Šta je Kosovo danas – teritorija, mit, prostor sukoba, nepravde i nade, ili sve to istovremeno? U novoj epizodi serije podkasta “Šta je meni Kosovo?”, novinar Milivoje Mihajlović. Mihajlović, poreklom sa Kosova, govori o prostoru gde je, kako kaže, odrastao, živeo četiri decenije i izbliza posmatrao ključne istorijske prelome. Za njega je Kosovo prostor večitog stradanja i propuštenih prilika, ali i mesto koje može da izleči, ako se konačno prestane sa ulaganjem u sukob. U razgovoru otvara teme koje su posebno bolne – odnos Beograda prema Srbima na Kosovu – od istorijske nebrige i političke trgovine, preko izdanih obećanja, do sistemske korupcije pod plaštom pomoći. Kritikuje i albansku politiku, čije ponašanje, kako kaže, često više liči na osvetu nego na izgradnju zajedničke budućnosti. Sporazume iz Brisela naziva “investicijom u konflikt”, a Srbe sa Kosova “kolateralnom štetom” političkih taktika. Tako se u središte svega postavlja suštinsko pitanje – da li će i jedna i druga strana konačno priznati greške i tako otvoriti prostor za stvarni, a ne deklarativni dijalog? Međutim, Mihajlović i zaključuje da u trenutnim okolnostima – Srbi na Kosovu imaju više volje za zajedničkim životom, nego albanska politika.
Naziv podkasta je takav kako bismo probali da od ljudi iz različitih sfera, sa različitim iskustvima dobijemo odgovor šta je njima Kosovo. Pa hajde da krenemo upravo od tog pitanja. Šta je tebi Kosovo?
Za mene je Kosovo mesto gde sam se rodi i živeo prvih četrdeset godina. Za mene je Kosovo najlepši period koji čovek može da doživi, to je period detinjstva, mladosti, profesionalnog sazrevanja, ljudskog, kako god hoćete. Za mene je Kosovo ne samo mit, kako to vole novi teoretičari ili novi analitičari da govore da smo mi svi robovi Kosovskog mita, za mene je Kosovo trenutno – ljudi koji žive na Kosovu, bilo da su Srbi, Albanci ili Goranci ili bilo ko, ljudi sa kojima komuniciraš i koji ti iznose muku.
Zapravo za mene je Kosovo jedno područje večitog stradanja, muke, osvete. Gde ljudi nisu umeli da se dogovore da žive normalno, zajedno, u miru, već su uvek vukli svaki na svoju stranu. To je područje gde nisu iskorišćeni periodi mira. To je područje gde su, kada je nastupio mir, oni koji su ga doneli, trudili se da se osvete onim drugima i to je zapravo jedno mesto koje kao da je ukleto, a u stvari prelepo.
Kada kažete mesto stradanja, mesto koje je retko imalo mira, stalno postoje problemi, svemu tome si svedočio, naročito devedesetih godina. I sada si stalno u pokretu i često si i na Kosovu i u Beogradu. Kako vidiš odnos Beograda prema ljudima koji žive na Kosovu – i Srbima i Albancima? Da li da krenemo od ovog sada, ili da se vratimo unazad?
Odakle god da krenemo uvek je ista situacija. Ako krenemo od nekog perioda 19. veka, imamo period kada je bilo dozvoljeno, dopušteno da se dobrovoljni prilozi za manastir Visoki Dečani prikupljaju u Solunu, Istanbulu, Skoplju, Sarajevu, Beču, ali ne u Beogradu, jer se to kosilo sa politikom tadašnje Kneževine Srbije.
Kada dođemo u period da su Srbi ratovali za Kosovo, ginuli, izazivali međuetničke potrese na samom Kosovu, a onda za pregovaračkim stolom gubili to što su osvajali u ratu… Kad to gledate kroz istoriju, Kosovo je, što se Beograda tiče – uvek bilo poluga koja je važnija za to da se ostane na vlasti, da se učvrsti vlast u Beogradu, nego da bude važno kao mesto na kojem ima 1.500 srpskih, hrišćanskih pravoslavnih spomenika, kao mesto koje je izvorište naše kulture, tradicije, istorije. Ne samo pisane književnosti, nego i muzike, svega.
Kada hodate Kosovom, imate milion priča. Bio sam u Prilepcu, gde je sagrađen izvanredan hotelski kompleks, sagradio ga je Albanac koji je radio u Švajcarskoj. To je mesto gde je rođen Knez Lazar. Tu imate sadašnjost, prošlost i neku neizvesnu budućnost. Hoće li neka politika ponovo da baci to seme zla, kao da nema dovoljno zla na Kosovu…
Kako ocenjujete te odnose sada, u ovom trenutku? Odnose Srba i Albanaca? Pre nekoliko dana ste došli sa Kosova, išli ste u različite krajeve. Kako to sada izgleda?
Sada Srbi trpe strahovit institucionalni pritisak. Imate Srbe na severu koji su posebno na meti. Srbi na severu su osnovali komšijske straže kako bi sprečili grupe violentnih Albanaca koji maltretiraju njihove ćerke, sestre, supruge. Vi znate da je to proces koji traje već dugo i da je to, bojim se, projekat pritiska na Srbe na severu. To nije dobro za budućnost. Ako pogledamo da su slični pritisci bili i u vreme Turaka, u prošlim vekovima, da se oni vraćaju u 21. veku, na kraju prve četvrtine 21. veka, to je besmisleno.
Taj ko to radi, taj ko to planira, bilo da je u kosovskoj vlasti, bilo da je u nekakvoj alternativi, bilo da su to nekakvi nacionalistički pokreti, on ne računa na budućnost. Ta priča vodi u sukob kako god da se završi, sa jedne strane.
Sa druge strane, znate i sami da se Srbi na Kosovu mnogo više boje izdaje iz Beograda, nego što se boje presije Albanaca. Preživeli su oni i ’99, preživeli su i period posle ’99 i 17. mart 2004. godine i proglašenje nezavisnosti, napade. Most na Ibru u Kosovskoj Mitrovici je bio u jednom momentu, kako je govorio Ričard Holbruk, najneuralgičnija tačka u Evropi, ali se više od svega toga, boje izdaje iz Beograda. Toga da im kažu – ‘ostanite tu, mi brinemo o vama, nećemo dozvoliti ništa’ do toga – ‘ne dam Gazivode’, pa daje Gazivode.
To njih najviše plaši, to je zapravo hipocentar osećaja da su prepušteni na milost i nemilost. Imamo reakcije ne samo ove vlasti nego i nekih prethodnih vlasti, ako se setite 17. Marta, vlada Vojislava Koštunice…
Pa da li su doživeli izdaju od Beograda?
Jesu, naravno da su doživeli izdaju. To svi znamo, to je očigledno. Ako gledate vlade unazad, imate reakciju na 17. mart iz Beograda – moleban. Šta to znači? Kakva je poruka? Kad ljudima neko pali kuće, kad pokušava da ih iskoreni, kad zapali i poruši 5.000 kuća, 150 crkava i manastira, od toga su to pojedini srednjovekovni manastiri, a onda ta država koja treba da te zaštiti, koja ima ustavnu obavezu da te zaštiti, ona organizuje moleban. To je poruka ‘prepušteni ste Bogu’.
I bojim se da se taj osećaj polako ukorenjuje u svest Srba na Kosovu, u hipotalamus, kako bi to psiholozi rekli. Međutim, kada odete tamo i kad vidite koliko života ima u Gornjem Kuscu, koliko života ima na Brezovici, u Štrpcu, Kosovskom Pomoravlju, negde na severu… Vi vidite da tu ima više života, nego u polovini centralne Srbije.
Dakle, postoji nešto što ako ih ne otera, ako ih ne uništi, to ih ojača. I to je ono što daje nadu. Mislim da u ovom trenutku, kada govorimo o odnosima Srba i Albanaca na Kosovu, Srbi imaju više volje za zajedničkim životom, nego albanska politika. Neću reći Albanci, družim se i sa Albancima koji na sve to gledaju sa mukom, koji su osetili šta znači etnička mržnja, etnički pritisak, ubistva, paljenje kuća, što su njima radili neki Srbi, i ovo što sada Srbima rade neki Albanci.
Koliko su u tome pomogli ili odmogli svi sporazumi koje imamo? A imamo mnoge. Dakle, pregovori traju i pre ’99 i posle ’99 i ovaj poslednji krug pregovora u Briselu, imamo Prvi sporazum o normalizaciji 2013. Deset godina kasnije, Sporazum o principima, odnosno Prvi o principima koji regulišu normalizaciju, pa drugi. Šta su oni doneli tim ljudima, i Srbima i Albancima?
U tim pregovorima uvek su učestvovale tri strane. Srpska strana, albanska i međunarodna zajednica, odnosno Zapad.
Albanska strana je u pregovore ulazila kako bi došla do legitimiteta odluke o nezavisnosti Kosova, odnosno do definitivnog proglašenja nezavisnosti Kosova. Njihov cilj je u tim pregovorima uvek bio, od prvih pregovora, da dođu do tačke kada će Beograd da prizna Kosovo, jer, bez priznanja Beograda to nije to, kako oni kažu.
Međunarodna zajednica, Zapad – nastavljali su akciju koju su započeli ’98, ’99 godine, koja je završena – prva faza bombardovanjem i izbacivanjem institucija Srbije sa Kosova, druga faza – pritiskom na Srbiju da polako odustaje od kompetencija koje je imala na Kosovu.
I srpska strana koja u tim pregovorima učestvuje, koliko vidim, isključivo sa ciljem da zaštiti vlast. Ti pregovori su modus vivendi na vlasti bili i Aleksandra Vučića i Hašima Tačija i sada Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija. Dakle, kolateralna šteta svih tih pregovora su Srbi na Kosovu i Metohiji.
Ako gledate aktivnosti u Srbiji, medijskih, jer ovo je vreme kada mediji gospodare političkim prostorom, vi imate trinaest godina – na naslovnim stranama beogradskih tabloida – koji su pod kontrolom vlasti – ‘sprema se Oluja na severu’. Šta je to? To je priprema da sutradan vođa kaže ‘ne dozvoljavam Oluju’, to znači izmišljen problem, da bi ga rešio verbalno. To je jedna stvar.
Nijedan klasični, pravi problem, iskreni problem srpske zajednice – nije rešen. Imamo priču još od Koštuničinog vremena, preko Tadićevog – da je petsto miliona evra godišnje odlazilo na Kosovo. Sada je to, kako kaže Vučić, osam stotina miliona evra. Pa izračunajte, 26 godina puta pola miliona evra, to je trinaest milijardi evra. Znate kakva je to investicija? Tamo bi cvetale ruže, niko ne bi pomislio da pogleda drugoga popreko da je taj novac stvarno stigao tamo.
Dakle, Kosovo je, s druge strane, i prilika da se opljačka državna kasa, na neki način polu-legitimno, u javnosti predstavljeno kao potpuno legitimno – pomoć našem stanovništvu tamo. Nije dobra perspektiva kada je u pitanju taj odnos Beograd-kosovski Srbi, Priština-kosovski Srbi. Oni su sada bukvalno između čekića i nakovnja. Prepušteni su bili ekipi koja je kriminalizovala sever.
Govorimo o Srpskoj listi?
O Srpskoj listi. Da. Tamo žive ljudi koji nisu kriminalci, tamo žive ljudi koji ne znaju da li se više plaše Albanaca ili Srba ili tih ljudi, koji ih vode. I uvek su Srbi sa Kosova bili okrenuti licem prema Beogradu, kao i uostalom Srbi iz Republike Srpske. Kakva god da je vlast u Beogradu, oni će uvek tu vlast i poštovati, na ovaj ili na onaj način, pod pritiskom, svojevoljno ili kako god, ali će biti okrenuti prema Beogradu, jer Beograd ipak daje nekakav novac. Ali ta vrsta istorijske pokvarenosti, da se to područje i ti ljudi na tom području tako lako predaju, samo zarad opstanka na vlasti, mislim da nije do sada bilo zabeleženo u istoriji.
Govorimo o ovom sadašnjem vremenu, je li tako?
Tako je.
Ako se vratimo u ono prošlo. Citirala sam zapravo jednu tvoju izjavu, gde si rekao da neki postupci devedesetih godina koji su dolazili pre svega iz Beograda – nisu izgledali logično, ali kažeš ‘mislili smo – država valjda zna šta radi, pa onda shvatimo da ne zna’. Šta tačno?
Uvek je to bilo tako. Počeo sam da se bavim novinarstvom ’83 godine, to je period posle demonstracija ’81 godine, kada se dogodio veliki talas iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova, kada su sve partijske organizacije tada – Saveza komunista – u zemlji pokrenule čuvenu akciju – idejno politička diferencijacija. Što nerazumljivije i što gluplje, to deluje uverljivije kod naroda. Pa se onda silno vreme potrošilo po tim sastancima, sedam, osam, deset sati sastanaka gde se jedni i drugi prepucavaju i to je ta takozvana idejno politička diferencijacija koja je zapravo bila guranje problema pod tepih.
Tada smo i mi, mladi novinari, na to gledali kako verovatno u tadašnjoj Jugoslaviji, u Beogradu, znaju šta rade. U stvari, nisu znali šta rade. Oni su hapsili albansku decu zbog pisanja parola „KR“ – ‘Kosovo Republika’ na asfaltu, osuđivali ih na po petnaest-dvadeset godina i stvorili OVK. Oni nisu razgovarali sa ideolozima, sa profesorima univerziteta, nisu razgovarali sa tajnim ultranacionalističnkim organizacijama koje su se zaklinjale na nož i sliku Envera Hodže, nego su hapsili decu, jer je to bilo najlakše.
Tu decu su, pošto sad vidim da u albanskoj štampi ima stalno optužuju*(15.23min).
Na tim procesima su sudile sudije Albanci, tužioci Albanci, jer komunisti su voleli da svako svoje optužuje. Pa su onda izmislili kao protivtežu srpski nacionalizam na Kosovu. Zašto se neko buni zbog slučaja Martinović i zbog te nesrećne formulacije tadašnjih vlasti da je on sam sebe povredio? Što je nemoguće. I onda su to bili srpski nacionalisti. To je ta tehnologija – ‘samo nemoj da se talasa mnogo, ‘ajde mi da optužimo i jedne i druge, onda će oni da se malo smiruju’. I to je to guranje pod tepih i onda imamo eksploziju posle toga.
Zanimljivo je da je na tim procesima među tih prvih pedeset optuženih – dvadeset njih sada u Hagu, od Jakupa Krasnićija. Znači, taj se krug zatvorio.
Jednom prilikom sam pričao sa tadašnjim vladikom raško-prizrenskim, potonjim patrijarhom Pavlom u manatiru Visoki Dečani… Pričali smo o politici i on je govorio ‘ne znaju šta rade sa Kosovom’. Zato je i mogao da ide sam kroz Prizren, da ga niko ne maltretira, zato što su ga svi poštovali, jer je bio čist čovek.
Tada sam prvi put čuo od nekoga ko je bio veliki autoritet ‘ne znaju ovi u Beogradu šta rade’ kada je Kosovo u pitanju. Te podele su bile, mi smo živeli u toj atmosferi, u proklamovanom bratstvu i jedinstvu do tri sata, posle tri, svako ode svojim kućama.
Kako je to izgledalo?
Tako je tada izgledalo. Tu nije bilo nekoliko pritisaka, osetnih pritisaka, ali je bilo tuča, pazili smo se. Nismo sebi dozvoljavali da podstičemo medjunacionalnu mržnju, da povredimo onog druge nacionalnosti, pazilo se na to, tako su deca vaspitavana. Godine ’68, ja sam imao deset godina, tada sam prvi put osetio suzavac i video strah u očima mojih roditelja. Ja sam video da se nešto krupno desilo, nisam razumevao to tada. Godine ’81 je bilo vidno. Imate zgradu gde se 30 posto ljudi odseli i samo vrte glavom. U straha se odseli, jer ne mogu da čekaju da im se dete vrati iz škole, da li će ga neko pretući. Tada je veliki jaz napravljen, a posle toga je politika odradila svoje.
U kom trenutku shvataš šta se dešava, ili u kom trenutku negde osvešćuješ taj veliki medjuetnički problem izmedju Srba i Albanaca? Koji je to trenutak? Kažeš nisam bio svestan šta se dešava, ali u kom trenutku shvataš ‘gde plovi ovaj brod’?
Do devedesete godine sam mislio da postoji neka ozbiljna šansa, zapravo šansa postoji i danas, ali da postoje neke snage i na jednoj i na drugoj strani koje će reći ‘sedite,razgovarajte, daj da vidimo da to rešavamo, ima ovde prostora za sve nas’. Ono što ljudi koji analiziraju Kosovo ne mogu da razumeju, tom političkom pokretu kosovskih Albanaca nije važna država, važna je etnička teritorija i to je ono što postoji vekovima na tim prostorima. I uvek je bilo paljenje kuća, iseljavanje i sa jedne i sa druge strane. I uvek je taj izgovor medjunarodnih centara moći na zapadu bio ‘rešavaćemo Kosovo tako da se spreči ruski uticaj na Kosovu’. To je floskula koju su Austrijanci izmislili, Austrougarska, i ta floskula se i dan-danas provlači kroz sve materijale na zapadu.
I istok i zapad to područje posmatraju kao raskrsnicu, kao krčmu na raskrsnici u koju se ne ulazi sa leptir mašnom, nego sa bejzbol palicom i uvek je to bilo područje ozbiljnih sukoba. Zapravo, i ceo Balkan je područje ozbiljnih sukoba. Ranjivost kosovskog područja je ta što su etnički antagonizmi preveliki i svako može da ih zapali, svaka budala može da napravi krizu od petnaest godina na deset-petnaest tačaka na Kosovu, na tačkama tog zajeničkog življenja, tamo gde bi trebalo da se to neguje.
Kad sam shvatio? Devedesete godine, kad su Albanci napustili institucije. Ja sam se tada dosta često družio sa Ibrahimom Rugovom, posebno sa Fehmijem Aganijem. Fehmi Agani, koji je bio umeren čovek, rekao je ‘mi ovo ne možemo da trpimo’.
Kad kaže ‘ne možemo da trpimo’, konkretno šta?
Ne mogu da trpe srpski nacionalizam, kako su oni govorili, i dominaciju srpske policije. Tada je Srbija iz tri dela postala cela, kako je govorio Milošević, i to je bio potez koji je njega učvršćivao na vlasti, a nije rešavao probleme u tim sredinama.
Ibrahim Rugova mi je nekoliko puta rekao – ‘to će trajati sedam dana i onda ćemo sesti za sto i dogovorićemo se’. Trajalo je deset godina. E, sada, da je postojala normalna ekipa na vlasti u Beogradu, oni bi poslali tim i razgovarali bi. Znaju ko je tamo najveći autoritet, zna se i u političkom životu, to je bilo vreme prvih koraka višetranačja, ali zna se da na Kosovu postoje porodice, fisovi, i dalje postoje te zone uticaja koje nisu javne, ali su ozbiljne zone uticaja i to jedna ozbiljna država treba da zna.
Na kraju krajeva, ako hoćete da imate dijalog sa jednom etničkom grupom, onda razgovarate sa njihovim političarima, biznismenima, verskim vodjama i vi ste završili posao. To u knjigama stoji, u čitavom svetu se tako rešavaju etnički konflikti. Zapravo, to nikome nije odgovaralo. Miloševićeva ekipa je mislila da će izazivanjem rata na Kosovu produžiti svoj mandat, malo su ga produžili, mislili su da će to duže da traje. I ko god to tako radi, on na kraju upada u sopstvenu zamku – ‘da, to je daleko od Beograda, lako ćemo mi to da rešavamo’. I imate onda jednu doktrinu koja kaže ‘šta će nama to?’. Imate medju tadašnjim radikalima vodju koji je rekao – ‘treba amputirati to maligno tkivo’. Ta amputacija malignog tkiva ne izgleda kao amputacija noge, to izgleda kao amputacija duše, to nije normalna stvar. Ne može neko ko se zakleo na ustavu da krši taj ustav, ko god da misli da je to besmisleno, ali postoje načini na koji to može da se rešava, a ne konfliktom, a ne podizanjem borbene gotovosti vojske ili praznim obećanjima, pucanjem praznom puškom i držanjem ljudi u nacionalnoj opijenosti ili bilo kako.
Ali mi i dan-danas imamo ljude koji govore – ‘da, da ali Milošević, on je pokušao’. Neka idealizacija njega i, s druge strane, sva krivica na medjunarodnoj zajednici. Zapadne zemlje koje svakako imaju deo svoje odgovornosti, ali nekako sve su neki drugi krivi, ali niko sa naše strane.
Tako ne možemo da gledamo. Postoje, naravno, ljudi koji su obmanjeni, ne mogu racionalno da gledaju na prošlost zbog toga što ne žele da priznaju tu vrstu poraza, a to je ozbiljan poraz. Imate propagandnu ekipu koja je ’99 godine, jula mesecu krenula sa pričom ‘pobedili smo NATO’ i tome je verovalo 80 odsto stanovništva. U to su poverovali čak i neki koji su tamo ratovali i pobegli.
Šta smo imali na terenu? Imali smo prvi put u istoriji kugle Zemljine da se jedna vojska povlačila sa svoje teritorije sa pesmom i ostavljala narod. I onda imate proslavu pobede. To nije realnost, to je eksperiment koji je uspeo, nažalost. Imate potpune besmislice, da su se generalima koji su tada bili u Beogradu kačila ordenja, gostovali su po televizijama – ‘mi smo pobedili NATO’. Kad su otišli u Hag govorili su – ‘mi nismo ratovali’, ti isti ljudi. To je poniženje ne samo vojnog rukovodstva, političkog, nego poniženje jednog naroda. Zapad se svrstao na jednu stranu.
Da je onoliko novca koliko smo maločas izračunali iz Beograda – otišlo na Kosovo, plus onaj novac koji je Zapad uložio za Kosovo, pa to… Kakav Kuvajt? Svi bi otišli tamo da žive. A u stvari, imamo investiciju u konflikt. Ako to gledamo, sad svi investiraju u konflikt, u budući konflikt, a tamo imate ljude koji saradjuju, koji trguju jedni sa drugima. Kosovski zakon i srpski zakon se ni u čemu ne razlikuju samo što na koricama piše ‘Republika Kosovo’, a ovde piše ‘Republika Srbija’. Sud i pravosudje i pravda nisu knjiga, nisu priručnik, oni su praksa. Ako jedan sudija sudi po zakonu, ako sudi po pravdi, onda će biti cenjen i iz jedne i iz druge zajednice. Imamo primere da nijedan Albanac sudija na Kosovu nije želeo da sudi u slučaju kada je jedan borac bivšeg FARK-a ubio borca OVK. Sudio je sudija Srbin iz Kosovske Mitrovice i niko mu nije zamerio što je doneo takvu presudu, sem dela kosovske štampe.
Mi u stvari nismo imali ni ozbiljan dijalog o Kosovu ili ozbiljan dijalog izmedju Srba i Albanaca, ali i u različitim segmentima i različitim nivoima dijaloga. Šta bi trebalo ili kako bi trebalo da izgleda taj dijalog, da bi on uspeo i da bi bio na korist gradjana koji tamo žive?
Očigledno da je taj kosovski konflikt zapravo poligon na kojem se gradi opstanak na vlasti u Prištini i opstanak na vlasti u Beogradu i očigledno da tu postoji jedna treća strana, to je takozvana medjunarodna zajednica, šta god mi pod tim podrazumevali, koja je do sada, u ovim poslednjim decenijama, bil Zapad, a sada sa ukrajinskim ratom to postaje i zapad i istok.
Taj ukrajinski konflikt, konflikt u Gazi, konflikt koji se sada podiže izmedju Indije i Pakistana i tridesetak nekih konflikata i ratova na području Afrike, zapravo su potpuno skrenuli pažnju sa pitanja Kosova i za nas novinare i za naše kolege sa zapada i sa istoka.
Vest je tamo gde ima krvi, nije vest tamo gde ima nekakvih nesuglasica i gde neko pokušava da nekome utera strah i da to objasni kao uvodjenje reda i zakona. Medjunarodna zajednica treba pošteno da reši ovaj problem, bez kršenja medjunarodnog prava, bez glavne dominacije – ‘otmi od ovih Kosovo, predaj ga ovima’. To svi vide i svi znaju da je to tako.
Postoje mnoga rešenja i u sadašnjim nekakvim matricama, a to je dignite rampe, pustite slobodan protok ljudi, kapitala, roba. Sada kada nema ni radne snage, ni svega, to bi moglo da bude vrlo lekovito i imalo bi mnogo više efekata nego svi ovi lažni sporazumi koji se i lažno predstavljaju, kriju od naroda.
Kome odgovara ovakva konfliktna situacija? Odgovara samo kriminalu, nažalost kriminal je u vlasti i sa jedne i sa druge strane. Dakle, samo njima odgovara nikome drugom. Narodu ne.
