteniji posao na svetu.“ Njegova ostavka ne znači kraj političke karijere. Nakon dva predsednička mandata, Vučić planira da se vrati na funkciju premijera ukoliko njegova Srpska napredna stranka (SNS) formira novu vladu posle parlamentarnih izbora 25. oktobra. Obraćajući se pristalicama nakon ostavke, odlazak s predsedničke funkcije nije predstavio kao kraj, već kao početak nove političke borbe. „Borba počinje sada. Niko od nas nije rođen na vlasti i pobedićemo ih i bez vlasti. Pozivam vas da ih pobedimo ubedljivije nego ikada“, rekao je Vučić.
Nasuprot njemu stoji politički izazov koji je nastao daleko od biračkih kutija. Gotovo dve godine studenti protestuju širom Srbije protiv vlasti. Sada su svoju borbu preneli na izbore kroz listu „Studenti pobeđuju“. Istraživanja javnog mnjenja daju različite rezultate. Anketa agencije Faktor plus daje prednost Vučićevoj listi sa 48,6 odsto podrške, naspram 37,1 odsto za studente. Istraživanje NSPM-a pokazuje drugačiju sliku: studenti imaju 44,4 odsto, a Vučićeva lista 41,7 odsto.
Za Kosovo, izborni rezultat je samo deo jednačine. Čak ni promena vlasti u Beogradu ne bi automatski značila promenu stava Srbije prema kosovskoj državnosti.
Kosovo u Ustavu Srbije
Kosovo ima posebno mesto u Ustavu Srbije. U preambuli je definisano kao sastavni deo teritorije Srbije sa suštinskom autonomijom, a državnim organima je poveren zadatak da štite interese Srbije na Kosovu.
Ustav je usvojen 2006. godine, šest godina pre dolaska SNS-a na vlast i dve godine pre proglašenja kosovske nezavisnosti. Zbog toga protivljenje kosovskoj državnosti nije počelo s Vučićem i, prema oceni Marka Savkovića iz Beogradskog centra za međunarodne i bezbednosne poslove, verovatno neće završiti s njim.
„Kada je reč o osporavanju same državnosti Kosova kao koncepta, to je, svakako, državna politika i tu se može očekivati kontinuitet bez obzira na to ko bude na vlasti u Srbiji. Političke opcije koje prihvataju faktičko stanje, jer Kosovo de facto jeste država, malobrojne su i nalaze se na političkoj margini“, kaže Savković.
To potvrđuje i pozicija političke snage koja danas izaziva Vučića. Studentski pokret je u maju objavio memorandum o Kosovu u kojem ga je nazvao „neotuđivim i sastavnim delom“ Srbije. Krajem septembra predstavio je i deo izborne kampanje pod nazivom „Izdaja Kosova“.
Njihova kritika Vučića nije zasnovana na zahtevu da Srbija prizna Kosovo. Kritikuju ga zbog događaja tokom njegove vladavine, od ukidanja srpskih registarskih oznaka i dinara na Kosovu do zatvaranja institucija koje su radile po sistemu Srbije. Studenti, naravno, nisu jedina alternativa Vučiću. Ipak, njihov stav pokazuje da protivljenje Vučiću ne znači automatski i drugačiji odnos prema statusu Kosova.
Sonja Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava smatra da se to neće brzo promeniti ni ako dođe do smene vlasti u Beogradu.
„Sigurno je da će svako u kriznim situacijama pokušati da koristi Kosovo za emotivnu mobilizaciju i okupljanje pristalica. Suštinski, promena u vezi sa statusom Kosova neće biti“, kaže Biserko.
Šta bi moglo da se promeni bez Vučića?
Status Kosova samo je jedan deo politike Beograda prema Kosovu. Drugi se odnosi na način na koji Srbija ostvaruje uticaj na srpsku zajednicu na Kosovu — politički, institucionalno i finansijski. U tom segmentu eventualni odlazak Vučića mogao bi doneti vidljivije promene.
Tokom njegove vladavine centralnu ulogu imala je Srpska lista. Osnovana 2013. godine, uz podršku Beograda postala je dominantna politička organizacija kosovskih Srba. Snaga te veze posebno se pokazala u novembru 2022. godine, kada je Srpska lista pozvala Srbe da napuste institucije Kosova na severu zemlje. Policajci, sudije, tužioci i lokalni funkcioneri tada su podneli ostavke.
Veza Beograda sa Srbima na Kosovu, međutim, prevazilazi stranačku politiku. Za hiljade ljudi Srbija ostaje izvor plata, penzija, socijalnih davanja i zaposlenja. Iako su tokom 2024. i 2025. godine kosovske vlasti zatvorile niz institucija koje su funkcionisale po sistemu Srbije, obrazovanje i zdravstvo i dalje rade zahvaljujući finansiranju iz Srbije. To stvara dva nivoa uticaja: političku infrastrukturu vezanu za aktuelnu vlast u Srbiji i mnogo širu institucionalnu i finansijsku mrežu.
Kriza infrastrukture izgrađene tokom Vučićeve ere
Savković smatra da bi politička infrastruktura izgrađena tokom Vučićeve ere mogla da se suoči s ozbiljnim problemima ako izgubi vlast.
„Ta infrastruktura suočila bi se sa krizom finansiranja, krizom rukovođenja i krizom identiteta“, kaže on.
To, ipak, ne znači da bi Srbija prekinula podršku Srbima na Kosovu. Ključno pitanje bilo bi na koji način bi se ta podrška nastavila i koliko bi ostala povezana s političkom kontrolom iz Beograda.
Biserko smatra da bi promena vlasti mogla otvoriti prostor za realističniji odnos prema kosovskim Srbima.
„Važno bi bilo da nova vlast pomogne Srbima da ojačaju svoj položaj na Kosovu i usmeri ih ka dijalogu s Prištinom. To bi za njih bilo najbolje rešenje“, kaže ona.
Šta će biti s dijalogom?
Više od deset godina Vučić je predstavljao Srbiju u najvećem delu procesa dijaloga s Kosovom. U ime Beograda pregovarao je i preuzimao obaveze.
Jedan od ključnih sporazuma postignut je 2023. godine, kada su Kosovo i Srbija prihvatili Sporazum o putu ka normalizaciji odnosa i njegov implementacioni aneks.
Promena vlasti u Beogradu ne bi poništila obaveze koje je Srbija preuzela, ali bi mogla promeniti pristup samom procesu.
Toby Vogel iz Saveta za demokratizaciju politika (DPC) u Briselu smatra da je dijalog tokom godina postao previše vezan za samog Vučića.
„Iskoristio ga je veoma vešto da izgradi politički kapital kod evropskih partnera predstavljajući se kao razuman i konstruktivan, bez značajnih ustupaka ili stvarnog kompromisa“, kaže Vogel.
Prema njegovom mišljenju, dijalog je prečesto služio za upravljanje krizama između Kosova i Srbije umesto za stvarnu normalizaciju odnosa.
Zbog toga bi političke promene u Beogradu mogle predstavljati priliku i za Evropsku uniju da preispita dosadašnji pristup.
„Neće to biti Vučić“
Kuda će nova politička faza odvesti Srbiju i njenu politiku prema Kosovu tek treba da se vidi.
Ipak, Vučić je još 2019. jasno povukao granicu svoje politike:
„Za 10 ili 15 godina biće neka druga vlada, neki drugi predsednik… možda i za pet godina… neko drugi će priznati nezavisnost Kosova. Ali to neće biti Vučić. Vučić će se boriti.“
Sedam godina nakon te izjave napustio je predsedničku funkciju.
„Neko drugi“ možda jeste bliže.
Priznanje Kosova, ne nužno, navodi Radio Slobodna Evropa.
