Dok se u javnosti poslednjih meseci uglavnom govori o odlascima sa Kosova, retko se to čini o onima koji odluče da dođu i na Kosovu grade svoj život. Jedan od njih je i Aleksandar Šljuka, mladi Beograđanin koji se pre skoro dve godine preselio u Severnu Kosovsku Mitrovicu. Danas radi u nevladinoj organizaciji Nova društvena inicijativa, a o svom putu, motivima i iskustvima govori u novoj epizodi podkasta „Šta je meni Kosovo”. Objašnjava kako je od interesovanja za Kosovo tokom studija na Fakultetu političkih nauka stigao do toga da ga svakodnevno živi i istražuje iz prve ruke. Govori o tome šta ga je navelo da „uđe u kuću koja gori”, kako opisuje svoj dolazak, šta je pronašao u Mitrovici, ali i zašto smatra da je Kosovo pre svega – ljudi.
Proteklih meseci u medijima se često govori o tome kako ljudi odlaze sa Kosova. Međutim, neki dolaze i doseljavaju se iz drugih sredina na Kosovo i upravo o tome govorimo u novom podkastu „Šta je meni Kosovo”. Gost je Aleksandar Šljuka koji je inače iz Beograda. Sada živi u Severnoj Kosovskoj Mitrovici i radi u nevladinoj organizaciji Nova društvena inicijativa. Nećemo odmah to najteže pitanje, već kako ti odlučuješ da dođeš, sada već ima nekoliko godina otkada si u Kosovskoj Mitrovici?
Što se tiče toga šta je meni Kosovo, rekao bih da je to povezano sa time zašto sam došao. Priča zašto i kako sam došao objasniće to – šta je meni Kosovo.
Situacija je svakako nesvakidašnja. Susreo sam se mnogo puta sa tim pitanjem zašto si došao ovde. Došao sam pre skoro dve godine. Naročito ovih godina kada je situacija na severu Kosova dosta tenzična, mnogo je eskalacija, mesto je od kog ljudi pokušavaju da pobegnu. Međutim, mi smo već pričali pre neki dan delimično o ovome i pomenuo sam tada jednu rečenicu koju sad opet navodim, a ona kaže: „Čovek koji ulazi u kuću koja gori ili je lud čovek ili je njegova kuća”. Ovo nije moja kuća, što negde implicira da sam ja lud čovek. Ali, ja bih rekao da ima i jednog i drugog pomalo.
Ovo svakako nije moja kuća u smislu u kom je tvoja kuća. Ljudi koji su ovde rođeni ili ljudi koji imaju poreklo sa Kosova, na primer, da su im roditelji rođeni ovde ili neki preci, što u mom slučaju nije tako bar onoliko koliko poznajem svoju porodičnu istoriju.
Da li je ovo moja kuća ili ne, podelio bih na više segmenata kako bih ti objasnio to kako sam došao ovde.
To je pre svega identitetski segment, a to je da je ljudima u centralnoj Srbiji Kosovo vrlo značajna tema. To je tema koja se prožima kroz javni diskurs – bilo koji događaj, veliko druženje – ne može ništa da prođe bez toga da se ne razmatra o temi Kosova.
Kao što je Aleksa Šantić rekao u svojoj pesmi Moja otadžbina: „I svuda gde je srpska duša koja, tamo je meni otadžbina moja, moj dom i moje rođeno ognjište”. To važi za mnoge iz srpske zajednice, bili oni ovde na Kosovu ili ne, da gde god su ljudi koje vezuje zajednička istorija, zajedničke kulturne vrednosti, jednostavno na neki način osećate te ljude svojima i to ne mora nužno da znači da isključujete druge. Sa svojom zajednicom osećate neki veći stepen povezanosti.
Rekao bih da je to početni korak gde je mene Kosovo zainteresovalo, kao i svakog drugog manje-više iz Srbije. Tu žive ljudi sa kojima deliš mnogo toga, ta tema je sveprisutna, kako u političkom, tako i u društvenom diskursu i jednostavno si upućen na to do neke mere i interesuje te.
To i dalje nije bilo dovoljno da odlučim da dođem ovde, kada pričamo o nekom ranom detinjstvu. Međutim, neki drugi segment koji bih istakao je lični segment, gde sam tokom kasnijih godina, studija, upoznao ljude sa Kosova, a neki od tih ljudi su meni bili vrlo bliski i to su veoma značajne osobe u mom životu, te sam postao svesniji kroz razgovor sa njima realnih problema ljudi koji žive na Kosovu. To više nije bila samo puka apstrakcija, neki identitetski odnos prema tome, već sam, naročito u kontekstu toga što sam studirao političke nauke, postao svestan realnih problema koji opterećuju ljude koji ovde žive.
Imao sam najviše dodira sa ljudima iz srpske zajednice, ali i svih ostalih zajednica. Počeo sam mnogo više da razumem šta je to što opterećuje, uslovno rečeno, običnog čoveka. To je trenutak kada sam odlučio da se time pozabavim na nivou koji je iznad najosnovnijeg – koliko svi znaju o Kosovu.
Nisam želeo upravo zato da delim paušalne ocene, kao što su mnogi radili godinama i, kao što je i dan-danas slučaj u javnom prostoru, koji drže lekcije, odlučuju o Kosovu, o ljudima ovde, o njihovim sudbinama ili nikada nisu bili, ili nikada nisu pričali sa ljudima, ili se nikada nisu potrudili da razumeju njihove probleme.
Dolazimo do druga dva segmenta koji se nadograđuju na ovaj, a to je upravo taj što sam rekao da sam studirao političke nauke i to je akademski segment gde sam počeo da obrađujem političke teme kroz osnovne studije, pisanje radova i malo dublji ulazak u temu. Nedavno sam i odbranio master rad koji je bio na temu Kosova, a to je – Definisanje statusa srpske i albanske zajednice na Kosovu u kontekstu primenjenih oblika teritorijalne autonomije. To je bio stepen više gde sam se upustio u profesionalnije razumevanje odnosa ovde.
I, taj suštinski, poslovni segment kada sam i došao na Kosovo. Pre dve godine sam počeo da radim u nevladnoj organizaciji Nova društvena inicijativa, a to je opet, vratiću se sada na taj lični segment, bilo zato što sam upravo, pre nego što sam došao – upoznao ljude iz te organizacije, moje sadašnje kolege, gde sam shvatio da na Kosovu, pored mnogih stereotipa, postoje ljudi koji zaista brinu o problemima čoveka, o problemima ljudi iz obe zajednice, koji na profesionalni način pokušavaju da se bave temom, koji su neostrašćeni. Mene je sve to zajedno navelo da dođem ovde. Ne znam koliko ću da ostanem, ali sam hteo da dođem i da steknem utisak života i da bolje razumem samu situaciju.
Pre nego što si došao u Novu društvenu inicijativu, bavio si se i na fakultetu ovom temom i bio si vrlo aktivan na društvenim mrežama. Kosovo je tema koja je i najeksploatisanija u javnom prostoru, ali i tema o kojoj se priča nekompetentno u istom tom javnom prostoru i logično je da se neko ko studira Fakultet političkih nauka zainteresuje za jednu od najvećih nacionalnih tema u Srbiji, o kojoj se govori više na nivou parola. Šta kažu kolege i koliko je u stvari među kolegama i interesovanja za tu temu?
Imamo onu čuvenu izjavu, mislim da je to Matija Bećković – koji je rekao – ‘Kosovo je najskuplja srpska reč’. I nebitno je da li je to tako, ali dodaje se pridev najskuplje reči. Dodaje se i metafizički aspekt. Ali, upotreba je jeftina i devalvirana. Upravo time što, kako se to kolokvijalno kaže, mnogi ispiraju usta Kosovom. Svako ima potrebu da diskutuje o toj temi, svako se oseća kompetentnim da priča, a zapravo jako je malo ljudi koji se razumeju, koji profesionalno pristupaju toj temi i koji stvarno imaju nešto smisleno da kažu.
Rekao sam na početku, čovek koji ulazi u kuću koja gori, ako to nije njegova kuća, on je lud. Tako su mene mnogi i percipirali. Ideš faktički bez ikakvog razloga, nemaš tamo porodicu, rodbinu, nemaš ništa što te stvarno veže sa Kosovom, a ideš tamo. Mnogi su mislili da lucam, posebno tada kada sam došao, a došao sam septembra 2023. godine. Dvadeset dana nakon toga desila se Banjska i, na primer, to je za moje roditelje, moju majku bilo šokantno u nekom smislu, da se nalazim u takvom nekom području, naravno svojom voljom. Oni su mene podržali potpuno u mojoj odluci, ali je stvar bila u tome da su se kao i svaki roditelji verovatno zabrinuli.
Oni su se, na primer, mnogo brinuli zato što informacije koje su dolazile do njih često su bile informacije iz tabloida, od nekih prijatelja, iz krugova ljudi koji se nisu bavili profesionalno Kosovom i te informacije nisu bile objektivne, realne, već su bile u svrhu širenja panike, senzacionalizma i naravno da se ljudi više uplaše. Jedan od razloga zašto ljudi malo znaju, jeste to da informacije koje do njih stižu nisu objektivne, opterećene su uvek nekim narativom. Uvek je to potreba da se senzacionalizuju stvari i onda se stvara pogrešna slika o samoj situaciji na terenu, što ne doprinosi ljudima koji ovde žive.
Rekao si da su te roditelji podržali, ali opet nije im svejedno zbog činjenice da si se doselio neposredno pre oružanog sukoba u Banjskoj i kada čuju na vestima da se dešavaju neke tenzije, da je napeta situacija. Šta kažu prijatelji, kako oni gledaju na to, ali pre svega mislim na kolege sa Fakulteta političkih nauka, da li je za njih to izazov? Koliko profesore, kolege interesuje ta tema koja je jedna od, bar deklarativno, najvažnijih političkih tema za Beograd?
Ne bih rekao da ima suštinske razlike između mojih prijatelja koji nisu sa fakulteta i mojih kolega – u smislu interesovanja za samu temu. Naravno da ljudi koji su sa fakulteta imaju šire, dublje znanje o ovoj temi, ali kada pričamo o interesovanju, rekao bih da se mladi generalno u Srbiji slabo suštinski interesuju za temu Kosova. To je sve deklarativno, njih zanima na tom identitetskom nivou od kojeg sam i ja krenuo. Ali, na primer, moj drug i ja smo prvi put dolazili zajedno, ovde, pre oko četiri godine, mislim da je bilo 2021. godine. To je bio prvi put kad sam došao na Kosovo. Moj drug se iznenadio raznim stvarima. Prvo time da postoji prelaz koji moraš da pređeš, daš ličnu kartu i tako dalje, do drugih banalnih stvari, jer ljudi stvarno malo poznaju ovu situaciju i onda se dosta njih šokira time da ovde postoji jedan potpuno drugačiji sistem, da sve drugačije funkcioniše.
Tome u prilog ide Alternativni izvrštaj mladih koji je objavila Krovna organizacija mladih Srbije, gde je navedeno da je oko 30 procenata mladih zainteresovano za nacionalne teme. U kontekstu svega što se dešava u Srbiji, studentske borbe, neke druge teme su isplivale, ali taj procenat nikada nije prelazio 50 posto u, na primer, poslednjih pet godina. Sa druge strane, opet možemo da vidimo koliko ljude slabo interesuje, jer nemate mlade koji se na profesionalni način bave ovom temom. Nemate, na primer, organizacije u Srbiji koje su posvećene više ovom problemu van pojedinaca koji su na neki način povezani sa Kosovom. Imate instituciju – Kancelarija za Kosovo i Metohiju, koja ne radi dobar posao i ne angažuje ljude da se neko stručno bavi time, temom Kosova, u smislu srpske diplomatije, i tako dalje.
Postoji manjak kadra, koji se uopšte zanima za temu Kosova. Znam par ljudi koji uz neke druge teme pokrivaju i temu Kosova, ali niko se, moj je utisak, ne interesuje za temu Kosova van tog najpovršnijeg nivoa.
Kako si se snašao u Kosovskoj Mitrovici? Podsetilo me je na rečenicu iz jednog filma koju često citiram – ‘Kako ste se snašali u Beogradu? Pa ja sam se snašao, takoreći ja sam snađen’. Da li si snađen u Kosovskoj Mitrovici?
Snašao sam se. Sada ide ‘tužna’ priča, svaki početak je težak, ali ja neću da je pretvorim u to. Iako sam došao ovde iz sredine u kojoj je lagodnija situacija, ali tada jeste bila kada sam dolazio.
Ja sam i dalje gost u Mitrovici i ne bih ništa loše da pričam o gradu, iako bih imao šta da kažem. Taj odnos prema Mitrovici, kao gradu koji je ujedno jedina urbana sredina gde Srbi žive na Kosovu – stvarno je tužan. Sada imamo situaciju da imamo albanskog gradonačelnika, većinski albansku Skupštinu opštine, ali to nije bilo tako uvek. Ovaj grad – sa svim tim novcem koji je pristizao i preko Kancelarije za Kosovo i Metohiju i nekim drugim putevima – mislim da bi trebalo da izgleda mnogo bolje. Mitrovica se čini kao grad koji je zaglavljen u prošlosti, koji ne pruža aktivnosti za mlade. Ne mogu da kažem da je to mrtav grad, ima on svoje čari i dobre strane, ali situacija je takva da se oseća da fali sadržaja, da fali to da Mitrovica stvarno postane centar za Srbe na Kosovu.
Ne mogu da se žalim, jer ne može meni da bude teže, nego nekome ko živi ovde, ali meni je ta promena bila šokantna. Dolazim iz velikog grada, mnoštvo je mogućnosti. Alil, ima tu i prednosti, jer Mitrovica je dosta mali grad, ako pričamo o severnom delu – što je za mene kada sam došao iz Beograda, bilo fantastično s obzirom na to da svuda može da se stigne pešice, da je sve blizu, ne moram celi dan da posvetim organizaciji da se vidim sa nekim, da završim nešto i tako dalje. To je svakako dobra stvar. Ljudi su bliskiji, mala je sredina, ljudi su upućeni jedni na druge. Tu sam skoro dve godine, ali rekao bih da poznajem dosta ljudi. Naravno i ljudi koji su mene dočekali u Mitrovici su mi mnogo olakšali da se snađem, jer kada dolazite i kada nemate nikog svog, svaka pomoć vam je dobrodošla.
Kada si me pitala na početku šta je za mene Kosovo i kada sam ti objašnjavao podelu na segmente, u tom ličnom segmentu, reko bih da su Kosovo za mene pre svega ljudi koje sam upoznao ovde kada sam došao. Pre svega ljudi koje sam poznavao pre nego što sam došao i koji su me inspirisali da dođem i da se bavim ovom temom. Ljudi koji mi pokazuju svojim primerom svakog dana da se može i baviti ovom temom i boriti za dostojanstven život, na dostojanstven način.
Mnogi ljudi teže da Kosovo opisuju kroz metafiziku. Kada biste pitali ljude šta je za njih Kosovo, bilo bi tu dosta apstraktnih odgovora. Verovatno da je to za neke istina, da je to za neke herojstvo, hrabrost štagod. Ja verujem da ima tu dosta metafizičkog i apstraktnog, a da ljudi često zanemaruju živote pojedinačnih ljudi koji su ono ključno što čini Kosovo. Teritorija bez ljudi nema preveliku vrednost. Ona ima geostratešku vrednost, možda energetsku. Ali, teritorija bez ljudi je suštinski ništa i zato mene to i boli – da vidim kako ljudi odlaze odavde, sve više i više. Mislim da je ključno to da se spreči odlazak ljudi, jer ako ljudi sami napuste Kosovo, ako dođe do toga, mislim da je to ono gde će Kosovo, u smislu kako se posmata bar iz Srbije – izgubiti svoju vrednost. Ne posmatraju to svi tako, ali to je moje mišljenje i ako govorimo o Kosovu kao najskupljoj reči, ona je najskuplja zbog ljudi koji ga čine.
Podsetiću da su upravo ljudi iz nevladinog sektora ukazivali i međunarodnim predstavnicima na probleme u proteklih meseci koji se odnose na srpsku zajednicu, probleme koje imaju i pritisak koji doživljavaju. Koliko je uopšte moguće nešto učiniti? Šta bude satisfakcija nekoga ko radi u nevladinom sektoru, koji je često na meti targetiranja, dok i građani često ne razumeju ulogu nevladinog sektora?
Ne znam da li sam nekada rekao da ima smisla, ali daleko od toga da nema nikakvog smisla i da nikad nije postignut nikakav rezultat. Bilo bi čak i bezobrazno pričati da se ovo sve radi samo da bi se radilo. Upravo to što si rekala, ukazivanje na probleme… Uvek sam verovao da je najbitnije to da u ključnim momentima budeš određeni glas, da ukažeš na određene probleme, da učiniš sve što možeš da bi ukazao ili da bi na neki način pomogao da se reše neki problemi, da ne budeš vođen isključivo rezultatima. Ako si vođen rezultatima, onda ćeš se razočarati dosta puta.
Ali, ono što mene vodi je to da mogu za sebe da kažem da sam, u jednom vrlo izazovnom trenutku, uradio sve što sam mogao ili bar nešto da ukažem na probleme, da pokušam da popravim situaciju ovde, da pokušam da popravim položaj ove zajednice. Nikada nisam imao zablude da ću pomeriti kule i gradove, ali makar da nekog ako ne zna – informišeš. To su sve sitne, male pobede.
Kada kreneš da preispituješ sebe šta si to uradio tog dana i verovatno misliš ništa, jer ne vidiš konkretan rezultat, ali to su upravo te male pobede. Nekada i nisi svestan da si doprineo i to su promili, to je nešto što neće pomeriti kule i gradove, ali mislim da je to ono što zapravo mene pokreće. A, rekao bih da to pokreće i dosta ljudi. Mislim da niko nema upravo tu zabludu o kojoj smo pričali – da će doći do ključnih promena samo našim radom.
Mislim da do ključnih problema može da dođe našim radom u sadejstvu sa političkim akterima, u sadejstvu sa širim društvenim akterima, kada bi postojao neki konsenzus oko toga, ali, na kraju krajeva, mislim da je to ono što pokreće ljude, da su oni na kraju dana zadovoljni i imaju neku ličnu satisfakciju time da, kako je govorio to Dante, poslednji krug pakla bude rezervisan za one koji su neutralni u trenutku moralne krize. Upravo smatram da je to ključno kod mene, da sam čist sam pred sobom i da nisam ostao neutralan u situaciji kada se nešto ovako dešava.
Koliko je uticalo na percepciju srpsko-albanskih odnosa to što si pored života u većinski srpskoj sredini, u Severnoj Kosovskoj Mitrovici, kroz rad u nevladinom sektoru imao i partnerstvo i komunikaciju s Albancima? Koliko se odnos prema toj temi menjao i kako si gledao uopšte na prvi susret sa ovom sredinom u tom međuetničkom kontekstu i konfliktu?
Tokom dobrog dela svog života nisam imao nikakav kontakt s Albancima. Moj prvi kontakt je bio kada sam došao ovde i bio deo jednog projekta. U tom trenutku nisam bio još uvek zaposlen u Novoj duštvenoj inicijativi, ali sam bio na jednom projektu koji su organizovali i to je bio prvi put da sam se susreo sa Albancima na način da sam bio u komunikaciji sa mojim sadašnjim koleginicama. Tada sam upoznao druge mlade ljude koji su došli da pohađaju program. Mislim da je ključno to što nisam došao sa predrasudama. Nisam bio opterećen time.
Kako si uspeo da se u odnosu na to izoluješ s obzirom na to da su jake predrasude prema Albancima? Ljudi nemaju kontakt, u medijima se koristi vrlo negativan kontekst, čak i uvredljiv. Kako si uspeo to da izbegneš?
Vrovatno zato što sam se interesovao za tu temu i imao određeni kontakt preko društvenih mreža. Video sam da postoje ljudi koji su, glupo je reći normalni, ali koji mogu normalno da komuniciraju, koji mogu da prihvate argumente druge strane. I dalje verujem da ima mnogo ljudi koji na to nisu spremni, da je dosta ljudi s jedne i s druge strane koji su opterećeni narativima, ali sam shvatio da postoje ljudi koji se na profesionalni način bave ovom temom, koji su neostrašćeni i tako sam shvatio da i na drugoj strani postoje isto takvi ljudi. Oni su, nažalost, u manjini, ali u manjini u smislu njihovog javnog istupanja, javnog prisustva.
Nisam došao sa tim stereotipima, ali naravno da jesam došao bez pozadine o stvarnom životu ovde, koju sam stekao tek kad sam došao. Neke probleme ne možete da vidite sa strane, to je jedan od ključnih razloga zašto sam ovde.
Upravo su ljudi, što je meni čudno, koji su, na primer, iz Beograda, a nisu sa Kosova, opterećeni pojedinim narativima. Kada sam došao ovde, mogao sam da shvatim zašto ljudi, na primer, nose traume iz prošlosti, ali za mene je bilo šokantno koliko ljudi iz Beograda i drugih gradova u Srbiji, koje sam upoznao, ima upravo te stereotipe. Čudno mi je bilo do jedne mere. Shvatao sam da su oni pod uticajem diskursa i svega što dolazi od same političke elite. Nisam imao predrasude prema ljudima iz albanske zajednice, ali nisam poznavao situaciju na tom nivou kako je sada poznajem, nisam imao sliku života ovde.
Ne mogu da odgovorim tačno na to zašto nisam imao predrasude, ali je moja percepcija da ako ste u nekim godinama, da više niste tinejdžeri, da je stvarno smešno da vaš odnos, ne samo prema drugim zajednicama, nego prema politici, određuje to šta dolazi iz medija, od političkih elita. Kada ste mladi, naravno da ima dosta uticaja to, jer se tek formirate kao ličnost. Ali, za mene je malo neshvatljivo i dalje da su ljudi, stariji ljudi koji nemaju trauma iz prošlosti – do te mere pod uticajem tih narativa.
Kako bi sažeo to iskustvo koje sada imaš? Pitam te više kao analitičara. Kako bi sada te odnose, za koje si bio svestan da su kompleksni pre nego što si došao, ukratko objasnio? Kada neko shvati da sam sa Kosova, pita me i onda hoće da u pet minuta kažem. Može li u pet minuta da se kaže?
Kad sam bio mlađi, često smo išli na utakmice. Inače sam navijač Crvene zvezde. Bio je jedan drug koji je išao na gotovo svaku utakmicu i bio je posvećen tome i često kada su njega pitali nešto u vezi sa tim, on bi rekao ‘ne pratim ja to uopšte’. Meni je to bilo super.
I ja sada isto imam taj pristup. Obično kad me pitaju negde i kada očekuju tako brzi odgovor, ja samo kažem da ne pratim ništa i da ne znam šta se dešava. Verujem da je tako za sve i verujem da ljudi vole jednostavne odgovore na komplikovana pitanja. Kao kada pitate doktora na brzinu nešto, da vam da neki savet, a hoćete da reši vaš dugogodišnji problem sa kičmom bez dijagnostike.
Ako su i spremni da saslušaju, pokušavam da im objasnim i onda se mi se tu neminovno moramo vratiti u istoriju, da bismo razumeli kako smo mi došli do ovoga ovde. Kao što doktor mora da ode u istoriju bolesti kada primite u bolnicu pacijenta. Mi smo ovde, Kosovo, isto verovatno nekakvi pacijenti kao što su nekada nazivali Tursku. Kaže, bolesnik na Bosvoru kada je bilo pred kraj Otomanske imperije. Tako da i ovo je taj neki pacijent sa istorijom bolesti koju morate da pročitate i dobro razumete da bi ste znali koji lek da mu date.
Upravo je to problem što mnogi ljudi ne pročitaju ‘istoriju bolesti’, nego jednostavno pokušavaju ‘univerzalni lek’ da primene na ovaj jako kompleksan problem, koji naravno jeste do neke mere sličan sa nekim drugim problemima. Nekad ljudi malo teže previše da odu u te posebnosti i da kažu: „Ovo nema nigde. Ovo se nigde ne dešava” i nekad i da dramatizuju situaciju, iako imamo slične situacije u svetu.
Ali, svaka ima specifičnosti i svakoj treba pristupiti na poseban način i posvetiti joj se. Umeo bih da objasnim, kažem, ali bi trebalo dosta vremena za to, kao što i sama znaš. Dakle, kada se ode u istoriju, onda je opet pitanje koliko da se ode u istoriju.
Za savremene odnose verovatno je dovoljno da se objasni situacija od početka 20. veka, kraja 19. veka, ali mnogi će se vraćati u srednji vek, mnogi će se vraćati na Kosovsku bitku. Dakle, nešto što zasigurno ne može da bude ukratko. Teško da mogu ukratko da vam objasnim i šta se ove nedelje desilo, jer je toliko informacija. Naravno, neki ljudi uopšte ne žele da ulaze toliko detaljno u te probleme, ali teško da će im značiti da im ja nešto kažem na brzinu. Dakle, da im nešto objasnim za pet minuta, ako ih suštinski zanima, to može da bude dobra osnova za dalje, ali ako ih ne zanima suštinski, bolje da im samo kažem: ‘Ne pratim temu, ne znam ništa o tome”’ i to je to.
Kada kažemo to – hoće univerzalni lek za neku bolest ili pacijenta koji ima neku istoriju bolesti – na koga sve tu misliš, na koje aktere? Govorili smo o tome kako kažeš ljudima koje bi informisao, ali to mene podseća na one koji odlučuju u različitim centrima moći. Da li tu imaš određene, da kažem lekare, nadrilekare koji pokušavaju da daju terapiju? Priština, Beograd, Vašington, Brisel?
Naravno svi oni. Suštinski, međunarodni akteri, koji su se bavili ovim pitanjem dugo godina i koji su devedesetih, na primer, bila ta jedna Teorija liberalnog mira koju je tada Amerika, kao hegemona u svetu, u unipolarnom momentu – htela da svoju viziju samo aplicira na sve slučajeve koji su tada bili, na sve ‘bolesnike’, da imamo sličan pristup – kada je u pitanju bila Bosna i Hercegovina, kada je u pitanju Kosovo, pa donekle i Severna Makedonija, pa posle imamo Avganistan, Irak i tako dalje. To su sve bili, kako se to obično naziva, pokušaji da se uveze mir nametanjem rešenja koja, pokazalo se, bar sada nisu rešila taj problem, nisu odgovarala tom ‘bolesniku’.
Bila je jedna propisana terapija koju ‘bolesnik’ nije dobro prihvatio i od koje on i dalje nije ozdravio, ali se i dalje insistira manje-više na istom leku. To je ono negde što zabrinjava.
To su međunarodni akteri, neki su prednjačili u jednom trenutku, neki su prednjačili u drugom trenutku. To nije bila jedna do kraja homogena masa. Ali, svi koji su se bavili, svi koji su na kraju krajeva stajali iza pojednih rešenja – pokazalo se da to nije pomoglo situaciji. I dalje nije došlo do toga da se uvidi da to nije pomoglo situaciji i da se krene sa nečim drugim.
Ja se iskreno nadam da će se taj pristup donekle bar promeniti. Verujem da je postojala iole dobra namera iza svega toga, ali kada posle 20 do 30 godina vidite da neke stvari nisu rešene, da i dalje ima nesuglasica, problema, stalnih tenzija, onda znači da ta sama osnova nije bila dobra. Kuća se ne gradi od krova, gradi se od temelja, ako taj temelj nije dobar i nije kako treba – mislim da je teško očekivati da će posle kuća da opstane na duži period. Iskreno se nadam da će doći do promene pristupa i to je nešto što je neophodno ako se želi trajniji mir. Nesuglasica će uvek da bude manjih ili većih, ali ukoliko želimo da imamo određenu stabilnost, moramo da imamo drugačiji pristup centara moći.
Za kraj, nisam te direktno pitala, iako si delimično rekao da za tebe Kosovo su ljudi, ali hajde da te ovako direktno pitam – štta je za tebe Kosovo sada, nakon iskustva i života i rada ovde?
Pokušao sam da dam konkretan odgovor i da ne idem opet u ono što sam pomenuo, metafiziku, apstraktnost.
Kosovo je, pre svega, veliki deo mene, veliki deo mog života, dosadašnjeg života. Možda počnem da se bavim nečim drugim i možda potpuno promenim svoj fokus u nekim narednim godinama, ali dosta stvari koje se meni u životu vrte, vrte se oko Kosova do sada. Pomenuo sam ti i taj lični aspekt gde sam stvarno imao ljude, meni jako bliske, odavde, i kasnije taj akademski profesionalni aspekt, sve manje-više važno u mom životu što je došlo u tim nekim godinama, a koje nisu najranije detinjstvo ili formativne godine, jeste vezano za Kosovo. Tako da ja ću reći da je Kosovo za mene zapravo veliki deo mene.
