Svetu liturgiju, u prisustvu većeg broja vernika, služili su episkop Dizeldorfa i Nemačke vladika Grigorije, mitropolit raško-prizrenski Teodosije i vladika novobrdski Ilarion, uz sasluženje monaštva i sveštenstva Eparhije raško-prizrenske.
Ove godine, proslavi nisu prisustvovali predstavnici Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Srpske liste, niti Privremenog organa opštine Zvečan.
Pored crkvenog praznika, proslavlja se i 21. godišnjica obnove monaškog života u ovoj srednjovekovnoj zadužbini kralja Milutina, koja je posle 520 godina zapuštenosti ponovo zaživela 15. avgusta 2004. godine, kada je patrijarh srpski Pavle služio Svetu arhijerejsku liturgiju sa arhijerejima.
Vladika Grigorije: U ovom svetu smo pozvani da budemo čokot jedan drugome
Predvodeći liturgiju, vladika Grigorije je u besedi istakao da je posebna čast i velika duhovna radost biti na ovom mestu i slaviti Svetog arhiđakona Stefana.
„Sveto jevanđelje koje smo čuli, govori nam nešto mnogo važno za naš život, a to je da je ovaj svet stvoren rukom Božjom i da je on vinograd Božji i da smo mi vinogradari. Svaki od nas je, braćo i sestre vinogradar. Neko je vinogradar eparhije, neko parohije a neko je vinogradar svoje porodice. Neko je vinogradar svoga tela, organizma, svako je vinogradar nečega. Ono što bi trebalo da znamo da je u krajnjoj liniji vinogradar svih vinogradara na ovom svetu jedan Gospod, jedan stvoritelj, jedan darodavac života“, istakao je vladika Grigorije u svojoj besedi.
Dodao je da su postojanje i život savršenstvo.
„To je toliko veliki dar, da je to savršenstvo. Svi ti naši nedostaci ništa ne mogu da naruše tom savršenstvu, ne mogu da mu naude, oni su sastavni deo tog savršenstva i da ne mogu da unište to što je Gospod darovao, jer sve što je On darovao, On je dobro darovao, a darovao nam je život. To sam, braćo i sestre, danas naumio da vam kažem, slaveći ovu slavu Svetog Stefana, da nema većeg dara od dara života i da je to Gospod tako učinio da je Sina svoga jedinorodnog dao da svaki koji veruje u njega – ne pogine, nego da ima život večni. Toga Sina je tako dao i toliko dao da njegov vinograd nikada ne uvene i nikada ne presahne, da uvek živi. Zato je u ovoj jevanđeljskoj priči i poslao Sina svoga ne bi li se zli vinogradari, a to su oni ljudi koji ne paze na vinograd koji im je poveren i koji prisvajaju vinograd koji nije njihov, postideli Sina i naslednika Onoga koji je stvorio vinograd. I oni skočiše i ubiše ga, ali nisu znali da je to krajougaoni kamen, da je to onaj kamen na kome sve postoji i iz koga izvire svako postojanje i kroz koga je sve što je stvoreno – nastalo“, istakao je vladika Grigorije.
Poručio je da, ako život shvatimo kao najveći dar, nećemo živeti samo u nezadovoljstvu.
„Ako tako shvatimo život, ako život shvatimo kao najveći dar, kao najveći blagoslov, onda nećemo u ovom životu samo kukati i nećemo biti samo nesrećeni, nego ćemo pre svega i iznad svega biti blagodarni za život, a to da li živimo u Banjskoj, da li živimo u Herceg Novom odakle sam ja juče došao, da li živimo u Berlinu, Njujorku, Gračanici, Tirani, da li živimo u Solunu ili Moskvi, gde god živimo pratiće nas naši nedostaci i biće nedostataka. Jedno je bitno – da slavimo život, da blagodarimo za život, da cenimo dar života, jer ćemo onda ceniti i tu radost života koja nam je uz to darovana“, dodao je vladika.
To je, prema njegovim rečima, naročito važno reći u Banjskoj.
„Mestu koje je mesto lepote – vinograd Božji, mesto svetlosti kao što danas vidimo, ali i mesto stradanja, mesto nedostataka, mesto gubitka života, mesto ataka na život, a to je uvek strašni greh.“
Ujedno je podsetio i na stradanje arhiđakona Stefana.
„Kao što je strašni greh bio i onda kada su ustali na arhiđakona Stefana i kad su skidali svoje haljine da bi mogli bolje da ga gađaju kamenjem. I gde su stavili svoje haljine? Jednom mladiću koji je bio od najvećeg poverenja protiv Hrista i protiv Stefana, zvao se Savle. Taj Savle videvši kako Stefan trpi svoje stradanje i kako njegovo lice sija kao Sunce, i kako su njegove reči istovetne sa rečima njegovog Gospoda sa krsta: ’Oprosti im Bože, ne znaju šta rade. Ne uzmi im ovo za greh.’ Tako se Savle pretvara u Pavla. I to kao i ono susretanje sa Hristom čini da Savle postane Pavle.“
Vernicima je poručio da takav primer treba da slede.
„Tako i mi, braćo i sestre, ugledajući se na Svetog Stefana i shvatajući da smo dobili dar života od životodavca i da Njemu treba da služimo i Njemu sledujemo, ako tako posvedočimo u ovom svetu i mi ćemo pretvarati nekoga Savla u Pavla, i mi ćemo nekog koji kamenuje, učiniti da prestane da kamenuje. I mi ćemo nekoga ko želi da ubije preokrenuti da ne želi nipošto da ubije. To je, braćo i sestre, put koji nam današnje Jevanđelje otkriva. To je put kojim treba da idemo.“
Potom je uporedio međuljudske odnose sa vinogradom.
„Pošto sam jedno kratko vreme i vinogradar i učio se od vinogradara – kad se sade oni čokoti, oni se sade jedan pored drugoga. Sade se na jedan razmak, tako da bi kad greje Sunce oni pravili hlad jedan drugome, a opet, s druge strane, im je potrebno toliko Sunca da ne bi natkrilili jedan drugoga da opet može Sunce da ih greje. Tak smo mi, braćo i sestre, u ovom svetu pozvani da budemo čokot jedan drugome – da nekad sakrijemo onog drugoga da mu budemo suncobran, a nekad da mu budemo kišobran. Da nekad budemo njemu na korist, a nikad njemu na štetu.“
Govoreći o izazovima života na Kosovu i Metohiji, vladika je istakao da susedima treba da budemo suncobran ili kišobran, a nikad opasnost po život.
„Zato je, braćo i sestre, koliko god to bolno bilo i koliko god mi bili praćeni nabojem kad ulazimo ovde u ovu svetu zemlju time što naši susedi nisu dobri prema nama, treba da se setimo da su oni naši susedi i da mi njima nekad treba da budemo suncobran, a nekad kišobran, a nikad, nikad opasnost po život. Onda kada su oni nama opasnost po život, mi treba da se ugledamo, ne na one koji kamenuju, nego na one koji trpe kao što je trpeo Stefan. To je bolno i lako reći, braćo i sestre, ali bez toga nam nema spasa i to je Jevanđelje i zbog toga smo mi do sada izdržali ovde i jedino ćemo tako izdržati dalje i jedino tako ćemo pobediti zlo“, naglasio je vladika.
Pozvao je vernike da ne gaje mržnju, već da uvek slave život, iako on sa sobom nosi brojne izazove.
„Da vam Bog daruje da u ovoj svetinji sa ovim divnim igumanom i ovim ljudima koji ovde služe Bogu i ovim divnim vladikama, vladikom Teodosijem koji služi i Bogu i vama istovremeno, izdržite da nikad u svoje srce ne pustite zrno mržnje, ali da uvek slavite život i da shvatite da ovde ima mnogo nedostataka živeti, ali da je ovde savršenstvo živeti, kao što može čovek savršeno živeti bilo gde na svetu sa svim i mnogim nedostacima koji prate naš život.“
Za to je, prema njegovim rečima, potreban vera, dodajući da je život dar.
Ujedno je podsetio je da upravo zbog toga pravoslavna liturgija nosi naziv „Sveta evharistija“ – služba blagodarnosti.
„Došli smo da blagodarimo Bogu za život i za sve što nam je darovao, a ja sam blagodaran vašem vladiki, vašem igumanu što sam danas ovde, što su mi dali da služim i to sve one moje nedostatke, grehove čini da su nebitni, a bitno je samo to što sam blagodaran i što sam srećan što sam živ, jer da nisam živ ne bih danas bio ovde. Eto, koliki i kakav je dar život, braćo i sestre“, podvukao je vladika Grigorije.
Mitropolit Teodosije: „Na Kosovu i Metohiji svedočimo i stradanje i vaskrsenje“
Nakon litije oko Manastira Banjska, okupljenima se obratio mitropolit raško-prizrenski Teodosije, koji je podsetio na neprolaznu ljubav Svetog Stefana prema Gospodu i poručio da je Hristov put uvek put krsta – ali stradanja koje vodi ka spasenju.
„Ta ljubav koju je Sveti Stefan imao za Gospoda, evo, posle dva milenijuma i dalje traje u Crkvi Hristovoj, u svima nama. Spremni smo da, služeći Bogu, svedočimo istinu i pravdu, da propovedamo reč Božju, jer treba ići putem Hristovim, a Hristov put je put krsta, put stradanja – ali ne besmislenog stradanja. To stradanje je smisleno i ono nas vodi ka našem spasenju. Posle krsta, golgote i raspeća, Gospod nam daje obnovljenje i vaskrsenje“, rekao je vladika Teodosije.
Istakao je da je i život na Kosovu i Metohiji upravo to – svedočanstvo stradanja, ali i vaskrsenja.
„Mi smo svedoci na Kosovu i Metohiji našeg stradanja i krsta, ali smo i svedoci našeg vaskrsenja i obnove.“
Posebnu zahvalnost izrazio je vladiki Grigoriju zbog njegove stalne podrške i ljubavi prema Kosovu i Metohiji.
„Mnogo sam srećan i Bogu blagodaran, vladiko, što ste danas sa nama ovde. Vladika Grigorije je uvek svedočio svoju ljubav prema Bogu, prema Crkvi Božjoj, a naročito prema Kosovu i Metohiji. Uvek nas je podržavao i današnji dolazak, vladiko, i ova sveta liturgija, mnogo nam znače – naročito ovde, u ovom manastiru, gde smo nedavno i mi svedočili Hrista, opstajući i stradajući na ovom mestu. Samo nas je sila Božja i moć Božja zadržala ovde i čini da ovde služimo i da ovde Boga proslavljamo“, istakao je mitropolit Teodosije.
Pozvao je na sabranost u Hristu.
„Da svi budemo jedno u Hristu, da budemo svi Crkva Božja, telo Hristovo. Kada smo svi sabrani u Hristu, onda je Gospod sa nama i onda ne smemo da se ničega bojimo – ni sadašnjosti, ni budućnosti. Gospod će osmisliti svaki naš korak u budućnosti, a naše je samo da se predamo Njegovoj svetoj volji.“
Mitropolit Teodosije je poručio da je ključno ostati u ljubavi i slozi, čuvati se greha i pogrešnih izbora.
„Ono što je važno, braćo i sestre, jeste da pazimo na svoj život i kako živimo, da ne grešimo. Greh je pogrešan izbor, greh je udaljavanje od Boga. Ako napravimo pogrešan izbor i grešimo, Gospod će nas pustiti, a mi ćemo godinama i vekovima posle toga imati posledice tog našeg greha. Zato pazimo na sebe, da nam Gospod prosvetli um, razum i srce, da se držimo reči Svetog jevanđelja, da služimo Svetu evharistiju, da živimo u ljubavi, slozi, međusobnom razumevanju i uvažavanju.“
Mitropolit Teodosije se zahvalio i episkopu Ilarionu, koji često dolazi na Kosovo i Metohiju sa blagoslovom patrijarha Porfirija, kao i domaćinu, ocu Danilu, ističući da snagu i trajnost ove svete obitelji čini zajednička podrška vernog naroda.
„Koliko god otac Danilo imao vere, snage i ljubavi, ne bi mogao sam da održi ovu svetinju bez pomoći braće i sestara. Hvala vam mnogo i srećna slava“, zaključio je mitropolit Teodosije.
Manastir Banjska podignut je oko 1312. godine i predstavlja jedno od najznačajnijih dela srpske srednjovekovne arhitekture. Tokom osmanske vladavine, oko manastira je podignuto utvrđenje, crkva je pretvorena u džamiju, a priprata, bočne kapele i zvonik korišćeni su za stanovanje. Najteža razaranja pretrpeo je 1689. godine, u vreme austrijsko-turskog rata. Obnova manastira traje i danas. Radovi na konacima započeti su 2015. godine, a poslednjih godina izvedeni su i radovi na delu fasade hrama.
