Autor: Ognjen Gogić
Tokom poslednjih godina, Srbi na Kosovu su, silom prilika, postali naviknuti na to da se realnost u kojoj žive po njih nepovoljno menja. Pravila koja uređuju njihov svakodnevni život i institucije na koje se oslanjaju gotovo da su postali prolazna pojava. Od ukidanja dinarskog platnog prometa, preko zatvaranja pošta i drugih srpskih institucija, niz poteza sproveden je naglo, bez mogućnosti srpske zajednice da na njih utiče. Takvi institucionalni šokovi razvili su kod njih svojevrstan uslovni refleks da se stalno pitaju šta će biti sledeće, odnosno čemu će naredno biti prinuđeni da se prilagode. Ipak, svačija, pa i njihova spremnost da istrpe nove udare i da im se prilagođavaju ima svoje granice. Za Srbe na Kosovu jedna od tih granica tiče se obrazovanja.
Oblast obrazovanja, prema kojoj je srpska zajednica na Kosovu posebno osetljiva, nije ostala pošteđena prepoznatljive političke retorike o „institucionalnom dualizmu“. Veliku zabrinutost srpske zajednice izazvale su najave kosovskih zvaničnika o mogućem uključivanju srpskih obrazovnih, kao i zdravstvenih ustanova, u jedinstveni kosovski sistem. Aljbin Kurti je u septembru 2025. godine ocenio da „dualizam zdravstvenog i obrazovnog sistema nije održiv“ i najavio rad na njihovom uklapanju u „jedan i jedini sistem“. Dodatnu težinu ovom pitanju dale su i poruke koje su stigle iz Brisela. Specijalni predstavnik EU za dijalog Peter Sorensen u martu 2026. godine izjavio je da je Evropska unija „primila k znanju planove Vlade Kosova da zdravstvene i obrazovne institucije koje podržava Srbija integriše u kosovski okvir“, dodajući da bi to trebalo da bude učinjeno „u potpunosti u skladu sa prethodnim sporazumima postignutim u dijalogu“.
Takve najave otvaraju praktično pitanje: šta sporazumi iz dijaloga Beograda i Prištine i kosovski pravni okvir predviđaju u pogledu obrazovanja srpske zajednice na Kosovu?
Sporazumi iz dijaloga samo delimično pružaju odgovor na ovo pitanje. Briselski sporazum iz 2013. godine, pored ostalog, predviđa uspostavljanje Zajednice srpskih opština (ZSO). Sporazum navodi obrazovanje kao jednu od oblasti u kojima bi opštine članice preko ZSO kolektivno sarađivale u vršenju svojih nadležnosti. Opšti principi iz 2015. godine detaljnije razrađuju pitanje organizacije ZSO i ponovo navode obrazovanje kao jednu od oblasti njenog delovanja.
Aspekti sporazuma koji se neposredno odnose na obrazovanje time se uglavnom iscrpljuju. Sporazumi ne definišu status postojećih srpskih obrazovnih ustanova niti šta bi u institucionalnom smislu trebalo da znači to što je obrazovanje navedeno kao jedna od oblasti delovanja ZSO.
Iz postignutih sporazuma ne može se, dakle, izvesti zaokružen model uređenja srpskog obrazovnog sistema na Kosovu. Razlika je posebno uočljiva kada se obrazovanje uporedi sa drugim oblastima u kojima postoje posebni dogovori, kao što je bio slučaj s policijom i pravosuđem. U tim oblastima Briselski sporazum je izričito odredio njihov budući institucionalni okvir. Kasniji sporazumi i implementacioni dogovori dodatno su razrađivali način na koji će se takva rešenja sprovesti. Kod obrazovanja takav zaokružen sektorski dogovor ne postoji.
Ako sporazumi iz dijaloga ne daju potpun odgovor na pitanje statusa srpskih obrazovnih ustanova, sledeće pitanje jeste šta o tome kaže kosovski pravni okvir.
Na prvi pogled, kosovsko zakonodavstvo daje široke mogućnosti za organizovanje obrazovanja na srpskom jeziku. Kako je srpski službeni jezik na celoj teritoriji Kosova, pravo na obrazovanje na srpskom nije ograničeno samo na opštine sa srpskom većinom, niti spada u proširene nadležnosti koje one imaju. Zakon o upotrebi jezika i Zakon o obrazovanju u opštinama tako obavezuju sve opštine da stvaraju uslove za pružanje obrazovnih usluga na srpskom jeziku kada za njima postoji potreba.
Pravni okvir omogućava i korišćenje nastavnih planova, programa i udžbenika iz Srbije, predviđa mogućnost finansijske podrške Srbije i definiše poseban pravni položaj javnog univerziteta na srpskom jeziku u Severnoj Mitrovici.
Kosovski propisi, prema tome, priznaju pravo na obrazovanje na srpskom jeziku i detaljno uređuju način na koji ono treba da bude organizovano unutar kosovskog sistema. Problem nastaje kada se postavi pitanje kako se taj okvir odnosi prema sistemu obrazovanja koji već postoji.
Srpske obrazovne ustanove na Kosovu ne predstavljaju niz međusobno izolovanih škola. One čine teritorijalno rasprostranjen i funkcionalno povezan obrazovni sistem koji funkcioniše u sistemu Srbije. Taj sistem obuhvata predškolsko, osnovno, srednje i visoko obrazovanje, uključujući akadrmske i strukovne studije. Ustanove se nalaze u četiri opštine na severu, u opštinama sa srpskom većinom južno od Ibra, ali i u srpskim sredinama koje pripadaju opštinama u kojima Srbi nisu većina.
Među ustanovama postoji funkcionalna povezanost. Ustanove rade prema zajedničkim nastavnim programima, primenjuju ista pravila ocenjivanja i polaganja ispita, vode evidencije i izdaju obrazovne isprave koje pripadaju istom sistemu. Postoji horizontalna prohodnost između ustanova istog nivoa, ali i vertikalna povezanost od predškolskog do visokog obrazovanja. Učenik koji započne školovanje u jednoj ustanovi može da nastavi odgovarajući nivo obrazovanja u drugoj ustanovi unutar istog sistema. U visokom obrazovanju postoje i razvijena međunarodna saradnja.
Iz tih razloga postojeće srpske obrazovne ustanove ne mogu se posmatrati pojedinačno. One čine funkcionalno povezan sistem, koji bi kao takav morao da bude tretiran prilikom svakog razmatranja eventualne promene njegovog statusa.
Upravo na toj tački postojeći kosovski pravni okvir pokazuje svoje granice. On uređuje kako se obrazovne ustanove osnivaju, registruju, licenciraju i akredituju i pod kojim uslovima mogu da počnu da rade unutar kosovskog sistema. S druge strane, srpske obrazovne ustanove na Kosovu već postoje. Obrazovna delatnost na srpskom nije nešto što na Kosovu tek treba da bude uspostavljeno.
U srpskim školama i fakultetima na Kosovu obrazovni proces već traje. Učenici i studenti nalaze se u različitim fazama školovanja, iza njih postoje završeni razredi i položeni ispiti, ustanove vode evidencije i izdaju obrazovne isprave, zaposleni imaju uspostavljene radne odnose, a sistem ima razvijene mehanizme upravljanja i finansiranja.
Važeći kosovski pravni okvir na pitanja koja proizlaze iz tih činjenica nema potpun odgovor. Osnivanje ili licenciranje ustanove nije isto što i pravno prepoznavanje ustanove koja već funkcioniše u drugom sistemu, a još manje predstavlja promenu statusa čitavog funkcionalno povezanog obrazovnog sistema. Formalna mogućnost da neka ustanova ubuduće radi u kosovskom sistemu sama po sebi ne obezbeđuje kontinuitet obrazovanja koje je u njoj već započeto.
Postojeći kosovski propisi za obrazovanje na srpskom nisu koncipirani tako da omoguće tranziciju već postojećeg i funkcionalnog obrazovnog sistema iz jednog pravnog i institucionalnog okvira u drugi. Ako bi se redovna pravila o registraciji, licenciranju i akreditaciji primenila bez posebnog tranzicionog mehanizma, otvorio bi se rizik od poremećaja, pa i prekida u pružanju obrazovnih usluga u srpskim sredinama na Kosovu. Ostala bi otvorena pitanja nastavka školovanja učenika i studenata, važenja već završenih razreda i položenih ispita, evidencija i obrazovnih isprava, kao i kontinuiteta uspostavljenih radnih odnosa zaposlenih.
Upravo u ovim pitanjima nalaze se razlozi za zabrinutost srpske zajednice. Ona se ne odnosi samo na administrativno pitanje kom će se zajednica na kraju prilagoditi, već na mogućnost da promena statusa obrazovnih ustanova poremeti obrazovanje koje je već u toku. Takav razvoj događaja naveo bi mnogo roditelje da potraže drugo mesto za nastavak školovanja njibove dece, a možda i život cele porodice.
Kako bi se izbegle nepoželjne i nepovratne posledice po položaj srpske zajednice, svako buduće razmatranje statusa srpskih obrazovnih ustanova mora kao imperativ da ima očuvanje kontinuiteta obrazovanja. To podrazumeva zaštitu stečenih prava učenika i studenata, nastavak započetog školovanja, važenje evidencija i obrazovnih isprava, očuvanje uspostavljenih radnih odnosa zaposlenih, ali i funkcionalnih i međunarodnih veza na kojima se postojeći sistem zasniva.
Dok ne postoji pravni i institucionalni mehanizam koji bi mogao da garantuje takav kontinuitet, promena statusa postojećih ustanova nosila bi rizik da se proizvedu novi problemi sa neposrednim posledicama po učenike, studente, zaposlene i srpsku zajednicu u celini. U zajednici koja je prethodnih godina već bila prinuđena da se prilagođava nizu sistemskih potresa, obrazovanje može predstavljati pitanje na kom će otpornost zajednice konačno pokleknuti. Očuvanje kontinuiteta zato mora biti polazna tačka svakog razgovora o tome da li i kako status postojećeg srpskog obrazovnog sistema na Kosovu uopšte treba menjati.
Ovaj autorski tekst deo je istraživačke inicijative „Teška pitanja pred nama: Obrazovni sistem kosovskih Srba“, koju sprovodi NVO CASA. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu pripadaju autoru i ne odražavaju nužno stavove NVO CASA niti donatora koji podržava istraživanje.
