Šta je Kosovo u aforizmu, a šta u životu? Za Jovana Zafirovića, aforističara sa Kosova, sve što je želeo da kaže o svom svetu i stvarnosti stalo je u kratke, britke rečenice. Ali iza svake od njih stoji život odrastanja u Kosovskom Pomoravlju, iskustvo slobode i straha, bliskosti i udaljavanja od onoga čega ga određuje. Gost podkasta „Šta je meni Kosovo?“ govori o tome kako je satira postala njegov način borbe, šta znači izražavati se u vremenu kada su ljudi u kafanama šaputali, zašto ga više boli ponašanje „svojih“ nego pritisak „drugih“, ali i kako, uprkos svemu, Kosovo ostaje „dom sa dušom čerge“ – mesto koje ne garantuje sutra, ali garantuje večnost, prenosi Alternativna.
Šta je Kosovo nekome ko o njemu piše kroz aforizme i da li je sve rekao kroz njih ili sa nama ima još nešto da podeli? Gost podkasta „Šta je meni Kosovo?“ je Jovan Zafirović, aforističar sa Kosova. Jovane, da li je sve rečeno u aforizmima?
Mislim da jeste, jer svako insistiranje na tumačenju i daljem objašnjenju autora je bespotrebno i razvodnjava poentu koju je hteo da saopšti. To je više na ljudima koji čitaju aforizam i oni mogu različito da tumače i različito da dešifruju sve te reči. Tako da, što se tiče autora, mislim da je bespotrebno govoriti o aforizmu dalje.
Ko je Jovan Zafirović?
Postoji rečenica koja kaže „pročitajte njegovu biografiju da vidite šta želi da bude, a pogledajte njegov život – da vidite šta je“. Ja sam Jovan Zafirović, za one koji me ne znaju. Dolazim iz Donjeg Korminjana, to je Kosovsko Pomoravlje, Kosovska Kamenica. Za one koji ne znaju, to je Gnjilane. Kada me pitaju ‘odakle si?’ i kada kažem, mnogi ne znaju i obično pričam – ‘je l’ idete u Grčku’, ‘pa idemo u Grčku’ i tako ih nekako navodim da znaju. Odrastao sam dole, sada sam ovde, svuda negde – Beograd, Kosovska Mitrovica, manje-više selo odakle dolazim. Pišem satiru, živim i borim se.
Kada je bio trenutak kada si počeo da pišeš aforizme?
Što se tiče aforizama krenulo je čitanjem određenih autora, a potreba za pisanjem i za izražavanjem uopšte postoji od ranog detinjstva. Odrastao sam na pesmama Bore Đorđevića i na svim njegovim angažovanim tekstovima i, onda sam imao potrebu da i ja na svoj način progovorim. Bilo je različitih zapisa, rečenica i tako dalje, dok se nije nekako iskristalisalo, pa je i napisan taj prvi aforizam. Odatle je krenulo, da sam i ja bio zadovoljan tim napisanim aforizmom.
I, koji je prvi aforizam? Da li ga se sećaš?
Sećam se, samo imam taj problem da ne znam kad me pitaju: ‘Ej kaži neki’, mislim odakle znam da kažem. Ali, prvi je bio: „Nije sve tako crno u medicini. Mantili su beli“. Ideja je nastala na praksi tokom srednje škole i to je taj prvi aforizam. Tako je krenulo i objavljivanje na društvenim mrežama, pa onda sam malo stopirao iz različitih razloga. Da li sam zadovoljan ili nisam – uvek tu postoje neka kolebanja. Da li ste zadovoljni onim što ste napisali, da li to zapravo vredi? Ali kad su ljudi već počeli da prepoznaju i da vrednuju, da poštuju to što radim, onda sam bio siguran i eto od tada kontinuirano radim na aforizmima i satiri uopšte.
Ono po čemu si ti u javnosti, odnosno među Srbima sa Kosova, prepoznat jeste da si aforizme koji su kritični prema političkoj situaciji pisao u trenutku kada je vladala jedna atmosfera straha, kada su ljudi takoreći u kafanama šaputali. Da li si zbog toga imao probleme?
Opet moram da se vratim na Boru Đorđevića i, u neformalnim razgovorima, kada se šalim sa prijateljima, uvek kažem da mene nije oslobodila vojska na Kosovu, nego Bora Đorđević svojom slobodom, svojim beskompromisnim izražavanjem i onda sam shvatio – ‘evo, može on, mogu i ja’. Naravno, ne sad u bilo kom smislu da se merim sa njim, to se ne dovodi u pitanje, ali u smislu da i ja smem da kažem i to me oslobađa.
Svako od nas ima strah, da se razumemo. Shvatio da strah možeš da pobediš jedino tako što mu ideš u susret. Nisam imao problema u smislu direktnih pretnji. Svakako da postoje različiti komentari na društvenim mrežama, to je nekontrolisano i lažni profili i pravi, sasvim je nevažno. Ali moglo bi da se uzme kao problem situacija gde mi je zabranjeno da imam promociju u svom kraju i to niko ne sme da kaže direktno. Radnici iz te ustanove koji su svesni situacije dođu, pa došaptaju: ‘E, ne sme da te zove zbog ovoga, zbog svoje funkcije, zbog svog položaja’. To su trenutni problemi, bilo je više takvih situacija, ali to je za mene zanemarujuće, nije vredno da se o tome govori, da se tome daje na značaju i da se podiže njihov rejting. To govori o njihovoj kulturi, a ne o mojoj kulturi i ne bih se obazirao previše na to.
Tu govorimo o segmentu slobode izražavanja. Da li se ti osećaš slobodno? Gde su granice te slobode?
Parafraziraću jednu rečenicu ‘Bez zakona, nema slobode’. Ja se osećam slobodno i kada govorimo o tom slobodnom izražavanju tu slobodu povezujem sa cenzurom i autocenzurom. Kroz tu prizmu treba posmatrati to. Svakako da cenzura postoji u određenim medijima kada se govori o objavljivanju radova, međutim, kada je autocenzura u pitanju – yu nemam nikakve dileme. Svakako da svaki čovek ima neki svoj vrednosni sistem, da li je, na primer, prihvaćen u društvu ili neki podkulturni, sasvim je nevažno, ali zna određene granice, ne iz straha, nego iz pristojnosti. U tom smislu verovatno da postoje određene stvari kojih se držim, određenih principa, ali što se tiče slobode – ne. Apsolutno sam slobodan i nisam, što bi mnogi rekli, instruisan.
Koliko je na aforizme koji su nastali uticala kompleksna politička situacija na Kosovu? Da li je ona tebe gurnula u to da nisi imao izbora, nego da najveći broj tvojih aforizama referišeš na kompleksnu stvarnost na Kosovu, koja se pre svega odnosi na srpsku zajednicu?
Pretenciozno je reći da je Jovan Zafirović aforističar onako u svojoj biti i da je to određeno rođenjem. Svakako da nešto potiče iz nas unutra, dakle, ono što nosimo u sebi. Međutim, čovek je svakako produkt i spoljnih uticaja i kada govorimo o toj političkoj situaciji, logičnije bi bilo da je Jovan Zafirović postao poltron, kukavica, slepi poslušnik, a ne aforističar. I hvala Bogu da nisam postao to, da sam postao aforističar i da mogu da komentarišem stvarnost na poseban način, iz stanovišta koje za naše prostore nije bilo tipično, iako to možda sa moje strane i pretenciozno zvuči.
Znači, svakako te je ta situacija donekla dovela do toga? Koliko su situacija i stalne tenzije uticale i odrazile se na tvoje odrastanje, tvoj život? Da li te je to više vezivalo za Kosovo ili te udaljavalo ili je stvorilo neku vrstu zavisnosti da moraš time da se baviš? Govorim donekle iz lične perspektive, odnosno ljudi koji se na različite načine bave tom temom.
Veoma zanimljivo pitanje i sad mi je sve konfuzno. Dok sam slušao, imao sam gomilu stvari da kažem, bojim se da sada neću reći ništa.
Kosovo je jedan paradoks i to udaljavanje i to vezivanje. Naravno da je na mene uticala situacija da u trenucima promenimo milion osećanja, ali mislim da kad čovek razmisli, kad je sam sa sobom, zapravo mu je jasnije šta njemu znači Kosovo i šta bi on bez Kosova. I u trenucima razočaranosti, besa, tuge, uvek se pomisli: ‘Ma neću više ni da obraćam pažnju ni na Kosovo, ja bih otišao’.
Međutim, posle nekoliko trenutaka, shvatite da morate da prokomentarišete. Ne zato što se poneke situacije ne tiču ili tiču vas lično, nego vas, što bi rekao jedan pesnik – ‘sve rane moga roda bole“. Svakako mislim da je Kosovo, koliko god mi bežali od njega ili ne, neotuđivi deo i to nas je izgradilo. Godine odrastanja, sad bi to mnogi nazvali traumama, zbog različitih presija, represija i svih tih stvari koje smo proživeli. Ja se malo manje sećam ratnog perioda, ali svakako se sećam onog posle toga i nije bilo ništa znatno bolje, naprotiv. Ali, sve to vas izgrađuje i ne možete od toga da bežite. I ne treba. Ne treba, zapravo.
Šta je to najviše izazivalo rana ili frustracija, za nekoga ko je odrastao u Kosovskom Pomoravlju, u posleratnom tom periodu? Koje su to bile frustracije, da li su to političke tenzije, da li su tu međuetničke tenzije? Šta je to tebi kroz godine izazivalo najviše frustracija i da li se kroz godine menjao fokus onoga što izaziva? Da li su se menjali akteri?
Sve ono što je nabrojano je uticalo i akteri se nisu menjali, nadam se da će uskoro i da se promene, pa da možda nešto i bude bolje. Možda to zavisi i od trenutka tokom odrastanja. U jednom trenutku nas boli ovo, u drugom trenutku nas boli ono. Kada ste u srednjoj školi, onda vas boli zato što je nastavnik pristrasan prema drugim učenicima, a ne prema vama. Pa onda, kada završite školu, ne možete da se zaposlite, pa vas to muči. Pa onda u detinjstvu vam i zapravo i nije jasno zašto ne možete da idete da se igrate do kasno u noć ili zašto mora neko da vas čeka posle škole, u večernjim satima posle muzičke škole da vas dovede kući i tako dalje. Dakle, sve to utiče. Međutim, toga postajete svesni i dosta kasnije vam bude jasno zašto je nešto bilo tako. Svakako da i danas najveći uticaj i najveći bes izaziva, pa sebičnost i nepotizam i sve ono što povređuje ljude, što ih udaljava od Kosova.
Nismo svi isti i svi posmatramo drugačije i nemaju svi svest šta zapravo znači, ne Kosovo, nego rodni kraj, i svakako da povređuju određene situacije i ljudi koji vas istiskuju iz rodnog kraja i kao da njima više pripada, a zapravo to nije tačno…
To me nekako najviše povređuje, ne odsustvo borbe tih ljudi, već bahatost ljudi zbog kojih se to dešava.
Čija bahatost?
Političke strukture, svakako. Jasno je, nema šta.
Koje? Srpske, albanske?
I jedne i druge, iz različitih aspekata. Albanske – naravno – na etničkoj osnovi, a srpske – naravno – što još više boli nego albanske, jer imate Albance i prosto je, ako sme da se kaže, prirodno – da ljudi očekuju i da se suočavaju sa određenim problemima. Međutim, ono što više boli, jeste, uslovno rečeno, izdaja i ophođenje Srba prema Srbima. To više povređuje ljude kada govorim sa njima, a i mene lično.
Ovaj razgovor vodimo uoči parlamentarnih izbora koji se održavaju na Kosovu i u atmosferi političkih tenzija koje se ne odvijaju samo pred ove izbore, nego su i inače prisutn. Brojne su podele u srpskoj zajednici, praktično članovi porodice su na ivici sukoba zbog različitih političkih mišljenja i ti si istupio sa nekoliko objava na Fejsbuku, kritikujući i opisujući tu situacij. Kako bi opisao trenutno tu političku situaciju i uopšte atmosferu?
Ne znam tačno koja je više objava kojom sam pokušao da opišem političku situaciju. Svakako da je politička situacija takva da nikako ne ide na ruku običnimm građanima. Politička situacija je uvek bila takva i ona se podgreva kad god to bilo kom režimu odgovara – da li režimu u Beogradu ili u Prištini. Ali čini mi se da je sad specifična situacija i kada govorimo o ovim izborima na Kosovu, jer imamo vlast u Beogradu koja je čini mi se uzdrmana ovim protestima i nemoguće je predvideti bilo šta što može da se desi, iako mogu da se naslućuju različite stvari… Ali, situacija je nepredvidiva i bespotrebno je zaletati se i govoriti. Svakako situacija ne ide na ruku nikako Srbima na prostoru Kosova i Metohije i čini mi se da i posle ovih izbora, ako ostanu ovi režimi – njima može da bude samo gore, a ne bolje.
Priča se o tome kako mladi odlaze, ne vide svoju budućnost. Da li ti vidiš sebe ovde? Ili da sada napokon postavim ono pitanje? Šta je tebi Kosovo?
Ako čovek želi da napreduje i to u bilo kom smislu, trenutno ne postoje uslovi za to na prostoru Kosova i Metohije – definitivno. To vidim iz svoje perspektive i iz te perspektive i mogu samo da pričam, jer da nisam počeo da objavljujem i na Radio Beogradu i u Politici i u Večernjim novostima, niko možda ne bi obratio pažnju i ne bi bacio snop svetla na ono što radim, a svakako i kada govorimo i o obrazovanju, kada govorimom pa i o sportu i tako dalje.
U svim aspektima, ovde nema prosperiteta i razumljivo je što mladi ljudi odlaze. Ono što je tragično jeste da se ne čini ništa da se uslovi poboljšaju i da se to promeni. Svakako nekome odgovara takva situacija, ali čak i mislim da postoje određene stvari koje služe ili koje bi trebalo da služe kao podrška mladima. Međutim, svi znamo kako ovde to funkcioniše i da se ta pomoć u bilo kom smislu, ne prosleđuje onome kome treba.
A, kada govorimo o tome šta je meni Kosovo. Kada smo se čuli za ovaj razgovor, razmišljao sam šta da kažem, a da ne bude poznato, da ne zvuči onako što smo već milion puta čuli. Setio sam se recenzije Ivane Vanovac koju je pisala za knjigu Aleksandra Dunđerina i tako i ja posmatram Kosovo. Ona kaže da je Kosovo duboko utemeljeni dom sa dušom čerge – parafraziram naravno – ono ne garantuje sutra, ali garantuje večnost. Kosovo je neprekidno iskušavanje, neprolazna mladost sa mudrošću starca. Ako se dobro sećam. Da i to mi je onako jedna od najboljih definicija sa kojom bih ja mogao da se poistovetim i da kažem šta je meni Kosovo.
Drago mi je da nisi koristio autore sa strane, nego da je to baš bila naša Ivana.
Mislim da je i bespotrebno koristiti druge autore. Mislim da samo mi znamo šta je nama Kosovo. Ne može neko da mi priča o tome. Može da priča šta je nekom Kosovo sa druge strane, ali zapravo mi svi osećamo slično, samo što je Ivana, čini mi se, bar ono što sam ja pročitao, a pročitao sam prilično o Kosovu, po najbolje artikulisala ono što ja osećam.
Sve ono što se ovde dešava, odrazilo se i na živote ljudi i koji ovde žive, ali i koji ne žive, jer je kompleksno političko pitanje. Stalno postoji taj razdor – ‘neka neko dođe da živi, pa neka mi onda priča’, sa druge strane, i mi možda ne znamo perspektivu nekoga ko živi u nekom drugom mestu. Da li ti smeta kad slušaš razne analitičare, političare gde ti svojim očima vidiš nešto što se dešava, a u stvari javnost zapravo ima potpuno drugačiju predstavu?
Moram prvo da se vratim na početak. I da se razumemo, nikom ne zabranjujem da priča o Kosovu i da ima svoje gledište i svoj osećaj prema Kosovu. Samo sam hteo da kažem, a možda nisam bio jasan, u prethodnom odgovoru, da svakako drugačije osećamo, nije ista perspektiva u tom smislu. A svakako mislim, sad su svi analitičari za sve i svi su nekako stručnjaci, svi mogu i da pričaju. Naravno i tu se vidi moć medija, kad jednom ode u etar onda se to i deli i tako dalje. I svako svoje blisko gledište deli i tu nema ispravke, po meni. Zato što to uglavnom dele mejnstrim mediji i prikazuju analitičare.
Srbi sa Kosova i Metohije svakako imaju potrebu i dali bi sve da mogu da kažu da se ne slažu sa određenim gledištima i sa određenim stanovištima, međutim, oni nemaju moć i njihov glas se ne čuje. Meni je ideja i pored ovoga što pišem aforizme, da govorim, ne u ime svih, jer to je nepotrebno i nerealno i nepošteno, ali u svoje ime da izrazim neslaganje sa određenim stvarima, sa određenom propagandom koja se zapravo vodi. Nisam pristalica nikakve propagande i ako bi išla nama u korist i ako ne bi išla nama u korist. Mislim da je istina jedini put koji nam je potreban, pa makar ona bila i najcrnja. Ali mislim da treba da se zna i za buduća pokolenja koja dolaze i koja će gledati, pa neka to bude ogledalo i primer da ona budu ista ili drugačija od nas.
Koja je razlika kao neko ko je odrastao na jugu, u Kosovskom Pomoravlju? Sada si možda češće u severnoj Kosovskoj Mitrovici… Stalno se nkekako vodi debata – ‘ovi na severu’, ‘ovi na jugu’. Nekad, čini mi se, često i bespredmetna, ali možda i ne. Da li osećaš razliku i šta je za tebe razlika u stvari?
Svakako. Donekle je i taj zdrav lokal patriotizam, a donekle i nije, odnosno odnekle nije. Specifična je situacija svakako, ja trenutno ne vidim razliku. Zašto je ne vidim?
Zato što sad ne smeš sada da kažeš, jer si sada i tamo i ovamo i da se ne zameriš sad ovima sa juga, ovima sa severa…
Zašto je ista situacija? Zato što, recimo, ali sad ovo nije smešno, ovo je tužno – ali tako je kako je – ja sam odrastao na jugu i ono što se sve vreme dešavalo na jugu, sada se dešava na severu. Kada se taj proces završio na jugu, došao sam ovde, na sever i meni je isto. Uopšte ne osećam neku promenu. I kad ljudi govore i kad dramatizuju i kad vide te policajce i specijalce sa puškama i tako dalje… Pa ja sam ih viđao svakog dana. Naravno, sad sam i stariji i drugačije razmišljam i sve je drugačije, ali isto sam to proživljavao dole, na jugu – ako ćemo da se delimo. To je proces koji je dole bio nezaustavljiv i koji je, čini mi se, nažalost i ovde nezaustavljiv.
Kako bi nazvao taj proces koji se, kažeš – desio se na jugu, a sada na severu? Kakav je to proces, čega?
Mislim da je u pitanju sindrom kuvane žabe. Ja sam bio klinac, uopšte neću da osećam grižu savesti, jer nisam ni mogao da utičem. Ne znam da li su ljudi mogli da utiču, sigurno da jesu u nekom ranije periodu, dok nije krenula situacija rapidno da se pogoršava, kada govorimo o Srbima. Verovatno jesu u nekom smislu. Međutim, sada više nisam optimističan i ono što sam video na jugu – vidim na severu da se danas dešava.
Na jugu si živeo u sredini koja je delimično mešovita, ali kako bi opisao te srpsko-albanske odnose, kao neko ko je imao iskustvo života u različitim sredinama na Kosovu?
Dobro, da, relativno jeste mešovita. Mesto u kome sam odrastao jeste čisto srpsko selo i sva ta okolna sela jesu srpska. Međutim, bilo kakvi administrativni poslovi, trgovina, sve je moralo da bude izvan sela, a svakako da je to dodir sa drugim etničkim grupama, ne samo Albancima. Tu su i Romi i tako dalje. Drugačiji je doživljaj, ostrašćeni ste kada ste u tom pubertetskom periodu, sve vas pritiska. Vidite različite albanske simbole koji vam smetaju, pa imate potrebu da naglašavate ko ste i da vi stavljate svoje simbole. U tom smislu vidim.
Što se tiče direktnih problema, nisam imao u velikoj meri, direktno. Svakako mogu to da budu, odnosno bile su provokacije kada idemo autobusom, u Kosovskoj Kamenici. Drugi su doživljavali provokacije ispred škole, koji su išli u Kosovsku Kamenicu, ja nisam išao, ali smo obilazili. I u tom smislu, direktno nisam imao, ali svakako da se dešavaju ljudima i to ljudima koji žive u planinskim mestima, gde ih je malo i gde žive izolovano i gde je više Albanaca. Tu se dešavaju različite krađe, obijanja… Ali ja lično nisam doživeo.
Da li su ti odnosi uopšte popravljivi?
Komunikacija između Srba i Albanaca postoji do tačke kada se govori o statusu. I mislim da je to u ovim okolnostima nepopravljivo i svako insistiranje je kontraproduktivno. Svakako da će uvek postojati saradnja na ekonomskom nivou, administrativnom, ali mislim da u ovim okolnostima ne treba insistirati, zato što se uvek to koristi za manipulaciju, podgrevanje, etiketiranje. Dakle, ako sad neko sarađuje između Srba i Albanaca, on će biti etiketiran da li je izdajnik Srbije ili je verovatno… Ne znam kako oni etiketiraju.
Te etikete se lako ‘lepe’ za različite stvari.
Svakako, ali to je veliki problem današnjice i zato ne treba insistirati na tome, jer nas i sistem gura i neminovno je da postoji. I sam poziv Srbije da se učestvuje na kosovskim izborima daje legitimitet tome, a sa druge strane, govori da je bilo koji vid komunikacije izdaja. I ljudi su između čekića i nakovnja gde i šta da rade. Tako da kada ne bi mešala politika spolja i da ne utiče na ljude, mislim da bi komunikacija bila znatno milija. Svakako ne u potpunosti mila zbog različitih istorijskih događaja i okolnosti, ali znatno milija bar na nivou saradnje.
Da li bi dodao još nešto – šta je tebi Kosovo? Da li bi izdvojio neki aforizam, posebno sada?
Sad sam zatečen. Svakako da ne bi, zato što ne mogu da se setim bilo kog aforizma. Ali, i bilo koja rečenica i bilo koja knjiga i bilo koja priča ne može da sažme sve ono što osećate, a ljudi imaju potrebu da se to sažme i da se oslobode tih osećanja, a to je nemoguće zato što je, i kao što sam citirao Ivanu, svakodnevno iskušenje i svakodnevna nepredvidivost i svakodnevna ne nesigurnost, ali svakako nešto što nije izvesno. I u tim okolnostima se iz dana u dan menja i naš odnos prema Kosovu, ne ono suštinski šta je nama Kosovo, ali svakako u izvesnoj meri da li vidimo i kako ga vidimo i šta nam ono donosi, a šta nam ono uzima.
